I.
Печат св. Саве србског у Карејама
Разгледајући типик св. Саве србског у његовој типикарници у Карејама 1882. г., нашао сам и његов печат у црно-жућкастој тврдој смоли, који виси о повешталој узици на дну пергамена, на којему је исписан типик.
Зна се, да је овај типик своје ручно дјело св. Саве с краја 12. вијека; а тако је несумњиво и овај његов печат из истога доба. На њему је 4 пута цијело име: Сава.
Проговоио сам неколике о овој ријеткој србској старини у расправи пред типиком Савинијем у 56. Гласнику србскога ученог друштва.
Тамо сам споменуо, да ниједан учени путник и посјетилац Свете горе и Кареје није сврнуо довољно пажње на овај по спољашности худи, али за нашу средњовјечну свратистику и хералдику веома важан печат.
Аврамовић га је у снимку приложио у Опис. древ. срб. таб. XIII. №. 11; али га је у неколико технички пољепшао; јер је у ориђиналу грубија израда; а ни имена се не опиру једно на друго, као што је у Аврамовићеву снимку.
Сва је прилика, да ни Аврамовић (као ни остали учени походници Кареје) није назирао ону важност, коју има овај прости печат.
Ја нијесам могао овлаш ни муком преко њега пријећи; него сам се са живом пажњом зауставио на њему, снимивши га вјерно, прилажем га у I. свеску Старинара. (в. бр. 1. таб. VI.)
Понављам дакле своју хипотезу у поменутом Гласнику, коју сам поставио, кад сам овај Савин печат објавио, да је доцније мјесто карејске Типкарнице био печат србске цркве. А, кад се је Србија ослободила и кнежевина постала у овоме вијеку, примљен је за грб државни.
Како, и зашто, могла би се цијела засебна расправа написати о томе.
Овај је печат, као што мало прије рекох, из 12. в. и Савина монашкога и књижевнога доба, кад још није ни слутио, да ће бити први архијепископ србски. А, кад је то постао у првој четвртини 13. в., израдивши независност србској цркви; основавши и уредивши њезину хијерархију: тада је, по мојему мишљењу, овај његов први и прости калуђерски печат примљен, као што рекох, за печат србске цркве. И то с модификациом, уметнувши у њ по сриједи крст, као највидљивији хришћански знак, који најбоље доличи србској хришћанској цркви, онакакв исти, као што је и његова оца монаха Симеуна Немање на хиландарској ориђиналној крисовуљи.
Крстом су и Немања и Сава утврђивали православље и прогонили јерес у србској држави 12. и 13. вијека. (в. бр. 2. таб. VI.)
За тијем је још један пут овај Савин печат модификован; али за вазда на првобитној основи; скративши цијело име Савино у зачело слово. И остане овако, као што је у грбу кнежевине србске. (в. бр. 3. таб. VI.)
Према овоме ја находим, да нијесу на грбу кнежевине србске 4 оцила, како се је до сада мислило и тумачило; него су 4 С, која значе: Сава; као што је на његову ориђиналном печату у Карејама, а овдје под бр. 1.
Ако би ова моја хипотеза о грбу најприје цркве, а много позније кнежевине србске пала пред критиком; али Савин карејски печат с краја 12. вијека неће никад пасти; него ће остати, као ријетка старина те врсте, заузимајући угледно мјесто у србској средњевјечној сврагистици и хералдици.
II.
Двоглави орао у Хиландару
У Хиландару се чува међу старинама и ријеткостима једна чаша. ― оканица, (купа, пеар) од слонове масивне кости.
Сва је унутра окована сребром и позлаћена; а изван су: држак, ивице и заклопац такође од сребра у позлати.
У наоколо чаше изван изрезати су у кости пупчасто (relief) врло умјетнички из митолођије: Меркур, Дијана, неколико дјеце, и два велика, рекло би се, чобана, разне животиње и шуме.
Ово је све тачно снимио србски живописац Д. Аврамовић, што се може видјети у његовој књизи Опис. древ. срб. у Светой (атонской) гори. Београд. 1847. таб. II, III.
Старци хиландарски причају, да је ова чаша била Немањина.
Њом се пије само један пут у години, и то на дан славе хиландарске – Ваведење 21. новембра.
На њезину је заклопцу вјештачки изрезан двоглави орао, с којега снимак прилажем овдје. (в. бр. 4. таб. VI.)
