Избеглице из Бановине Хрватске

Подела Краљевине Југославије на бановине 1941.

Нова ситуација у Југославији настала је склапањем споразума Цветковић-Мачек 26. августа 1939. године. После оснивања Бановине Хрватске почеле су да пристижу избеглице у Београд. Више о догађајима у Хрватској може се прочитати у књизи „Злочин је почео раније“ од Вељка Ђурић Мишина. „Изненадним нападајима каменицама, мотикама, ножевима, боксерима и револверима падали су премлаћивани, рањавани и убијани млади и свесни соколи. И испред револверских метака, рањавања, премлаћивања и убиством претећих писама побегли су појединци, па и читаве породице, напуштајући своја огњишта на домаку јесењих и зимских дана, тражећи заштиту...“.

На ванредној скупштини соколске жупе Београд позвани су сви соколи са територије жупе да прикупљају помоћ за избеглице којих је сваким даном било све више. У Београду је 16. новембра 1939. године отворена соколска кухиња за избеглице. Отварању је присуствовао прочелник Народно одбрамбеног отсека Савеза Сокола Краљевине Југославије Љубомир Максимовић, генерал у пензији. Кухињу су водиле чланице Социјалног отсека жупе. Чланови жупског социјалног отсека били су председник отсека прота Милутин Магазиновић, Живка Мелентијевић, Славка Вучковић, Милка Младеновић, Момир Синобад, Милутин Митровић, Сава Сурутка, Миша Матић и Милојко Јефтимијадес. Кухиња је у почетку делила ручак и вечеру за око 50 особа у летњој кућици Соколског друштва Београд VII. Највише се залагала Живка Мелентијевић. До јануара 1940 г. кухиња је издавала оброке за 85 особа. У Прегледу рада жупске кухиње износе се податци да је у новембру исхрањивано 61 лице, у децембру 82, у јануару 1940. године 74, у фебруару 81, у марту 86. Помоћ је пружио Отсек за зимску помоћ градског поглаварства града Београда, Соколско друштво Стари Бановци, предузећа, уреди и појединци. Избеглице су се захваљивале преко соколске штампе за указану помоћ. Као пример може се навести: Павле К. Поповић „По образовању Бановине Хрватске, отпуштен сам из државне службе.... Као члан Сокола, обратио сам се Соколској жупи Београд. Жупа ме је са сажаљењем примила и помогла у исхрани. Будући сам добио намештење, пуно се захваљујем братској Соколској жупи на исказаној братској љубави, а нарочито сестри Живки која је толико водила рачуна о нама избеглицама. Уз поздрав!“. Други пример је писмо Тончић Томице: „Сматрам за своју свету дужност, да, након што ми је успјело посретством и препоруком братског Савеза, добијем мјесто на војном аеродрому, да се овиме начином нарочито захвалим братској Соколској жупи Београд на свему ономе што је за нас до сада учињено, а нарочито да се захвалим нашој пожртвованој сестри Живки, која нас са мајчинском пажњом сусретала и скрбила се за нас, је као за своју посвојену децу, која су изгубила властиту мајку.

Овај племенити... гест... за који се ми никада нећемо моћи одужити.

Старешина Сокола Краљ Петар II

Будите увјерени, да ми нисмо дошли к вама с разлога што се бојимо за властити живот; већ напротив натјерала нас је, да напустимо наше домове и наше борбене положаје само нужда, јер су нас наши противници лишили зараде и круха... За све ово нека Вам буде свима братска хвала, а од Бога плаћа, а ми стојимо и надаље чврсти борци за наше свете соколске идеале и нашу узданицу, нашег младог... Старешину Краља Петра II“.

У истом броју Ока Соколовог објављен је акт Соколске жупе Загреб: „Вал нове „слободе“, који је захватио и прекрио ове наше крајеве присилило је многу нашу браћу, многе сестре, да или појединачно или са својим породицама оставе домаће огњиште... те да... бегају у крајеве, где та „слобода“ својим грешним загрљајем још није угушила сваки племенити осећај, својом циничком хипокризијом није уништила право на живот и опстанак сваког појединца, о коме воле сваком пригодом да говоре баш ти најгрлатији проповедници и следбеници те нове „слободе“.

