Војвода Радомир Путник

Војни историчари с разлогом сматрају да је Радомир Путник био "најзначајнија и најтрагичнија фигура међу србским војводама", која је на крају доживела своју апотеозу на дну пораза. Родио се 24. јануара 1847. године у Крагујевцу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. По завршетку првог разреда више гимназије, ступио је (септембра 1861) у Артиљеријску официрску школу (Војну академију), коју је завршио 1866. године, као осми у рангу. У чин артиљеријског потпоручника произведен је 31. децембра 1866. и постављен за командира вода 4. пољске батерије, али ту дужност није примио, већ је, као добар цртач, задржан на раду у топографском одељењу Министарства војног. На тој дужности остао је до јануара 1867, када је упућен у трупу и постављен за командира вода, да би му тек после две године била поверена основна артиљеријска јединица - батерија. 

Војвода Радомир Путник

Већ на тим првим официрским дужностима, Путник је схвативши да се национално ослобођење не може успешно довршити изнуђеним реформама и хатишерифима турског суверена, већ само крвљу и оружјем марљиво припремао себе и своје јединице за остварење тог узвишеног циља. У историји нема примера да потпоручник пише упутство за обуку трупа, као што је то учинио Путник 1868. године. Управо од тада, његов утицај на развој србских оружаних снага видно је присутан: најпре у раду генералштабне комисије, формиране непосредно по завршетку србско-турских ратова 1876-1878, с циљем да србску војску по организационој структури што више приближи савременим европским армијама; затим у објављивању приручника Артиљерија у градској војни, у коме је обрадио све видове офанзивних акција артиљерије против тврђава од блокаде до одсудног напада; најзад, у обогаћивању програма обуке старешинског кадра (почетком деведесетих година прошлог века), када је, у својству помоћника начелника Главног генералштаба, у тај програм унео решавање тактичких задатака и када је његов утицај на уједначавање погледа на доктринарне принципе организације и употребе оружаних снага био изузетно снажан. Тај утицај није престао ни после прераног и неоправданог пензионисања 1896. године, већ се испољавао у припреми капетана за Мајорски испит и објављивању двотомне студије Служба генералштаба, која ће деценијама служити као уџбеник за стручно усавршавање генералштабних официра. 

После Мајског преврата 1903. године, Путник је пресудно утицао на даљи развој србске војске, јер је непосредно после уклањања са власти династије Обреновића реактивиран, унапређен у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. На тој дужности остаће све до почетка балканских ратова, односно до краја 1915. године, с тим што је уједно био и члан Војног савета, а у три маха и министар војске (1904, 1906-1908. и 1912). У том периоду, Путник је-захваљујући беспрескорној моралној репутацији, апсолутној лојалности према уставу, суверену и државној управи, а надасве широком стручном образовању-успео да консолидује озбиљно пољуљане редове србске војске, одстрани из ње разоран утицај унутрашњих међупартијских трвења, наоружа је савременим оружјем, саобрази војна правила својствима тога оружја, лично обучи више генерација генералштабних официра и најдаровитије постави на кључне командне пложаје, уздигне резервни старешинским кадар свих родова и служби, замени касарски дрил практичном обуком трупа, изгради њену сопствену војну доктрину и оспособи је да се успешно носи са најмодерније опремљеним европским армијама. За Путника се, доиста, може рећи да се, у својству креатора србске војне политике, испољио "као геније рада, конструктивности, истрајности и логике".

Ратна стаза војводе Путника почела је јула 1876. изгубљеним бојем код Калипоље, у коме је његова бригада претрпела велике губитке (када је почео србско-турски рат, Путник је постављен најпре за начелника штаба, а убрзо после тога за команданта Рудничке бригаде I класе ), због лоше припреме и траљавог вођења србске Ибарске војске, којом је командовао генерал Фрањо Зах. На тај неуспех надовезале су се недаће у бојевима на Адровца, Шиљеговцу и Кревету, које су се завршиле катастрофом на Ђунису; тиме је први рат с Турском дефинитивно изгубљен, али, захваљујући интервенцији Русије, без тежих последица.

Војвода Путник на
кумановској станици

Већ у том првом неуспешном рату, Путник се показао не само као способан и храбар официр, који са исуканом сабљом у руци предводи своје трупе у јуришима, већ и као командант богате стваралачке иницијативе. Због тога је, средином октобра 1876, ванредно унапређен у чин капетана I класе, а 29. децембра исте године и у чин мајора, што најбоље потврђује тврдњу Владана Ђорђевића, изречену 20. октобра 1876, "да Радомир Путник спада у ред најспособнијих србских млађих официра".

У борбама око Пирота (за време другог рата с Турском), Путник је командовао централном колоном Шумадијског корпуса, а у операцијама за ослобођење Ниша рудничко бригадом I класе. Истакао се у борбама за ослобођење Врања као командант Ветерничке колоне, са којом је, 31. јануара 1878, разбио турске снаге на Гочу и Девотину и, настављајући незадрживо наступање, 4. фебруара ослободио Гњилане; предњи делови његове колоне стигли су 5. фебруара до Грачанице и Липљана, где их је затекло наређење о обустављању непријатељстава. 

