Ако и није неприродно то што
(бело)светски хохштаплери данас покушавају да и формално-правно одвоје Свету
србску земљу од остатака Србије и притом натерају власт и народ у Србији да
тако нешто мирно прихвате, засигурно јесте неприродан, млак и недовољно заинтресован
однос већине данашњих Срба, пре свега младих, по питању поменутог текућег
покушаја потпуног отимања Косова и Метохије.
Гледано кроз призму савести, здравог разума и
традиционалних духовних начела, такво стање нашег духа јесте како рекосмо,
сасвим неприродно, и потребно је побунити се против њега, и свега осталог што
нас паралише и везује нам руке пред надирућим злом. Нико од нас не сме говорити
како се ето не може ништа учинити, да је некада могло, а да сада више не може.
Можда привремено не можемо да спречимо окупацију наше Свете србске земље, али
можемо и морамо да се боримо и покажемо да смо људи, а не бесловесни потрошачи
и пуки шрафчићи глобалне машинерије Новог светског поретка у којој постоје само
закони материје, профита и чулних уживања, а у којој су прогањани сви духовни
садржаји који човека разликују од животиње. Морамо јасно и гласно исказати да
се не миримо са губитком дела своје територије, и свако од нас нека учини све
што је до њега, не би ли одговор нашега народа данас био што достојнији наших
светих и славних предака, јер ми јесмо крв њихове крви и кост њихове кости!
Припадамо народу чија је прошлост светла и херојска и којем је кроз православну
Хришћанску веру откривен најузвишенији етички закон и животни смисао, па се
поставља питање, смемо ли истрајавати у стању постојеће малодушне
неодговорности?...
Одбацимо наметнуто поживотињавање, етички се усправимо и
руководимо се идеалима наших светих и славних предака, идеалима Вечне Србије
која није и не може бити поражена.
Може бити и јесте поражена само земаљска Србија у једном
историјском раздобљу, а Вечна Србија чији су угаони камени Светосавски и
Косовски завет, увек наставља да сија као неокрњени драгуљ, па стога, не могу
бити поражени ни они који се руководе идеалима Вечне Србије и заветним
опредељењем Светога Цара Лазара. Истински су поражени само глобални злочинци,
убице, отимачи наших отачаствених простора, као и њихови послушници у Србији. И
поред материјалне користи коју су злоделима стекли, они не могу имати мира и
спокоја. Свако од њих када се ујутру огледа, свесно или не свесно врло добро
зна да у огледалу види ђубре.
А нама, који се боримо за оно што је наше, није на одмет
да увек буду на уму кључни разлози због скојих се не смемо помирити са
евентуалним отимањем Косова и Метохие од Србије.
Најпре, ни један народ који претендује да буде озбиљан,
не жели да се помири са губитком дела свог отачаственог простора. Као србски
родољуби желимо да живимо у јединственој србској држави, насупрот тенденцији
касапљења србских земаља, а као Хришћани, знамо да Бог захтева да
се људи старају о даровима које им Он подари. Стога и ми Срби као заветна
историјска народна заједница, имамо обавезу да се старамо о свом отачатвеном
простору који нам је милошћу Божијом дарован.
Такође, морамо увек имати на уму да су Косово и Метохија,
колевка србске културе и државности. Они су уз Рашку област, били културно
средиште Немањићке Србије а србске праволавне светиње са Косова и Метохије
представљају драгуљ хришћанског, словенског и индоевропског културног наслеђа.
Без Грачанице, Дечана и стотина и стотина других светиња којима је украшена
Света србска земља, наша држава била би културно обогаљена.
А изнад свега, не смемо пристати на губитак Косова и
Метохије, због тога што је Света србска земља место установљења Косовског
Завета и Косовског опредељења, који јесу срж сакралне и свештене повести нашег
народа.
На Косову пољу Видовдана 1389. године по Рождеству
Христовоме, наши свети и славни преци су на челу са честитим кнезом Лазарем
бранећи Крст часни и слободу златну, добровољно жртвовали своје земне
животе и супротставили се вишеструко бројнијем непријатељу са циљем сабирања
себи плате на Небесима, односно обезбеђења духовне разине постојања у
Христовоме Царству Небескоме. А таквим чином, створили су и непресушни извор
моралне снаге својим потомцима, који су снажећи се из таквог извора, опстајали
и побеђивали у ванредно тешким околностима које су их сналазиле.
Ванредно
тешке околности постоје и данас, али услед наше духовне клонулости још увек
нису на видику весници васкрсења распетога нам Србства које ће надамо се
уследити. Једна од ретких искри старог сјаја у нашем времену, пројавила се
током злочиначке НАТО агресије чију годишњицу обележавамо ових мартовских дана.
Дух у србском народу, током та скоро три месеца НАТО агресије, био је чини се
бољи него било када током крвавог двадесетог столећа. Још увек памтимо
херојство србских војника који у одбрани Отачаства нису одступили пред
многоструко бројнијом и технички супериорном сатанском силом, већ су јој стали
на црту и потврдили да им кроз вене струји крв газиместанских, кумановских,
чегарских и солунских витезова.
То нам подгрева наду у препород...
Марко
Б. Димитријевић