У тим по нас тако црним данима и опет је дошло до изражаја право соколско братство, које је на најефикаснији начин потврдило стару реч, да се у невољи познаје пријатељ. Дошло је до пуног изражаја у нашој драгој престоници и његовом Соколству, у првом реду код братског Савеза, а једнако и код братске Жупе те братских друштава Београд II и Београд VII. Сви сте Ви, браћо и сестре, уложили за наше беднике толико љубави, толико мера и труда, толико физичких и материјалних жртава, да би свака наша реч похвале Вашег искреног и срдачног братства изишла тек бледом и баналном фразом. Наша је једина жеља да би што скорије осванули у нашим „ослобођеним“ крајевима тако светли и радосни данци, да би Вам свима Вашу љубав, Ваше гостопримство могли да вратимо радосна срца...

Вама и свему чланству Ваше жупе наш искрени братски поздрав“. Због писања о избеглицама нападнута је Жупа и њена хуманитарна акција у загребачком „Јутарњем листу“. У чланку „Одговору Јутарњем листу“ Милојко Јефтимијадес је истакао: „Није толики број убијен, рањаван, нападан, отпуштан из службе и прогањан претећим писмима уморством по својој молби и жељи. Није толики број дошао код нас без средстава за живот на почетку хладних зимских дана из жарке жеље да посети Београд и да се у њему проводи. Зар то нису прогони? Још се на некима виде ожиљци рана“. Око Соколово пренело је из „Политике“ вест да је Влада Југославије одлучила да соколима исплати помоћ од 500.000 динара као надокнаду штете коју су им нанела разна неодговорна лица којима се није могло ући у траг.

Соколска застава

Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. О томе је писала и Политика. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11. фебруара 1940. године и пред одржавање скупштине у селу Главини код Имотског. Припадници Хрватске сељачке заштите њих стотињак напало је групу сокола на путу између Имотског и Главине бацањем камења према групи, звиждањем и друго. Нова група напала их је при уласку у Имотски а затим у кафани у коју су се склонили. Разбили су стакло, демолирали просторију и инвентар при чему су се и сами озледили. Нико од сокола није повређен. Овим поводом поново се огласила Политика доносећи саопштење са седнице извршног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије којим се најоштрије осуђује злочиначки напад на старешину жупе Мостар. Послат је телеграм бану Хрватске бановине др Ивану Шубашићу у коме се тражи истрага и хитно кажњавање криваца. Београдско и земунско соколство 17. марта 1940. године донело је резолуцију: „... Власти у бановини Хрватској не показују озбиљну намеру да спрече терор, те се ствара веровање да оне фаворизирају све ове злочине, што проузрокује крајњу безобзирност и бруталност неодговорних елемената. Последица тога су све чешћи и тежи напади, ... Београдски и земунски соколи сматрају да је време да испуне дани завет, ... и да устану у одбрану соколске југословенске мисли, и то идејно и начелно док их противници нападају идејно и начелно а силом ако не престану са насиљем. Престоничко соколство... тражи да се најенергичније истраје у наметнутој борби. Прогоне и нападе на браћу и сестре из Бановине Хрватске осећају као нападе и прогоне на цело соколство и солидаришу се са њиховим жилавим отпором и борбом.

Аутор: Саша Недељковић

Србски соко у Америци пре Првог светског рата

Под крилима Србског Сокола ми очекујемо сједињење Србског Народа (Михаило Пупин)

Бежећи од сиромаштва Срби из Далмације, Војводине и Црне Горе исељавали су се у Америку. Национални прегаоци тежили су да их окупе у србска друштва. У Америци су постојали: Савез сједињених Срба „Слога“, Србски културни и добротворни фонд, Црквено-просветни фонд у Њујорку и Србски народни фонд у Сан Франциску. Савез сједињених Срба „Слога“ као највећа србска организација у Америци, окупљао је 1913. године више од 9.000 Срба из Сједињених Држава Америке и Канаде.

