субота, 29. септембар 2012.

Шарац - коњ Краљевића Марка

Најславнији србски коњ је легендарни Шарац Марка Краљевића. Као што је Марко највећи јунак у предању Срба, тако је и Шарац у тим причама (и песмама) коњ над коњима, митолошко чудо, божанско биће. Шарац је, иако коњ, можда, најлепша метафора србског епа. Србски песнички геније дао је Шарцу људске особине, чак особине једног краља, његовог господара, што је задивило великог Гетеа, који је, једном, усхићен том духовном парболом, рекао да су сви светски легендарни коњи, у односу на Шарца, само обична ждребад.

Мегдан Краљевића Марка и Мусе Кесеџије
Пре Шарца, Марко је променио много коња. Ниједан коњ му није био по вољи, нити је могао да испуни Маркове захтеве. Марка је могао носити само крупан и јак коњ, одгајан и обучен на најбољи начин, који ће имати снаге да се носи са непријатељским коњима. Легенда каже да је Марко једном, на путу за град Костур, сусрео неке кириџије и купио од њих шарено, губаво ждребе. Учини му се да ће од њега бити добар коњ; узме га за реп да њиме омане око себе као што је и са осталим коњима чинио, али се ово губаво ждребе не даде помаћи са места. Марко ждребе излечи и научи да пије вино. После је оно израло у великог и лепог коња, у чувеног Шарца краља Марка. Шарац је имао натприродне моћи. Био је, пре свега, крилат као Јабучило, али су његова крила била невидљива: служио се њима само у безизлазним случајевима. Или, када је Марко водио борбу с вилама, змајевима и другим алама. Брзо Шарац достигао вилу. Шарац је био и видовит коњ. Знао је да предвиди многе догађаје, па да то саопшти своме господару на разне начине: рзањем, њиском, поигравањем, копањем ногама. Шарац је, чак, предвидео и смрт Марка Краљевића. Када Марко био уз Урвину, поче њему Шарац посртати, посртати и сузе ронити.

Нема митског јунака, који је имао више мегдана од Марка Краљевића. Марко је, кажу, учествовао у четрнаест великих битака и у сто седам двобоја. Његови противници су били: Турци, Арбанаси, Арапи, Маџари, па, чак, и понеки Србин (Љутица Богдан, Реља Крилатица). Марко је увек био победник, али без свог Шарца то не би био. Шарац је део његове укупне појаве, застрашујуће појаве на мегадну. `Сад навали, љута арапијо, нема оног страшнога јунака на шареном коњу великоме! Шарац је био жесток коњ. Из копита жива ватра сева, из ноздрва модар пламен лиже!

Али је био и гиздав коњ, необичне лепоте у длаци и телу. Ход му је био краљевски, кас витешки, а галоп вилински. Ни један му коњ није утекао, а јамачно, да га не би могао ни стићи. Шарац је био моћан у свему: у санзи, у брзини, у вештини.Док је Сунца и док је Месеца, каже певач, Срби ће спомињати Марка и његовог Шарца! Има много верзија о смрти Марка и његовог коња. Најлепша је она која казује да Марко и није умро, већ са својим Шарцем у некој пећини, где спава, ево већ шест стотина година. Пред Шарцем стоји маховина, коју, тај славни коњ, полако једе, а за греду је заденута Маркова сабља, која полако излази. Марко ће се пробудити кад устреба србском народу, а дотле ће Шарац појести маховину и сабља ће изаћи испод греде.

Вук Стефановић Караџић о Краљевићу Марку и његовом коњу

Никога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех, садашњијех, а јамачно и ондашњијех људи. У 72. пјесми друге књиге (Турци у Марка на слави) пјева се да је у његовом буздовану, којим је он једном руком махао и њиме се бацао, било шездесет и шест ока; а ја сам у дјетињству гледао у Сријему, у крчми манастира Крушедола, гдје је Марко намолован, како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо; у пјесми 67 (Марко Краљевић и Муса Кесеџија) пјева се како је узео у руке суху дреновину „са тавана од девет година“, па кад је стиснуо руком, она прсла надвоје – натроје и двије капље воде искочиле из ње. Он без вина није могао никуд, и према јачини својој много је могао попити да се не опије. За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила нека вила; а једни опет да га је купио у некак’ијех кириџија. Прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријбе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, узме га за реп да омахне око себе као што је и остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.

МЕГДАН - Владислав Тителбах
За смрт Марка Краљевића различито се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирцета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима, други кажу да му се у таквом боју заглибио Шарац у некак’ој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали: у Крајини неготинској приповиједа се да је то било у једној бари ондје близу Неготина, испод извора Царичине; ондје има и сад бара и зидине старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову. Трећи кажу да је у так’ому боју толико људи изгинуло да су по крви пливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, шта ћу ја сад?“ На то се бог смиловао и некак’ијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некак’у пећину, у којој и сад обојица живе: он забовши своју сабљу под греду, или је ударивси у камен, легао те заспао па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изаћи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онак’о као што се приповиједа), пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: “Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег јунака“.