Аврамовић, снимајући ову чашу, снимио је са свим други грб с њезина заклопца, који се сада не находи на њему; него као што рекох, двоглави орао! (в. бр. 4.)
Од куда је сада на њезину заклопцу двоглави орао, писац овијех редака није могао да дозна.
По умјетничкој изради цијеле чаше, особито идиле на њој, могло би се не само претпоставити, него тврдити, да је из времена ренесанса; или најближе њему. А за двоглавог орла, може се поуздано рећи, да је из новијег доба. А према замишљају и карактеру хералдичком може се тврдити, да је сличан радњи те врсте из прошлога или овог вијека.
Узевши све ово у обзир, не би се могао извести други закључак, до тај, да су Хиландарци послије Аврамовићева снимања 1847. г., дали изрезати двоглавог орла на заклопцу речене чаше, како би тијем добила већу виједност! ―
III.
Двоглави орао Кнеза Лазара у Хиландару
Снимак је овога двоглавога орла с камена у саборној хиландарској цркви изван у зиду на лијевој и свјеверној страни прве наперте, коју је призидао кнез Лазар. (в. бр. 5. таб. VI.)
Овај се орао подудара с онијем, што су сачувани и што се находе на задужбинама кнеза Лазара у Србији.
Снимио сам га вјерно с ориђинала, кад сам 1882. г. био у Хиландару; толико прије, што га Аврамовић није ни снимио, ни споменуо у својој књизи.
IV.
Двоглави орао Кнеза Лазара у Горњаку
Члан србскога археолошког друштва пуковник Јован Драгашевић имао је доброту, да ми преда вјеран снимак двоглавога орла (грб кнеза Лазара) с крисовуље у манастиру Горњаку, који прилажем у I. свеску Старинара. (в. бр. 6. таб. VI.)
Вриједни књижевник Драгашевић спазио је овај грб још 1872. г., који је уплетен у доњем дијелу зачелнога слова Б у поменутој крисовуљи кнеза Лазара, коју је дао 1380. г. цркву св. Богородице у браничевском ждријелу, данашњем манастиру Горњаку.
Зна се, да је и ова крисовуља штампана у Monum. Serb., али о грбу у њој није ништа споменуто; јамачно с тога, што га преписивачево око није спазило. Тек је Драгашевићу пошло за руком, да га пронађе у горјепоменутом слову, које је у ориђиналу црвенијем мастилом вјешто израђено, као што се види и по приложеном снимку.
Код овога снимка није г. Драгашевић споменуо, или није опазио, да ова диплома кнеза Лазара у Горњаку није ориђинал, него пријепис познијега доба.
То свједочи осим језика и других знакова у њој и овај снимак двоглавога орла, који се не подудара с правим ориђиналима двоглавога орла кнеза Лазара у зиду хиландарске паперте и на крушевачкој цркви.
Најпознатија је разлика, што овај горњачки има уздигнута и раширена крила; а они стари истинити ориђинали имају у пола опуштена крила.
Овај се снимак износи овдје, као грађа, и да се види, како су неки познији преписивачи и цртачи старина, гдје што преиначавали по својој вољи и слабом разуму, незнајући, да тијем и нехотично чине велику штету старинама и науци.
Кад се прикупе и објелодане ориђинали и вјерни снимци: старије печата и грбова србских земаља, владалаца, великаша, манастира, црквава, и т. д.; тада ће се моћи расвијетлити и критички расправити, како о србској хералдици и сврагистици у опће, тако и о збирци Жефаровићевој и другима на по се; за које веома сумњам, да ће моћи издржати критику.
Тек ће се тада видјети, колико има у досадашњим збиркама србске хералдике историски истините ориђиналности.
Ну, срећом почиње и код нас, да се свраћа већа пажња и на ову врсту науке, које ће у многоме попунити нашу народну историју.
С радошћу биљежим, прво оснивање Србскога археолошког друштва у Београду; друго интересну расправу о србској хералдици ученога г. С. Новаковића, која се штампа у Годишњици VI.
Извор: Архимандрит НИЋИФОР ДУЧИЋ, Србске сврагистичке и хералдичке старине, Старинар Србског археолошког друштва, Београд, 1884 (таблице које се спомињу у тексту су остале недоступне)
