За Будимира Давидовића, двоструког витеза слободе, носиоца седам високих одликовања, ратника који је седамдест пута прежаљен јер има седамдесет рана, може спокојно да се каже да је из родних Горачића у Драгачеву, отишао право у – историју.
У шестогодишњем рату отаџбини је дао и љубав и младост, и срце, и крв.
У Другом Свијетском рату остаде дужан непријатељу: не могаде да се лати оружија , десна рука остаде му давно на Ветернику, а седамдесет других рана исцрпјеше му снагу и успорише корак. остаде му само неутољена жеља да бије бој онако како је бојевао у ратовима од 1912. до 1918. А како је љуте битке био, записано је у ратним хроникама: име Будимира Давидовића помиње се готово у свакој књизи.
Упркос ранама и другим недаћама, доживио је дубоку старост и недавно је, у предвечерје живота, у осамдесет осмој години, учинио још један племенит гест: једино своје богатство, знамење свога јунаштва, седам високих одликовања, поклонио је Народном музеју у Чачку: две Карађорђеве звезде са мачевима, орден француске Легије части, Златне Обилићеве за храброст, Албанску споменицу.
Одликовања су у музеју, а прича о томе како их је добио у, записима.
Овако је то било: Десети пешадиски пук, управо његова друга чета, у којој сам био редов, била је 12. октобра 1914, у Завалици, близу Колубаре. Била је ноћ кад сам са два друга војника кренуо у извидницу. Био сам као већ искусан ратник, у двадесет четвртој години вођа извиђачке патроле. Шуњамо се ми тако, поред Колубаре, кад, на двадесетак корака, поред пласта сјена, примијетимо седам аустроугарских војника: они лешкаре, митраљез испред њих, а пушке прислоњене уз пласт. Заобиђемо их, па слеђа, прво тихо нечујно, извадимо затвараче из митраљеза и пушака. Они нас осјете, али, касно, не могу ништа да учине, осим да буду послушни. Не могу ни да трепну од изненађења. Тресу се од страха. Моји другови ми предлажу да их вежемо, а ја: не нећу везане да их водим командиру. О сим тога, ко би нам носио заплењено оружије. Носили су своје оружије без затварача.
Стигосмо међу наше и ја рапортирам командиру чете: седам живих језика, један тешки митраљез и седам пушака су у нашим рукама... Командир ме грли, љуби, а зати зове команду батаљона, пука. Вијест о томе стиже до комаданта Друге армије, Степе Степановића. Одведоше некуд оне Аустријанце, а мени, по хитном поступку, пред четом, окачише на груди Карађорђеву звијезду.
У балканском рату „зарадио“ сам једно одликовање и 16 рана: од метака, бомби, ножа.
Те 1914. изрешеташе ме на Колубари - 31 рана. Али, зачудо, спасише ме љекари. Следеће године, у одбрани Београда, на моје очи, у јединици мајора Гавриловића, оног чувеног, са беседом, погибе ми брат Владимир: био је потпоручник. Од тада сам се јављао на све опасне задатке. Добровољно. Прегорео са у рату, а жељан сам освете због брата и мог народа.
А послије, то се већ зна: Албанија, Крф, Видо, опоравак и Солунски фронт. Десети пук формирао јуришну чету. Нису ме заобишли, хвала им. У међувремену, да би стекао рутину, ноћу упаднем у бугарски ров и донесем једног војника! Описао је сваки положај код Соколца. Био је кукавица, а такве нисам волео.
Наш пук је био на западном дјелу фронта: Ветреник – Кравица – Јеж. Нас четрнаест војника, 18. априла 1918. одабраше да уништимо седам бугарских земуница. И то, бомбама. Кренемо нечујно после поноћи. До мене је Милун Петровић, Драгачевац, срце му велико као планина, добричина, али је Бугаре мрзио изнад свега. Бауљамо ми, привукосмо се некако испод бодљикаве жице, али Милун застаде. Руком ми даје знак да станем ту и ћутим. Удаљи се он десетак метара и врати се, с крвавим бајонетом: пробуразио је стражара тако да овај није ни писнуо. Настависмо још неколико метара, па се мени учини да иза једног дебла видим сенку. И то је био стражар. Уклонили смо без речи и ту препреку, и нашли се пред земуницама. Кроз отвор бацимо бомбе.
Настаде пакао: земља се претвори у ватру, јауци у главној земуници, оној којом пристижу појачања. Нема се куд, морасмо на нож. Направисмо покољ, али избоше ме на 17 места.
Моји другови се већ повлаче, а ја се заплетох у бодљикаву жицу. Шикља крв, али се не дам, хоћу да живим. Бугарски војник кидише бајонетом на мене. Гледам сечиво бајонета и тргнем пиштољ: оборих га првим метком. Други баци бомбу поред моје главе. Зграбим је хитро да је вратим, али, крв ти љубим, експлодира и однесе ми десну руку.
Бугари ме хоће живог, трче према мени тројица, и то ме освести. Тргнем левом руком последњу бомбу, потегнем детонатор зубима и бацим испред Бугара. Више их нисам видео, наши ме некако извукоше и нађох се у болници. Ту су ми, седам дана касније, на изранављене груди, окачили другу Карађорђеву звијезду. Истог дана дође комадант источног дела фронта, француски генерал Гијома. Обилази рањенике. Задржа се поред моје постеље: Наши му официри нешто дуго говоре. Гледам га у очи, блистају. Наједном, са својих груди он скиде Орден француске Легије части и рече ми: „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци!“ Ето, тако је то било.
Оног дана када су војници бајонетама крчили пут у отаџбину, био сам у баракама међу индвалидима. Али, и ми смо ускоро кренули за њима: са штакама неки у носилима, они без вида са водичима. Ја сам био вођа тог тужног одреда преживјелих јунака.