Прво србско гимнастичко друштво било је витешко друштво „Душан Силни“ у Питсбургу. После анексије Босне и Херцеговине 1908. године национални прегаоци почели су да оснивају соколска друштва. Прво србско соколско друштво основано је 30. маја 1909. године у Синсинатију (Охајо), а одмах за њим 10. октобра 1909. године у Детроиту. Идуће 1910. године основано је седам соколских друштава. Соколска друштва су одржавала везу са соколима у Србији тражећи инструкције и претплаћујући се на соколске листове (Србски витез, Србски соколски гласник, Соко - лист за соколске ствари Зајечар).

Србску соколску жупу основало је 1. октобра 1911. године седам соколских друштава у Гери. Састанку је присуствовао Петар О. Стијачић као представник Србског културног и добротворног фонда из Њујорка. Седиште Жупе било је у Гери. У Правилима се износи као основно: Задатак је Србског сокола да своје чланове оспособљава за народни србски и грађански позив, и да подиже дух у србском народу. Ради тога је обавезно телесно развијање, морално васпитање а нарочито национално просвећивање.

У ту сврху, уз савремену, има се употребити и србска народна гимнастика, србске народне јуначке игре и стрељачка вежбања како би соколи дорасли великом позиву народне узданице за рад на ослобођењу и уједињењу србског народа. Зато братска љубав, узајамно пожртвовање, лично самопрегоревање, темељно упознавање народне прошлости и савремено образовање, имају бити нарочита одлика и дужност сокола.

У свом чланку „Наша дужност према соколству“ Михаило Пупин је овим речима изразио соколски завет: Под крилима Србског Сокола ми очекујемо сједињење Србског Народа.

Гласник Жупе био је „Соко - лист србских соколова у Америци“. Излазио је једанпут месечно у Њујорку, а уредник листа био је Петар. О. Стијачић. Жупа је сем листа издавала годишњак „Летопис“. Обе публикације су уз чланке о соколству доносиле и србске народне песме. У управу жупе изабрани су старешина Лука П. Грковић, подстарешина Петар Секуловић, начелник Петар Кумановац, тајник Милан Мусулин и благајник Мато Ћук. Први слет одржан је 9. јуна 1912. године у Чикагу. На скупштини Србске соколске жупе у Чикагу, одржаној пре слета, за почасног старешину изабран је научник и председник Савеза сједињених Срба „Слога“ Михаило И. Пупин (1857-1935). Жупи је на скупштини приступило још 10 соколских друштава.

Соколи су у време Балканских ратова организовали слање лекова и завојног материјала у Србију. На седници Соколске жупе у Чикагу одлучено је да се уведу у соколство вежбе у гађању и руковању оружјем. По избијању Првог светског рата организовали су прикупљање добровољаца за Србију. Соколска друштва су са својим заставама као добровољци стигли на Солунски фронт. У редовима србске војске учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању отаџбине. Тиме су испунили свој соколски завет.

Аутор: Саша Недељковић

Србска друштва у Дубровнику

У другој половини XIX века центар приморских Срба био је Дубровник. Књижевни часопис Словинац који је излазио од 1878. до 1884. године био је часопис словинског покрета. У часописа били су Нико и Медо (Орсат) Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мате Водопић. Први србски лист у Дубровнику Гуштерица излазио је 1882/83. године. После Гуштерице новине дубровачких Срба биле су лист Глас Дубровачки (1885/86), Дубровник (основан 1892. године), календар-алманах Дубровник (основан 1897. године) и часопис Срђ(основан 1902. године). Гуштерицу и Глас Дубровачки уређивао је Никша Матов Гради. Лист Србске народне странке на Приморју Дубровник уређивао је после Вука Врчевића књижевник Антун Фабрис од 1895 до своје смрти 1904. године. Уређивао је такође календар Дубровник, Срђ и издавање Србске дубровачке библиотеке.

