''Цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити,
Илирци су узели србски језик најпре да присвоје дубровачку
књижевност, а затим да по Босни могу да похарају
србске народне песме и онако их бестидно штампају
у Загребу као хрватску народну поезију''
Јован Дучић
''Који је заправо био 'језик хрватски'?... прецизно је то немогуће установити. Ово је једини народ света за који се није знало који му је језик''. Ове речи, почетне у књизи Крађа српског језика, проста су тврдња којој, по препоруци самог аутора др Лаза М. Костића, не треба поклањати поверење. Бар док се добро не претресе подугачка клупа за сведоке, начичкана Чесима, Немцима, Французима и Словенцима, перјаницама лингвистике, историје и почетком XIX века тек рођене славистике.
Ко су прави Хрвати предилирског периода, где су њихове етничке области и којим језиком су они говорили? Сложено питање добило је исте такве одговоре. Врло је мало додирних тачака у обимним и ауторитативним научним делима Павла Јосифа Шафарика, Франца Миклошича и, наравно, Јосифа Добровског, ''патријарха славистике'', језуитског опата и универзитетског професора, Чеха по народности. Ипак, у најважнијем се СВИ слажу. Штокавски говор (и његова три наречја – екавско, ијекавско и икавско) припада САМО и ЈЕДИНО Србима, без обзира на вероисповест.
Спорна је етничка припадност чакаваца, смештених у једном делу Далмације и по острвима, и кајкаваца загребачке, вараждинске и крижевачке жупаније. Црту језичког и етничког разграничења ''хрватских'' и словеначких кајкаваца био је неспособан да повуче и сам др Иво Пилар, тузлански адвокат, познати хрватски шовен и србофоб (данас у Загребу постоји институт који носи његово име). Збуњеност и пометња међу Хрватима трајали су и после ''илирског препорода'', и то у хрватском Сабору при расправи како назвати матерњи језик (!?), о чему нам у мадридској ревији Особа и дух сведочи др Рудолф Баричевић, рецензирајући сумњиву књижицу Хрватска и Србија свог сународника Влаха Раића. И после је Пилару крива славистика, која никако да се ослободи ''скрбништва великосрбских мисли''!? ''Наравски да у Француској и Енглеској није боље'', вајкао се овај јадник...
''Илирски препород'' дијаболична је идеја рођена на аустријском двору, а у дело спроведена тридесетих година XIX века. Главни извршилац радова био је Људевит Гај (крштено име – Лудвиг, матерњи језик – немачки), дворски агент и марионета кнеза Метерниха, о чему су нам сведочанства оставили Мирослав Крлежа и француски слависта Селест Куријер, људи изван и најширег списка ''великосрпских шовиниста''. Иван Деркос и гроф Јанко Драшковић, један од пионира слободног зидарства на Балкану, Гајеви су саучесници у овој прљавој работи и крила на којима је овај ''покрет'' узлетео. Деркосов Genius Patriae..., написан латинским да би га учени и виши слојеви Хрвата разумели, књижевни је, а Драшковићева штокавска Дисертација (из исте, 1832. године) политички програм ''илирства'', смештеног у ''Велику Илирију'' са главним градом Загребом и ''илирским'' службеним језиком.
Илиризам, ''привидно неутрална целина'' (ово су речи Милована Миловановића, професора универзитета и председника Владе Србије, врло наклоњеног језичком и државном јединству са Хрватима) био је потребан територијално скученим и културно неразвијеним Хрватима за успон на велику позорницу европских народа XIX века, за шта су кајкавштина и чакавштина били сувише мали и ниски степеници. У болесном илирском заносу, комбинујући Вуков фонетски правопис и дијакритичке знаке преузете из чешке латинице, Људевит Гај је био спреман да и ћирилицу упрегне у нова ''хрватска'' кола, али су томе на пут стали неки блиски сарадници и католички клер. ''Хрватску'' латиницу, какву данас познајемо, коначно је дорадио славонац Вјекослав Бабукић, ''Гајев саветник и помагач у решавању језичких проблема''... ''Хрвати су, формулисавши своје погледе на будућност, примили србски језик као званичан, србску литературу као своју, србску земљу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом''. Дубровачки госпар конте Медо Пуцић, Србин католик, овом реченицом (објављеном 1867. у италијанском часопису Нова антологија) погодио је саму суштину илирских језичко – правописних ''реформи''.