У шестогодишњем рату отаџбини је дао и љубав и младост, и срце, и крв.
У Другом Свијетском рату остаде дужан непријатељу: не могаде да се лати оружија , десна рука остаде му давно на Ветернику, а седамдесет других рана исцрпјеше му снагу и успорише корак. остаде му само неутољена жеља да бије бој онако како је бојевао у ратовима од 1912. до 1918. А како је љуте битке био, записано је у ратним хроникама: име Будимира Давидовића помиње се готово у свакој књизи.
Упркос ранама и другим недаћама, доживио је дубоку старост и недавно је, у предвечерје живота, у осамдесет осмој години, учинио још један племенит гест: једино своје богатство, знамење свога јунаштва, седам високих одликовања, поклонио је Народном музеју у Чачку: две Карађорђеве звезде са мачевима, орден француске Легије части, Златне Обилићеве за храброст, Албанску споменицу.
Одликовања су у музеју, а прича о томе како их је добио у, записима.
Овако је то било: Десети пешадиски пук, управо његова друга чета, у којој сам био редов, била је 12. октобра 1914, у Завалици, близу Колубаре. Била је ноћ кад сам са два друга војника кренуо у извидницу. Био сам као већ искусан ратник, у двадесет четвртој години вођа извиђачке патроле. Шуњамо се ми тако, поред Колубаре, кад, на двадесетак корака, поред пласта сјена, примијетимо седам аустроугарских војника: они лешкаре, митраљез испред њих, а пушке прислоњене уз пласт. Заобиђемо их, па слеђа, прво тихо нечујно, извадимо затвараче из митраљеза и пушака. Они нас осјете, али, касно, не могу ништа да учине, осим да буду послушни. Не могу ни да трепну од изненађења. Тресу се од страха. Моји другови ми предлажу да их вежемо, а ја: не нећу везане да их водим командиру. О сим тога, ко би нам носио заплењено оружије. Носили су своје оружије без затварача.
Стигосмо међу наше и ја рапортирам командиру чете: седам живих језика, један тешки митраљез и седам пушака су у нашим рукама... Командир ме грли, љуби, а зати зове команду батаљона, пука. Вијест о томе стиже до комаданта Друге армије, Степе Степановића. Одведоше некуд оне Аустријанце, а мени, по хитном поступку, пред четом, окачише на груди Карађорђеву звијезду.
У балканском рату „зарадио“ сам једно одликовање и 16 рана: од метака, бомби, ножа.
Те 1914. изрешеташе ме на Колубари - 31 рана. Али, зачудо, спасише ме љекари. Следеће године, у одбрани Београда, на моје очи, у јединици мајора Гавриловића, оног чувеног, са беседом, погибе ми брат Владимир: био је потпоручник. Од тада сам се јављао на све опасне задатке. Добровољно. Прегорео са у рату, а жељан сам освете због брата и мог народа.
А послије, то се већ зна: Албанија, Крф, Видо, опоравак и Солунски фронт. Десети пук формирао јуришну чету. Нису ме заобишли, хвала им. У међувремену, да би стекао рутину, ноћу упаднем у бугарски ров и донесем једног војника! Описао је сваки положај код Соколца. Био је кукавица, а такве нисам волео.
Наш пук је био на западном дјелу фронта: Ветреник – Кравица – Јеж. Нас четрнаест војника, 18. априла 1918. одабраше да уништимо седам бугарских земуница. И то, бомбама. Кренемо нечујно после поноћи. До мене је Милун Петровић, Драгачевац, срце му велико као планина, добричина, али је Бугаре мрзио изнад свега. Бауљамо ми, привукосмо се некако испод бодљикаве жице, али Милун застаде. Руком ми даје знак да станем ту и ћутим. Удаљи се он десетак метара и врати се, с крвавим бајонетом: пробуразио је стражара тако да овај није ни писнуо. Настависмо још неколико метара, па се мени учини да иза једног дебла видим сенку. И то је био стражар. Уклонили смо без речи и ту препреку, и нашли се пред земуницама. Кроз отвор бацимо бомбе.
Настаде пакао: земља се претвори у ватру, јауци у главној земуници, оној којом пристижу појачања. Нема се куд, морасмо на нож. Направисмо покољ, али избоше ме на 17 места.
Моји другови се већ повлаче, а ја се заплетох у бодљикаву жицу. Шикља крв, али се не дам, хоћу да живим. Бугарски војник кидише бајонетом на мене. Гледам сечиво бајонета и тргнем пиштољ: оборих га првим метком. Други баци бомбу поред моје главе. Зграбим је хитро да је вратим, али, крв ти љубим, експлодира и однесе ми десну руку.
Бугари ме хоће живог, трче према мени тројица, и то ме освести. Тргнем левом руком последњу бомбу, потегнем детонатор зубима и бацим испред Бугара. Више их нисам видео, наши ме некако извукоше и нађох се у болници. Ту су ми, седам дана касније, на изранављене груди, окачили другу Карађорђеву звијезду. Истог дана дође комадант источног дела фронта, француски генерал Гијома. Обилази рањенике. Задржа се поред моје постеље: Наши му официри нешто дуго говоре. Гледам га у очи, блистају. Наједном, са својих груди он скиде Орден француске Легије части и рече ми: „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци!“ Ето, тако је то било.
Оног дана када су војници бајонетама крчили пут у отаџбину, био сам у баракама међу индвалидима. Али, и ми смо ускоро кренули за њима: са штакама неки у носилима, они без вида са водичима. Ја сам био вођа тог тужног одреда преживјелих јунака.