Србска зора

Национални рад приморских Срба одвијао се преко просветних и привредних друштава. Друштва су окупљала Србе католичке и православне вере. Србско братство, основано 1897. године, трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији и на политичкој основи. Аустријске власти су Србско братство забраниле 1899. године.

На скупштини у Книну, 20. и 21. октобра 1901. године, састали су се посланици, општински начелници, свештеници, учитељи, занатлије, трговци и виђенији сељаци приморских Срба и основали просветно-привредно друштво Србска зора. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са Србским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. године, усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. У ту су управу, која је имала 16 чланова, ушли најугледнији Срби са Приморја. Установљени су Пододбори Србске зоре у местима где је било најмање 30 чланова. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба. Тај двоструки рад развијао се упоредо, преплитао се и допуњавао, како су то захтевале потребе народа и омогућавале локалне прилике на терену.

Да би унапредила привреду Србска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, др Рудолф Сарделић (душа задружног покрета), Матеј Шарић и Луко маркиз Бона. Прва Србска земљорадничка задруга на Приморју основана је 1902. године у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904 г. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (Бока Которска); у Ђеврскама и Кистањима (Северна Далмација). Укупно је до 1914. године у Далмацији основано 42 земљорадничке задруге, 2 рибарске задруге (Баошић и Св. Стефан) и 3 уљарске задруге. Уз помоћ Србске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице: Србска бокешка штедионица у Котору 1901. године, Србске штедионице у Задру и Дубровнику 1902. године. На иницијативу Србске зоре основан је 1905. године Савез србских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први конгрес србских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. године у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије.

Упоредо са радом на ширењу србскога задружног покрета Србска зора је по селима делила пољопривредне алате, плави камен, вештачко ђубриво и семење детелине. Ради семења и гладних година сељацима је препоручивала установу Задружних амбара. На иницијативу Савеза србских привредних задруга основана је 1909. године у Дубровнику Централна каса србских привредних задруга на Приморју. Савез србских привредних задруга је заједно са србским кредитним задругама и штедионицама из Задра, Дубровника, Котора, Будве, Херцег Новог, Рисна, Книна, Кистања, Скрадина и Србском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. године основао Србску центалну банку за Приморје у Дубровнику. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе.

Србска зора давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Највећи део прихода Србске зоре ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Задру и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику. За школску 1913/14. годину, Србска Зора одредила је 12.300 круна за школовање 33 учитељска приправника и приправнице. Преко Србског привредног друштва Привредник из Загреба слати су сиромашни ученици на учење заната. Од 1907. године излазио је два пута месечно лист Србска Зора - за просвету и привреду, који је доспео и у најзабаченије србско село на Приморју. Уредник Србске Зоре био је учитељ Никола Бркић. Главни пословођа у друштву Србска зора и уредник Србске Зоре 1914. године био је Мита Пушибрк. За курсеве описмењавања Србска зора бесплатно је давала своје букваре са читанком. Код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку а у градовима Народне књижнице. Књижнице су редовно добијале листове Србска Зора, Привредник и календар Србска Зора. Помагала је рад србских певачких друштава: Јединства(основан 1839. године) у Котору, Бранка у Задру, Србадије у Шибенику и Слоге (основане 1874. године) у Дубровнику. Такође помагала је рад србске музике у Дубровнику (Дубровачка Грађанска музика) и Книну. У просветном раду Србска зора сарађивала је са Добротворним задругама Србкиња у Дубровнику, Книну, Задру... Рад Србске зоре омогућавали су доприноси Видовданског дарка; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; србских општина; приходи од артикала које је сама издавала.

Матица Србска основана је 1909. године као задужбина трговца Константина Вучковића. Управу Матице сачињавало је Туторство србско-православне црквене општине у Дубровнику. Секретар Матице био је др Франо Кулишић. Циљ Матице био је:

1) Издавање србских књига искључиво ћирилицом
2) Награђивање књига и чланака
3) Ширење издатих и награђених књига
4) Оснивање библиотеке
5) Помагање школских установа и ученика

Издавала је књиге србских писаца Ива Ћипика, Данила Петрановића, Ива Војновића и других. Са Матицом Србска зора добила је снажну помоћницу за подизање просвете приморских Срба. У априлу 1912. године Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа: ... Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије... дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао - и разумио све... Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања!

