"Ми Хрвати смо ионако склепан народ"

Својевремено је Божидар Виолић, најцењенији хрватски позоришни редитељ, у интервју у загребачком "Глобусу", објашњавајући проблеме са којима се сусреће због свог "национално некоректног" језика, са понеким србизмом, резигнирано закључио: "Ми Хрвати смо ионако склепан народ."

Да је то рекао неки Србин, оптужили би га за фашизам, Виолићу ништа нису смели, велико је име, осим да га прећуте. И прећутали су ту реченицу која боље од томова књига осликава суштину историјског и националног успона Хрвата. Крајње сведен и поједностављен наставак горње тврдње гласио би: нема народа у Европи који је више од Хрвата присвојио туђег и уградио у своју историју, културу, језик.

У изношењу доказа - овде их сводим само на "претапање" Срба у Хрвате јер ми простор не дозвољава да наведем случајеве бар двадесетак познатих и цењених Хрвата који ни пореклом ни рођењем нису Хрвати - почећу од случаја регистрованог ових дана.

Хрватски медији јавили су да је у Америци преминуо Мајк Вуцелиц, "Хрват који је послао Аполо на мјесец". Па зар Вуцелиц није Хрват? Није? Чак није ни рођен у Хрватској, већ у Краљевини Југославији (1930.) кад Хрватска као држава није постојала, али је хрватском националном инжењерингу довољно што је Вуцелиц (изворно се презивао Вучелић) рођен у месту Гарешница, које је у саставу данашње Хрватске.

Хрватски медији не спомињу Вучелићево право име, Милојко, из разлога што би тако обесмислили тезу да се ради о Хрвату. Милојко је име које својој деци дају само Срби. Нема на свету ниједног Хрвата по имену Милојко. Вучелићеви преци, изворно Срби, пореклом су из Колашина, а на просторе аустријског царства дошли су почетком 18. века, у село Дубраве, код Огулина.

Најпознатији "хрватски знанственик" и један од "најзначајнијих Хрвата у повијести" зове се Руђер Бошковић. Тако кажу у Хрватској. Бошковић је светски познато име, вишеструки научник, један од највећих умова човечанства, али Руђер Бошковић никакве везе није имао са Хрватима.

Рођен је у браку Србина, Николе Бошковића, родом из Ораховог Дола, код Требиња и дубровачке Италијанке, Павле Бетере. Тешко да је Бошковић уопште знао да Хрватска, мала, сиромашна регија, негде постоји јер у то време, прва половина 18. века, хрватство у Дубровнику готово да није било познато. Али, хрватском националном инжењерингу довољно је да је Дубровник, место рођења Руђера Бошковића, у саставу данашње Хрватске, па да га сврстају међу Хрвате.

Исти је случај са песником и генералом Аустро-Угарске Петром Прерадовићем. И он је у Загребу одавно Хрват, иако потиче из србске свештеничке породице, из Бјеловара, пола сата вожње од Вучелићеве Гарешнице.

Почетком деведесетих Никола Тесла је у Хрватској представљан искључиво као Хрват. Постојао је државни пројекат да се Тесла и свету представи као "хрватски знанственик", али је та будалаштина временом спласнула, свела се на Теслину реченицу: "Једнако се поносим својим србским родом и хрватском домовином." У међувремену смо сазнали да је и то измишљено, класичан фалсификат.

Велики број књижевника, научника, културних радника, несумњиво србског порекла (Григор Витез, Владан Десница, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Марко Мурат, Иво Војновић...) хрватска историографија представља као Хрвате. Службени језик у данашњој Хрватској, стандардизована штокавица, није хрватски већ србски језик. Њега су Хрвати, Бечким књижевним договором из 1850, узели уместо своје чакавштине и кајкавштине.

До које мере код Хрвата иде то склепавања народа, како рече Божидар Виолић, најбоље илуструје случај Марка Пола, светски чувеног путника и истраживача. Почетком деведесетих у Загребу су и њега уписали у Хрвате, зато што је рођен у Корчули, која је данас у Хрватској. Тај циркус пресекао је италијански амбасадор у Загребу, назвао је Туђманов кабинет и поручио да Хрватска те националне трансфере можда може да ради са Србима, али да Италијане заборави. Марка Пола, као Хрвата, никада више нису споменули.

