субота, 07. јул 2012.

Борба за Косово и Метохију. Борба за Србију и Царство небеско!

Ако и није неприродно то што (бело)светски хохштаплери данас покушавају да и формално-правно одвоје Свету србску земљу од остатака Србије и притом натерају власт и народ у Србији да тако нешто мирно прихвате, засигурно јесте неприродан, млак и недовољно заинтресован однос већине данашњих Срба, пре свега младих, по питању поменутог текућег покушаја потпуног отимања Косова и Метохије.

Гледано кроз призму савести, здравог разума и традиционалних духовних начела, такво стање нашег духа јесте како рекосмо, сасвим неприродно, и потребно је побунити се против њега, и свега осталог што нас паралише и везује нам руке пред надирућим злом. Нико од нас не сме говорити како се ето не може ништа учинити, да је некада могло, а да сада више не може. Можда привремено не можемо да спречимо окупацију наше Свете србске земље, али можемо и морамо да се боримо и покажемо да смо људи, а не бесловесни потрошачи и пуки шрафчићи глобалне машинерије Новог светског поретка у којој постоје само закони материје, профита и чулних уживања, а у којој су прогањани сви духовни садржаји који човека разликују од животиње. Морамо јасно и гласно исказати да се не миримо са губитком дела своје територије, и свако од нас нека учини све што је до њега, не би ли одговор нашега народа данас био што достојнији наших светих и славних предака, јер ми јесмо крв њихове крви и кост њихове кости! Припадамо народу чија је прошлост светла и херојска и којем је кроз православну Хришћанску веру откривен најузвишенији етички закон и животни смисао, па се поставља питање, смемо ли истрајавати у стању постојеће малодушне неодговорности?...

Одбацимо наметнуто поживотињавање, етички се усправимо и руководимо се идеалима наших светих и славних предака, идеалима Вечне Србије која није и не може бити поражена.

Може бити и јесте поражена само земаљска Србија у једном историјском раздобљу, а Вечна Србија чији су угаони камени Светосавски и Косовски завет, увек наставља да сија као неокрњени драгуљ, па стога, не могу бити поражени ни они који се руководе идеалима Вечне Србије и заветним опредељењем Светога Цара Лазара. Истински су поражени само глобални злочинци, убице, отимачи наших отачаствених простора, као и њихови послушници у Србији. И поред материјалне користи коју су злоделима стекли, они не могу имати мира и спокоја. Свако од њих када се ујутру огледа, свесно или не свесно врло добро зна да у огледалу види ђубре.

А нама, који се боримо за оно што је наше, није на одмет да увек буду на уму кључни разлози због скојих се не смемо помирити са евентуалним отимањем Косова и Метохие од Србије.

Најпре, ни један народ који претендује да буде озбиљан, не жели да се помири са губитком дела свог отачаственог простора. Као србски родољуби желимо да живимо у јединственој србској држави, насупрот тенденцији касапљења србских земаља, а као Хришћани, знамо да Бог захтева да се људи старају о даровима које им Он подари. Стога и ми Срби као заветна историјска народна заједница, имамо обавезу да се старамо о свом отачатвеном простору који нам је милошћу Божијом дарован.

Такође, морамо увек имати на уму да су Косово и Метохија, колевка србске културе и државности. Они су уз Рашку област, били културно средиште Немањићке Србије а србске праволавне светиње са Косова и Метохије представљају драгуљ хришћанског, словенског и индоевропског културног наслеђа. Без Грачанице, Дечана и стотина и стотина других светиња којима је украшена Света србска земља, наша држава била би културно обогаљена.

А изнад свега, не смемо пристати на губитак Косова и Метохије, због тога што је Света србска земља место установљења Косовског Завета и Косовског опредељења, који јесу срж сакралне и свештене повести нашег народа.

На Косову пољу Видовдана 1389. године по Рождеству Христовоме, наши свети и славни преци су на челу са честитим кнезом Лазарем бранећи Крст часни и слободу златну, добровољно жртвовали своје земне животе и супротставили се вишеструко бројнијем непријатељу са циљем сабирања себи плате на Небесима, односно обезбеђења духовне разине постојања у Христовоме Царству Небескоме. А таквим чином, створили су и непресушни извор моралне снаге својим потомцима, који су снажећи се из таквог извора, опстајали и побеђивали у ванредно тешким околностима које су их сналазиле.

 Ванредно тешке околности постоје и данас, али услед наше духовне клонулости још увек нису на видику весници васкрсења распетога нам Србства које ће надамо се уследити. Једна од ретких искри старог сјаја у нашем времену, пројавила се током злочиначке НАТО агресије чију годишњицу обележавамо ових мартовских дана. Дух у србском народу, током та скоро три месеца НАТО агресије, био је чини се бољи него било када током крвавог двадесетог столећа. Још увек памтимо херојство србских војника који у одбрани Отачаства нису одступили пред многоструко бројнијом и технички супериорном сатанском силом, већ су јој стали на црту и потврдили да им кроз вене струји крв газиместанских, кумановских, чегарских и солунских витезова.

То нам подгрева наду у препород...

Марко Б. Димитријевић