Ждралин - коњ Милоша Обилића

Ждралин, коњ Милоша Обилића, био је јунак као и његов господар. Чак је с њим заједно и погинуо. То је једини легендарни србски коњ, који је погинуо у боју. А пратила га је слава, једнако као и његовог господара. О Ждралину има мало података и прича, а то је можда, због тога што је његов дорпинос у Милошевом делу огроман, а о великим и светим стварима се не говори много. Познато је да је Ждралин био висок коњ. То истиче и народни певач и то не без јаког разлога. Кажу да је Ждралин био толико висок да је међу другим коњима изгледао као џин. И плашили су га се. Зато је Милош имао мало двобоја.

И ни један се не памти, није их забележила прича и песма, јер су сви Милошеви двобоји трајали кратко: нико није имао прилику да се дуже бори против таквог коња и јунака.

Три кобиље главе на грбу Обилића

Ждралину су приписане све велике и значајне особине легендарних коња, осим моћи летења. То му ваљда није требало, јер је све коње надмашивао својом величином и снагом. Његов господар је био оклопник, сав у панциру и гвожђу, па је панцире стављао и своме коњу. Кажу да је у двобојима и биткама Ждралин био сав у гвожђу. Никад није био ни огребан, а камоли рањен. Он је једноставно својом огромношћу рушио све пред собом, па је Милош на њему био недостижан за своје противнике. Ждралин није из царске ергеле, иако је Милош Обилић био дворски човек. Могао је да за себе и своје оклопнике, као командант пограничних јединица, бира коње у царској коњушници. Али он то није чинио. Имао је сам своју ергелу, као високи официр и племић. Била је то мала ергела, али довољно велика да задовољи потребе и укус једног витеза и војсковође. Милош је у њој сам вршио селекцију коња. Ту му се ождребио и Ждралин. Летописи кажу да се Милошева коњушница налазила на северној падини планине Цер, на месту где је пре тога у време цара Трајана, био римски логор, а које се и данас зове Коњуша. Чак, легенда даље каже да се и Милош родио испод Цера, у селу Дворишту, и да је ванбрачни син Цара Душана.

У време Косовске битке Милош Обилић је имао четрдесет, а Ждралин десет година. Обојица, дакле у најбољим годинама. Дело које су извршили остаће упамћено по свом историјском значају и начину на који је извршено. Лаж је, кажу најновији архивски подаци, да се Милош приближио цару Мурату на превару, глумећи предају, јер цару није могао прићи нико наоружан, а најмање један пребег из противничке војске. Милош је дошао до Мурата на своме Ждралину, пробивши се кроз турску ордију са својим оклопницима. Милошеву предају измислили су Турци јер од срамоте нису могли признати да се неко успео пробити до њиховог цара.

Милош Обилић на свом коњу Ждралину

Хтели су на тај начин да умање подвиг Милоша и његових витезова. Па и Ждралина. То чудо од коња и јунака запрепастило је Турке и њихове коње, па је ту тренутну турску забуну и страх Милош искористио и дошао до Мурата. Ждралин је све испред себе газио, док је Милош све око себе секао. Гажење и сеча трајали су дуго, па су се човек и коњ уморили, али су, ипак, успели доћи до агарјанског владара и распорити му утробу. 

И Ждралин и Милош су погинули на истом месту. На најславнијем месту у земљи Србији. На Газиместану. Хиљаде турских коња и јунака навалило је на њих двојицу, који падоше, борећи се, обојица, до задњег даха. Ждралин је погинуо као човек, витешки.

И заслужио је да му се име нађе у списку косовских витезова. Није важно што је коњ: Смрт му је била људска, јуначка.

Шарац - коњ Краљевића Марка

Најславнији србски коњ је легендарни Шарац Марка Краљевића. Као што је Марко највећи јунак у предању Срба, тако је и Шарац у тим причама (и песмама) коњ над коњима, митолошко чудо, божанско биће. Шарац је, иако коњ, можда, најлепша метафора србског епа. Србски песнички геније дао је Шарцу људске особине, чак особине једног краља, његовог господара, што је задивило великог Гетеа, који је, једном, усхићен том духовном парболом, рекао да су сви светски легендарни коњи, у односу на Шарца, само обична ждребад.