Залагањем прегалаца око Србске зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење србског народа. Прва друштва на Приморју основана су 1907. године, Душан Силни у Дубровнику и Србски Соко у Рисну. На челу Душана Силног био је Мате Грацић, власник Србске штампарије у Дубровнику, а на челу Србског сокола капетан Александар Видовић. Душан Силни окупио је преко 100 чланова. У почетку друштвене просторије и вежбаоница биле су смештене у зградама старешине Грацића на Пилама. Србско гимнастичко друштво Душан Силни основано је по угледу на витешка друштва Душан Силни у Србији. Витешко васпитање било је истовремено телесно, морално и народносно васпитање. У управи друштва били су 1910. године старјешина др. Мато Грацић, подстарјешина Иво Шуберт, тајници Д. Пушибрк и Д. Мариновић, економ Ђ. Марић, благајник Јовица Л. Перовић, замјеници одборнички Кристо П. Доминковић, уредник листа Дубровник, и М. Милишић, барјактар Ерменеђилдо Јоб и заменик Влахо Рагуж. Залагањем старешине Мате Грацића, подигнут је Дом Душана Силног у Дубровнику.

Члан друштва Јован Л. Перовић спевао је песму Душановка, а музику за песму (марш) компоновао је Иван витез Чижек, капелник србске музике у Дубровнику.

ДУШАНОВКА

Напред, напред, браћо мила,
Друг уз друга нек' је свог;
Србског рода снаго чила,
Помог'о те вишњи Бог!

Старе славе зв'језда јасна
У имену нашем сја;
Мисао је наша часна,
Здраво Силни, здраво сви!

Ко год јача снагу т'јела,
Духу своме диже лет!
За јуначка кадар дјела,
Ићи борби у сусрет!

Узданице славе нове,
Мисô сама кр'јепи нас;
Будућност нас рода зове,
Напред Силни, напред сви!

Да би потпомогли оснивање витешких друштава дубровачки душановци су 1910. године приредили излет бродом у Цавтат и Боку Которску. После излета основана су нова друштва у Котору, Херцег Новом и Ђеновићима. Веслачко одељење (8 веслача) Душана Силног приредило је 1911. године излет од Дубровника до Котора. За 12 сати и 30 минута прешли су 80 км (46 морских миља). Чамац се заустављао у Херцег Новом и Рисну.

Соколи су свуда показивали према Душановцима братску пажњу, нарочито у Рисну, где је Душановцима била приређена богата вечера, на којој је било око 60 особа. Ришљански соколи, на челу са својим старешином капетаном Александром Видовићем, испратили су их на чамцу све до Пераста. Пред Котором им је изашло у сусрет веслачко одељење которског Србског Сокола. Србска соколска жупа на Приморју основана је 1911. године. У Жупу је ушло 7 друштава из Боке Которске (Рисан, Котор, Херцег Нови, Ђеновић, Бијела, Будва и Паштровићи Кастио), 1 из Дубровника и 1 из Книна. Жупа је била део Савеза србског соколства у Београду. За старешину Жупе изабран је Мирко Комненовић, старешина Србског сокола у Херцег Новом и истакнути члан Србске зоре и Савеза србских привредних задруга на Приморју. Група србских сокола предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17. августа 1911. године Дубровник. На обали (Груж) дочекали су их постројени душановци са Грађанском Дубровачком музиком. У поворци душановаца и музике соколи су посетили Гундулићев споменик. Пред спомеником је др Лаза Поповић изрекао неколико бираних речи и положио венац. Душановци су у подне приредили соколима обед у својим просторијама. У име Душана Силног Нико Ђивановић поздравио је соколе из Војводине, Србије и Старе Србије. Истог дана соколи су паробродом Соко посетили Цавтат. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац са србском тробојницом. После разгледања градића, Богишићевог музеја и књижнице соколи су се вратили у Дубровник. Душановци и Срби Дубровчани су соколима приредили вечеру у хотелу Империјал.