Ратко Дмитровић

---

Извор: Видовдан

Албанци су потомци Илира

Пропагатор те идеје поклоник хрватства С. М. Штедимлија

Прилоге и чланке о римокатолицизму у Црној Гори дали су Лазар Томановић, Ристо Драгичевић, Мартин Золер, Димитрије Диме Вујовић, Драгоје Живковић и други.
 
Поклоник хрватства и пропагатор Црне Горе као "Црвене Хрватске", С. М. Штедимлија, објавио је брошуру "Албанија" (Загреб, 1939) у којој Албанце помиње као директне потомке старих балканских Илира. При томе је искористио старину Албанства како би је повезао са старином хрватства, истичући да су Илири, као и Хрвати, у старини имали дванаест племена. По њему су преци данашњих Албанаца "настанили велики део територија, који су касније посели Хрвати".
 

Хрвати и Албанци

Хрвати су, како истиче Штедимлија, касније "успевали продрети преко албанских територија чак до Пелепонеза, остављајући свуда трагове свога имена и језика". Дакле, Штедимлија је изједначио Словене Балкана са Хрватима. За Штедимлију, највећи албанолог је "велики хрватски учењак" Милан Шуфлај, који је иначе познат као пропагандиста и ширитељ хрватства. Шуфлај је, према тадашњем дневно-политичком тренутку савезништва хрватсва и великоалбанства, истицао да су у средњем веку Хрвати више пута долазили у додир са Албанцима и суделовали у значајним догађајима из хрватске повести. Он наводи да је албанска етничка подлога у старо доба, под илирским именом, творила јак фактор у повијести.
 
Насупрот Штедимлијином и Шуфлајевом предубеђењу о истозначности појмова - илирски и албански, назив (појам) "илирски" и "Илири" Ватикан и римокатолички аутори у раздобљу од XV до XVIII века нису везивали за албанско, односно, шиптарско становништво, како то чини савремена албанска пропаганда на Космету и у Албанији. Ватикан почиње интензивније од XVIII века да користи илирску идеју као облик свог мисионарског наступања на Балкану. Оснивањем мисионарских илирских завода за школовање питомаца (св. Јеронима у Риму, у Ферму, Лорету) бројни римокатолички мисионари преправљају Балкан.
 

Управо, почетком XV века јавља се ватиканска презелитска идеја о успостављању "хришћанског јединства" и потребе стварања унијске цркве. Барон Ј. Х. Бартнштајн пише о многобројном илирском "расцијанском" србском народу расејаном по целом Балкану. Појам "илирства" везује, као и бројни други аутори, за србски, односно, словенски народносни елемент. У књизи барона Бартнштајна, "О расејаном илирско-расцијанском народу" (Нови Сад, 1866), појмови Рајци, Расцијани, Грци, Унијати и Неунијати, Власи, Рутени третирају се као синоним за србски народ.
 

У овом фељтону поред савременог назива Албанац и Албанија коришћени су и народносни историјски називи за Албанце и Албанију (Арнаути, Арбанаси - Арбанија) као и Шиптар, који је у уобичајеној свакодневној употреби међу албанским становништвом Косова и Метохије. Национални назив "шћиптар" и назив за државу "Шћиперија" официјелни су у Републици Албанији. у савременом тренутку, међутим, проблем представља када Србин за Албанца употребљава назив Шиптар, јер тиме наводно, прави разлику између Албанца са Косова и Метохије и Албанца из Албаније и тиме вређа један народ и, тобоже, разбија унитарност једног народа.
 

У ствари, назив Шиптар (Шћиптар) је јединствени термин којим Албанци у Албанији, Србији, Црној Гори и Македонији ословљавају једни друге. Национални појам Албанија и Албанци у употреби је у међународној кореспонденцији.
 

Срби као препрека

Заједничким ватиканским и аустријским империјално-мисионарским плановима на Балкану највећу сметњу представљала је Краљевина Србија коју су Карађорђевићи идеолошки и политички везали уз поредак тзв. "западних демократија" и тиме, уз либералну грађанску идеологију . Сукоб, који је био неминован, произлазио је, дакле, из верских али и идеолошких разлога због српског опредељења за страну антифеудалног и антиклерикалног либерално-демократског грађанског запада.
 

Због таквог идеолошког, политичког и верског опредељења династије и државног врха, Краљевина Србија се морала прва наћи на удару званичне ватиканске политике и аустро-угарских трупа.

Аутор: Др Никола Жутић 

---

Извор: Глас јавности, 17.02.2003., страна: 14