Ни то им није било довољно. Беспризорни Хрвати су узели лопате, пљунули у шаке и загазили у патологију. Католички свештеници, шибенчанин Антон Веранцијус и славонац Матија Петар Катанчић (Србин!), за собом су оставили значајна дела – први Речник... (1595.) и први штампани превод Светог писма (1831.). То што су матерњи језик у насловима својих књига назвали ''далматински'', односно ''славено – илирички изговора босанскога'', није их спасило постхумног похрваћења, при чему је Веранцијус горе прошао – постао је Антун Вранчић, иако се НИКАД није тако потписао!? ''Хрвати су најхрабрији народ на свету, јер се ничега не стиде''. Ова два мала примера из богате хрватске гробокопачке праксе, показују да је Јован Дучић заиста био у праву...
''Илирски препород'' је наишао на делимичну подршку католика Славоније, Босне и Далмације, вером везаних за Хрвате а крвљу и језиком (штокавским) за Србе. Ти несрећни људи, са мутном представом о националном идентитету, ни слутили нису да је ''илирство'' само успутна станица ка коначном похрваћењу, које траје све до данашњих дана... Њихови православни сународници били су много оштрији и одлучнији, на време препознавши великохрватске претензије под фирмом ''илиризма''. ''Луд би био онај који би наше славно име напустио и примио једно друго, мртво'', одговарао је на ''братске'' позиве Вук Караџић; и то ''научничко име Илира, измишљено без крви'', допуњавао је митрополит Јосиф Рајачић. ''Илирство је изум римско – немачког министарства и римске богомољске столице'', ''Илири грабе туђе добро'', ''илирски правећи србски нам руше и кваре'', и зато ''нећемо воопште илирство'', а ако се који Србин ''поведе и обманут прими, тога ћемо за отметника, отродника сматрати''! Тако су поручивали војвођански Срби – савременици, тадашња културна елита Србства, у својим гласилима – Летопису Матице српске, Подунавци и Сербским народним новинама адвоката Теодора Павловића. Оправдана србска љутња на хрватска неваљалства није јењавала ни после пола века. Земунски прота Димитрије Руварац (брат архимандрита Илариона), Хрватима – ''обзорашима'' је подвикнуо: Ево шта сте нам криви, али је, на жалост, та добро документована књига и после реиздања (1997.) остала слабо позната.
Пад у комунистичко ропство био је катализатор ширења болести. Велики научници и угледници своје струке, попут Александра Белића, посрнули су на много важнијем – моралном пољу, србски језик и установе полтронски прекрстивши у ''српскохрватске''. Зле плодове бескичмених сејача убирамо сада у овим нашим ''слободним'' и ''демократским'' временима. Уз сулуду апологетику уреднице др Милице Радовић – Тешић, и недавно у издању САНУ изашли 16. том Речника (са речима од ''нокат'' до ''одврзивати'') и даље је тврдо и упорно ''српскохрватски''... Србски образ је спасила и логистичку подршку Костићевим напорима пружила једино србска политичка емиграција. Из обиља цитираног материјала вреди подвући чувена Дучићева писанија, пророчке речи кордунаша Бранка Машића из Канадског србобрана (29. 1. 1959.) и непотписан чланак ''Оживљавање једне југословенске бесмислице'' објављен у чикашкој Српској борби (19. 3. 1959.), због своје важности и стручности овде раширен на читаве две стране, и то на самом крају књиге.
Прво издање Крађе српског језика (Баден, Швајцарска 1964.) сада је допуњено трима краћим језичким студијама из пера проф. др Петра Милосављевића, ватреног борца за увођење Катедре за Србистику на Београдски универзитет (са привременим успехом) и покретача бившег приштинског часописа Србистика/ Serbica. Основне идеје и поруке Л. М. Костића г. Милосављевић сјајно подвлачи, промишља и обогаћује детаљима из наше новије прошлости, па и ове којој смо били сведоци. Најсјајнији део његовог ''Додатка'' је подсећање на великог немачког филолога Хердера (крај XVIII века), и из његовог учења произашао принцип о језику као примарној карактеристици при одређивању етничког идентитета. Тај принцип важио је у целој Европи, осим на Балкану, где је процес систематског расрбљавања фаворизовао верску припадност (секундарну карактеристику) и промовисао локална србска наречја у нове ''језике'', као основу за нове ''нације'' са новом ''културом''. Баш ту је и једина пукотина у, иначе врло доброј, причи др П. Милосављевића. Комунистички декрет, напросто, није довољан да ''очисти'' етничко – језичку ситуацију у ''Македонији''. Како год себе и свој језик домороци називали, ''македонски'' је био, јесте и биће само дијалекат србског језика.