Сутрадан душановци су приредили Јавну вежбу и концерт. Соколи, душановци (чланови, мушки и женски подмладак) и србска музика кренули су заједно возом 19. августа 1911. године у Требиње на II Херцеговачки Србски Соколски Слет. Слет је трајао два дана. На Слету је душановачки мушки подмладак изводио вежбе палицом, под управом А. Куртовића. Женски подмладак извео је вежбу копљем и вежбу вретенима. Чланови Душана Силног извели су вежбу Пирамиде на лествицама. У Котору је 1. септембра 1912. године развијена соколска застава и одржане вежбе друштава Боке и Дубровника. Први Слет Србске соколске жупе на Приморју одржан је 12. октобра 1913. године у Дубровнику. Слет је почео поворком из Дубровника ка вјежбалишту у Грушком пољу. У поворци су учествовали:

1) Дубровачка Грађанска музика
2) Соколске заставе
3) Старјешинства жупа и друштава
4) Хрватски соколи
5) Соколски подмладак Душана Силног
6) Сви србски соколи редом
7) Душан Силни из Дубровника

После вјежби соколи су отишли на Брсаље, гдје је била јавна забава и весеље. Учествовало је 500 сокола. Поводом Слета Жупа је издала разгледницу. На скупштини Жупе у Дубровнику 1914. године изабрана је нова управа. Изабрани су: старјешина Мирко Комненовић; подстарјешина др Мато Грацић; тајник Јово Секуловић; благајник Петар Тошић; вођа Лесо Куртовић и од сваког соколског друштва по један члан управе. За надзорнике Жупе изабрани су: за Боку Которску Б. Јововић, а за Горњу Далмацију Вељко Покрајац. Наредни Слет Жупа је одржала на Далматинском Косову код цркве Лазарице, крај Книна на Видовдан 1914. године. На Слету је Грга Анђелиновић одржао говор подељен у 4 дела а сваки се завршавао рефреном:

Не кличем здраво ни мени ни вама, већ оним јунацима који ће скоро гинути за народно уједињење!

Разгледница поводом Првог слета Србске Соколске Жупе на Приморју у Дубровнику

По објави рата Србији 1914. године забрањена је употреба ћирилице и сва срвска друштва. Франковци су опустошили Дом Душана Силног, потопили друштвени чамац, скинули натпис Душан Силни са Дома и гимнастичке справе бацили у море. Илустровани лист из Загреба објавио је 18. српња 1914. године на насловној страни 4 фотографије демолирања Дома Душана Силног под насловом Демонстрације у Дубровнику. Делатност Матице Србске обустављена је, а прегаоци затворени. Рат је пресекао цели задружни полет. За време рата тамнице су биле испуњене националним прегаоцима, члановима задруга, предњацима сокола. Прегаоци из Дубровника на челу са Ивом Војновићем спроведени су у тамницу у Шибеник. Кристо П. Доминковић описао је своје успомене из таоштва и интернације у књизи Пиљци и кржине. Поморски капетан Милан Срзентић, предњак душановачког друштва у Дубровнику стрељан је 17. септембра 1914. године у тврђави Шпањола (Херцег Нови). Приморски Срби су настојали да пребегну и као добровољци ступе у војске србских држава. Многи у томе нису успели. Батаљон Бокеља добровољаца после капитулације црногорске војске придружио се србској војсци при повлачењу преко Албаније. Мирко Комненовић радио је у Русији међу заробљеницима и пребезима на организовању Србског добровољачког корпуса. Делови корпуса су се уз велике напоре после револуције у Русији пребацили на Солунски фронт. На фронт су стигли добровољци из Северне и Јужне Америке са својим соколским заставама. У редовима србске војске учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању домовине. На дан Уједињења, 1. децембра 1918. године, академик и историчар Љуба Јовановић, из Котора, изјавио је:

Ево дана и часа на који је мислило и за који је радило, за који је страдало и за који је живело наше племе... Све што смо у прошлости имали, најбоље и највише у племену нашем, радило је за овај велики чин, који је данас, ево, свршен.