Мегдан Краљевића Марка и Мусе Кесеџије

Пре Шарца, Марко је променио много коња. Ниједан коњ му није био по вољи, нити је могао да испуни Маркове захтеве. Марка је могао носити само крупан и јак коњ, одгајан и обучен на најбољи начин, који ће имати снаге да се носи са непријатељским коњима. Легенда каже да је Марко једном, на путу за град Костур, сусрео неке кириџије и купио од њих шарено, губаво ждребе. Учини му се да ће од њега бити добар коњ; узме га за реп да њиме омане око себе као што је и са осталим коњима чинио, али се ово губаво ждребе не даде помаћи са места. Марко ждребе излечи и научи да пије вино. После је оно израло у великог и лепог коња, у чувеног Шарца краља Марка. Шарац је имао натприродне моћи. Био је, пре свега, крилат као Јабучило, али су његова крила била невидљива: служио се њима само у безизлазним случајевима. Или, када је Марко водио борбу с вилама, змајевима и другим алама. Брзо Шарац достигао вилу. Шарац је био и видовит коњ. Знао је да предвиди многе догађаје, па да то саопшти своме господару на разне начине: рзањем, њиском, поигравањем, копањем ногама. Шарац је, чак, предвидео и смрт Марка Краљевића. Када Марко био уз Урвину, поче њему Шарац посртати, посртати и сузе ронити.

Нема митског јунака, који је имао више мегдана од Марка Краљевића. Марко је, кажу, учествовао у четрнаест великих битака и у сто седам двобоја. Његови противници су били: Турци, Арбанаси, Арапи, Маџари, па, чак, и понеки Србин (Љутица Богдан, Реља Крилатица). Марко је увек био победник, али без свог Шарца то не би био. Шарац је део његове укупне појаве, застрашујуће појаве на мегадну. `Сад навали, љута арапијо, нема оног страшнога јунака на шареном коњу великоме! Шарац је био жесток коњ. Из копита жива ватра сева, из ноздрва модар пламен лиже!

Али је био и гиздав коњ, необичне лепоте у длаци и телу. Ход му је био краљевски, кас витешки, а галоп вилински. Ни један му коњ није утекао, а јамачно, да га не би могао ни стићи. Шарац је био моћан у свему: у санзи, у брзини, у вештини.Док је Сунца и док је Месеца, каже певач, Срби ће спомињати Марка и његовог Шарца! Има много верзија о смрти Марка и његовог коња. Најлепша је она која казује да Марко и није умро, већ са својим Шарцем у некој пећини, где спава, ево већ шест стотина година. Пред Шарцем стоји маховина, коју, тај славни коњ, полако једе, а за греду је заденута Маркова сабља, која полако излази. Марко ће се пробудити кад устреба србском народу, а дотле ће Шарац појести маховину и сабља ће изаћи испод греде.

Вук Стефановић Караџић о Краљевићу Марку и његовом коњу

Никога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех, садашњијех, а јамачно и ондашњијех људи. У 72. пјесми друге књиге (Турци у Марка на слави) пјева се да је у његовом буздовану, којим је он једном руком махао и њиме се бацао, било шездесет и шест ока; а ја сам у дјетињству гледао у Сријему, у крчми манастира Крушедола, гдје је Марко намолован, како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо; у пјесми 67 (Марко Краљевић и Муса Кесеџија) пјева се како је узео у руке суху дреновину „са тавана од девет година“, па кад је стиснуо руком, она прсла надвоје – натроје и двије капље воде искочиле из ње. Он без вина није могао никуд, и према јачини својој много је могао попити да се не опије. За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила нека вила; а једни опет да га је купио у некак’ијех кириџија. Прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријбе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, узме га за реп да омахне око себе као што је и остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.

МЕГДАН - Владислав Тителбах

За смрт Марка Краљевића различито се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирцета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима, други кажу да му се у таквом боју заглибио Шарац у некак’ој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали: у Крајини неготинској приповиједа се да је то било у једној бари ондје близу Неготина, испод извора Царичине; ондје има и сад бара и зидине старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову. Трећи кажу да је у так’ому боју толико људи изгинуло да су по крви пливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, шта ћу ја сад?“ На то се бог смиловао и некак’ијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некак’у пећину, у којој и сад обојица живе: он забовши своју сабљу под греду, или је ударивси у камен, легао те заспао па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изаћи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онак’о као што се приповиједа), пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: “Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег јунака“.