Прота Манојло Грбић (1844–1899) јесте један од најзначајнијих писаца
србске црквене историје, човек који је у својим радовима изучавао
црквену прошлост Војне Крајине, тј. Срба у Епархији горњокарловачкој.
Житије и сочињенија
 |
| Прота Манојло Грбић |
Основну школу је завршио у Крбавици, а гиманзију и богословију у Сремским Карловцима. Млади Мане Грбић, свршени богослов је од 1868. био наставник (катихета) Србске народне основне школе у Карловцу. Рукоположен је за свештеника 1870. године. Његовим залагањем, добром вољом и преданим радом отворена је у Карловцу 1875. године Србска учитељска школа, а Манојло Грбић је био њен први вероучитељ. Правом ношења црвеног појаса је одликован 1882., а у чин протојереја је рукопроизведен 28. јуна 1892. у Војнићу. У предавањима, у држању лекција долазио је до изражаја његов беседнички дар, који је био уочљив и са амвона, у недељним и празничним проповедима. Таленат за историографско писање се код њега врло рано пројавио. Прва генерација која је дошла после памти проту: „Био је одличан национални радник, добар проповедник и ексхортатор“. (Радослав М. Грујић, 1925.).
Чланке различите тематике, од верско-моралних, верско-дидактичких, литерарних и оних историјске садржине штампао је по свим црквеним листовима свога времена као што су: Србско-далматински магазин, Истина, Гласник Православне далматинске цркве, Летопис Матице Србске, Бранково Коло, Србски Сион, итд.
Од његових радова строго историјске садржине издвајају се: Унија у Тржићу и погибија попа Николле Гаћеше 9. (21.) јуна 1820, Истина – лист за богословску науку и пастирску праксу, Задар 1888, стр. 385–401, 433–442, 481–492, 529–549; Повјестница православне (србске) обћине у Карловцу, Србско-далматински магазин, Задар 1868, стр. 1–39; Беседа Манојла Грбића 1889. приликом обнове цркве у Гомирју, Глас Истине 1890.
Карловачко владичанство
 |
| Насловна страна треће књиге „Карловачко Владичанство“ штампане 1893. године у Карловцу |
Манојло Грбић спада у плејаду србских свештеника који су стварали историјску науку о Србској Православној Цркви. Живео је и стварао у другој половини XIX века, у времену када се управо кристалисала србска историографија. Као историчар из тога времена имао је на располагању богате документарне фондове Епархије и Конзисторије у Плашком. Манојло Грбић је као србски свештеник то добро искористио, али је у обзир узимао и достигнућа тадашње историјске науке и историјске географије. Његова синтеза се развила из прегледног чланка о прошлости Епархије горњокарловачке штампаном у једном од епархијских шематизама. „Карловачко владичанство“ је скренуло на себе пажњу шире јавности и научне критике. Подужи приказ је саставио руски историчар Иван Савич Паљмов (1856–1920), експерт за упоредну словенску црквену историју, а ту критику је штампао у листу „Славјанскоје обозреније“. Паљмов хвали преглед историје Горњокарловачке епархије истичући како аутор даје „врло занимљиве податке о живом настојању пресељених Срба да непромењиво сачувају своју православну веру, у виду и околностима тих нарочито непријатељских одношаја, које им је показивало местно латинско свештенство, подбуњивано Римом и потпомагано австријско-немачком владом и месним хрватским племством. Даље се говори о устројству манастира Хрмња, Моштанице, Гомирја, Марче и о важности њиховој у историји местне православне цркве, о организацији православних србских епархија по пресељењу у ове крајеве 1690 године...“.
Грађа је у књигама изложена аналитички, по времену епископства владика: Атанасија Љубиојевића (1696–1712), Данила Љуботине (1713–1739), Павла Ненадовића (1744–1749), Данила Јакшића (1751–1771), Јосифа Стојановића (1771–1774), Петра Петровића (1774–1784), Јована Јовановића (1784–1786), Генадија Димовића (1786–1796), Стевана Авакумовића (1798–1801), Петра Јовановића Видака (1801–1806) и Мојсија Миоковића (1807–1823). Преглед је потпун јер је уврстио и живот Костајничке (1713–1750) и Костајничко-северинске епархије (1750–1771), админстративно-територијалних које су обухвателе православне Србе на истоку од реке Глине и на северу од Купе.
Прота као беседник
Протојереј Манојло Грбић је у два маха био посланик на црквено-народним саборима у Сремским Карловцима. На једном је изнео подужни говор, који је засебно штампан, а у коме се резимира историјска улога цркве у прошлости србског народа, православно свештенство оцењује у свом пастирском и националном раду, а социјални живот народа одмерава принципима Христовог јеванђеља. Говор је важан пример разумевања србске историје, надахнут топосима из епике, али саливено и складно изложен да се може сматрати бисером србске реторичке вештине. Прота расправља са носиоцима секуларних идеја политичког живота, док рационалистичким странкама и политичарима предочава светоотачку еклисиологију. Свој говор завршава трезвено и прагматично:
„Та ако ми, Србљи, нијесмо доста патили, онда није ни море слано! И сва та патња још нас није опаметила, још нас ево у (страначким) таборима. Та помислите, господо, шта је наша задаћа? Ми нећемо стварати великијех политичких закона. Наша је главна задаћа јасна и кратка. Гледати да нам црква не прокисава, и да су нам свштеници уредно плаћени; гледати да нам школа не прокисава и да нам је учитељ уредно плаћен – и најкашње гледати да оно пара, што имамо по општинама, да нам се не развуче и не пропадне. То је управ језгра наше задаће, а све је остало љуска. Па хоћемо ли доказати да ни то не умијемо уредити? Та јесмо ли хришћани, јесмо ли људи? Та ваљда се нећемо одавде разићи као злотвори, као Турци или као, Боже прости, као дјеца“.
(Говор посланика проте Мане Грбића држан у седници србског православног народног црквеног сабора 11. новембра 1892. – по стенографским биљешкама, Земун 1893., стр. 39). Види се како је Србима саветовао домаћински однос према животу и друштвеним искушењима, а не утопистичке заносе и лагарије.
Библиотека Србске патријаршије у својим фондовима има неколико књига, за које са сигурношћу можемо рећи да су припадале самом проти Манојлу Грбићу, и то због карактеристичног потписа у сврси ex librisa-а. Упокојио се на Велики Петак 16. априла 1899., а сахрањен је на Васкршњи Понедељак на Дубовачком гробљу поред прерано преминуле супруге Милице, рођене Узелац (1872) и сина јединца Душана (+1888)
Карловачко владичанство
Место рођења и службовања је Манојла Грбића одредило као историчара Епархије горњокарловачке, односно Срба у Војној Крајини (Militärgrenze). У србској култури остао је забележен по монументалном историјском остварењу у три тома Карловачко владичанство – Прилог к историји Србске православне цркве. Животно дело проте Манојла Грбића тротомно „Карловачко владичанство“, историчара црквене прошлости крајишких Срба, фигурише у србској култури и даље као пример систематичне књиге, за данашње укусе, можда, сувише схоластичне и „прекабасто учене“. Из тих разлога се и појавио један епитом, извод, који је приредио протин сестрић Стево Марковић, директор Сарајевске Женске учитељске школе: Сеобе Срба у земље аустријских ћесара и њихове борбе за опстанак, књ. 1 и 2 (Извод из Карловачког владичанства од проте Манојла Грбића, професора), Сарајево 1927.
Извор: Православље