Са врло скромним средствима национални прегаоци су пожртвованим радом успели да окупе, покрену и поведу приморске Србе у борбу за ослобођење и уједињење.

Аутор: Саша Недељковић

Народно васпитање сокола

Соколски покрет настао је као покрет за јачање србске и словенске свести. Схватање сокола изразио је др Лаза Поповић

Идеју соколску чини синтеза вежбе и националне културе. Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. Кроз гимнастику спремали су физички здраве, јаке и способне генерације за одбрану земље. Просветни рад соколи су спроводили у међуратном периоду кроз 2.200 друштава и сеоских чета. Међу члановима соколских просветних одбора били су учитељи, књижевници и научници (књижевник Нико Бартуловић, историчар Љуба Јовановић....). Соколски народни универзитет био је ваншколска установа основана по угледу на народне универзитете. Савез сокола планирао је да свака Жупа оснује у свом седишту народни универзитет, али до почетка рата само је Жупа Београд основала свој универзитет. Предавања су одржавана у Дому Соко Матице у Делиградској улици. О раду универзитета извештавао је Гласник Жупе Око соколово. На Теразијама, у кући Крсмановића (данас Протокол) радио је до почетка рата Соколски музеј. Посебну пажњу соколи су посветили селима, у којима је живела већина становника Краљевине Југославије.

Прву сеоску чету основао је Чеда Милић у Бијелом Пољу код Мостара. Први и најважнији задатак сеоске чете био је описмењавање. Течајеви за неписмене одржавани су током зиме када није било пољских радова. За помоћ селу ангажоване су студентске радне чете. Студентске чете основао је др Лаза Поповић.

Соколске вредности - ПОРОДИЦА

Једна од првих акција студентских радних чета била је градња пута до Бранковог гроба на Стражилову у лето 1934 г. Градња соколане била је врхунац активности сеоске чете. Широм земље подизани су соколски домови и вежбалишта у грађевинској традицији краја у коме су подигнути. Најзначајнији архитекта националног стила Момир Коруновић, председник Грађевинског уметничког одсека Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије трудио се да оствари идеал народног оживотворења у уметности.

Поред јавних зграда пројектовао је 16 соколана и вежбалишта. Соколана је била средиште културног и националног рада за село и ширу околину. У соколским домовима били су смештени аматерска позоришта, књижнице и културна друштва која су сарађивала са соколима. Најбољи гуслари, чланови сокола обилазили су соколске домове и учествовали на гусларским поселима. Соколи су обележавали значајне верске и државне празнике (Видовдан, Дан Уједињења...) приређивањем свечаних академија.

Заједно са родољубивим и културним друштвима учествовали су у прославама значајних догађаја као што је била 1940 г. прослава 25. годишњице Мојковачке битке. Савез сокола штампао је Споменицу Деведесет три дана борбе од Дрине до Мојковца. У предговору Споменице штампан је проглас Савета патриотских, ратничких и витешких организација каже се:

Али тим подвигом мојковачким потврђено је... да ми увек у тешким часовима наше историје стојимо нераздвојни раме уз раме у одбрани наших вековних идеала и најсветијег од свих њих Слободе и Части нашег Народа. Наша нација у мојковачкој епопеји наћи ће сјајан пример за данашња судбоносна времена.

Аутор: Саша Недељковић

Повест србског сокола

Стеван Тодоровић

Србији су у 19. веку били потребни школовани људи за изградњу државе. Образовани Срби из Војводине и са Приморја су прелазили у Србију да би учествовали у изградњи србске државе и културе. Њих су сматрали за националне прегаоце. Један од таквих прегалаца био је сликар Стеван Тодоровић. Прешао је 1857 г. из Новог Сада у Београд и основао Сликарску школу, која је уз сликарство, обухватала певање, свирање, мачевање, телесно вежбање и приређивање позоришних представа. Стеван Тодоровић умео је да одушеви омладину и заинтересује њихове родитеље за своје активности.

На иницијативу 16 његових ученика основано је 1857 г. Прво србско друштво за гимнастику и борење. Друштво је на Ускрс 1860 г. приредиоло за кнеза и публику Јавни час. Кнез Михајло је одушевљен радом друштва 1861 г. саградио привремену вежбаоницу и набавио справе за гимнастику. После одласка Стевана Тодоровића на сликарско усавршавање у Италију 1864 г. друштво је престало са радом. Поводом 145 година од оснивања друштва, одржана је 27. 11. 2002 г. Свечана академија и отворена изложба Наши јубилеји телесног вежбања-спорта 1857-2002 у Београду у Дому Матице (Стари ДИФ).

У Прагу је 1862 г. основано друштво за теловежбу које је касније названо Соко по птици, узору витештва и јунаштва из србских народних песама. Уједињена омладина србска сарађивала је са чешким соколима, тако да је на Четвртој омладинској скупштини у Великом Бечкереку 1869 г. учествовао представник чешких сокола. Књижевник Лаза Костић, члан уједињене омладине, основао је 1872 г. Прво јачачко, веслачко и ватрогасно друштво у Новом Саду.

На скупштини одржаној 1874 г. друштво је добило име Соко. У управу друштва изабрани су др Лаза Костић старешина, др Милан Јовановић Батут справар и др Јован Јовановић Змај друштвени лекар. Правилима друштва предвиђено је да се слична друштва споје у Венац (савез). По угледу на друштво у Новом Саду, омладина је у Панчеву 1875 г. основала Јачачко друштво, а у Вршцу 1878 г. Венац. Рад друштава је ускоро замро, а 1901/02 г. обновљено соколско друштво у Новом Саду убрзо је престало са радом. Лаза Костић је касније прешао у Београд и учествовао у Београдском друштву за гимнастику и борење и соколским слетовима у манастиру Раваница у Срему.

 На иницијативу др Владана Ђорђевића основано је 1882 г. Београдско друштво за гимнастику и борење. У управу друштва изабрани су Стеван Тодоровић и др Лаза Костић. Следећих 10 година друштво је расло и оснивало слична друштва по Србији. Друштво је 1891 г. прихватило соколску идеју. Део чланства је иступио из друштва и 1892 г. основао „Грађанско гимнастичко друштво Душан Силни“. Оба друштва су деловала упоредо и прерасла у савезе. Почетком 1893 г. у Фочи је основано соколско удружење. Аустријска власт је забранила рад друштву и наредила да се гимнастичке справе униште. Друштво је наставило рад као трезвењачко под називом „Побратимство, Дружина православних Срба у Фочи“ и наставило је да негује соколске идеје.

Старешина омладинске организације
„Душан Силни” са барјаком

После Мајског преврата 1903 г. јачала је активност србске омладине у Аустро-Угарској. Исте 1903 г. основана су гимнастичка друштва Обилић у Мостару и Србски соко у Сремским Карловцима.

Нова соколска и витешка друштва Душана Силног оснивана су у свим србским крајевима. Врхунац рада били су Видовдански слетови у манастиру Раваници. Немоћ Србије у Анексионој кризи упутила је соколе и душановце на потребу заједничког рада у припремању одбране земље.

Савез витешких друштава Душан Силни и Савез србских соколова ујединили су се 8. 11. 1909 г. у Београду у Савез соколских друштава ДУШАН СИЛНИ. На челу савеза био је Стеван Тодоровић. Све соколске Жупе (Фрушкогорска, Крајишка, Босанско-Херцеговачка, Приморска и Жупа у Америци) и друштва ушле су 1911 г. у Савез србског соколства у Београду. После рата на Видовданском сабору 1919 г. у Новом Саду основан је Соко С.Х.С.

Аутор: Саша Недељковић