По завршетку велике источне кризе, Путник је 1879. године упућен на шест месеци у Русију да би се упознао с наоружањем и барутним магацинима руске војске. По повратку у земљу положио је пријемни испит за генералштабну струку и извесно време провео на практичном раду у Главном генералштабу, а потом постављен за начелника штаба Дунавске дивизије; на тој дужности унапређен је, 4. јуна 1884. године, у чин генералштабног потпуковника и преведен у генералштабну струку. У србско-бугарском рату 1885. године налазио се на дужности начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици на Сливници. 

Мада је већ у ратовима које је Србија водила у другој половини XIX века Радомир Путник стасао у изванредног војног старешину, његов војнички таленат је заблистао пуним сјајем тек у балканским ратовима и Првом светском рату. Као доследан поборник савеза балканских хришћанских држава против Турске, водио је главну реч о војним питањима приликом преговора о том савезу. Иако се његова претпоставка да ће турске главне снаге бити груписане на Овчепољско положајима није остварила (због тога није реализована ни његова замисао да прикупљеним снагама три армија бије одлучујућу битку) , војни стручњаци истичу да је Путник, у основи, правилно проценио ситуацију и Прву армију, која је дејствовала моравско-вардарске правцем, учинио тако јаком да је сама могла да туче турску Вардарску армију, без обзира на којим положајима и у каквом распореду се налазиле њене снаге. То схватање потврђује велика победа србске војске у неочекиваном судару ових армија код Куманова 23. и 24. октобра 1912, за коју је Путник добио чин војводе. У наставку операција Путник је-упућујући главне снаге преко Велеса, а помоћне преко Кичева према Ресну-надиграо турско командовање и у Битољској бици (16. и 19. новембра) коначно потукао турску Вардарску армију. 

Војвода Радомир Путник током
Првог светског рата.

Уочи Другог балканског рата, Путник је, повинујући се захтевима владе да не учини ништа што би Бугарима могло послужити као повод за рат, био принуђен да се унапред одрекне стратегијско-оперативне иницијативе. Па ипак, он је-захваљујући трезвеној процени ситуације, а пре свега одлуци да већ првога дана Брегалничке битке пређе у противофанзиву ради преотимања оперативне иницијативе-створио услове да успешно заустави жестоке нападе бугарске војске (Четврта, Пета, Трећа и Прва армија) на Брегалничка, криворечком, софијски-нишавском и тимочко-подунавском правцу, пређе у општу противофанзиву и, у садејству са снагама других балканских држава, принуди Бугарску на капитулацију. 

Када је реч о делатности војводе Путника као начелника штаба Врховне команде у Првом светском рату, најпре ваља рећи да је он творац ратног и почетног операцијског плана србске војске, чију окосницу чини идеја стратегијског дочека, формулисана овако: Држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни а потом дејствовати према ситуацији. У духу те идеје, главне снаге србске војске груписане су на линији Свилајнац - Стари Аџибеговац - Паланка - Топола - Аранђеловац - Лазаревац, с предњим одредима на Сави и Дунаву. Друга армија, која је била најјача и састављена од дивизија I позива, постављена је на простору Арнађеловац-Лазаревац, да би у што краћем времену могла напасти десни бок непријатељевих снага који дејствују велико-моравским правцем, или, пак, леви бок оних снага које би преко Дрине наступале ка Ваљеву. Такав почетни распоред снага омогућио је Врховној команди да, чим се уверила да непријатељева главнина дејствује преко Дрине ка Ваљеву, брзо и спретно саобрази свој почетни оперативни план са стварном ситуацијом и у Церској бици (12. до 24. августа) потуче аустроугарску Пету и делове Друге армије. Била је то прва савезничка победа над Централним силама у рату који за Антанту није добро почео. Извештавајући о томе старог краља Петра, војвода Путник је с поносом истицао да је непријатељ претрпео огромне губитке, да су му читави пукови уништени и да су огранци Цера и Иверка покривени лешевима његових војника и официра. 

У бици на Дрини (6. септембар до 11. новембра 1914) србска војска је продрла у Срем до линије Бановци - Нова Пазова - Војка - Попинци - Буђановци и непосредно угрозила Руму и Инђију; противудар Друге армије на доњој Дрини, осујетила покушај Поћорекове Пете армије да форсира Дрину и овлада Мачвом, и готово пуна два месеца приковала њене снаге за обале граничних река, исцрпљујући њихову нападну моћ; противофанзиву Прве и Треће армије на фронту Соколска планина - Гучево зауставила напад непријатељске Шесте армије и нанела јој тешке губитке (аустроугарске балканске снаге су у бици на Дрини имале око 130.000 људи избачених из строја); аутори Летзтер-Криега истичу да том приликом Шеста армија није одбачена преко Дрине само зато што се командант Треће армије, генерал Штурм, "није довинуо до смеле Путникове концепције". 

Велика победа србске војске у Колубарској бици (16. новембра до 15. децембра 1914) уврстила је војводу Путника у уџбенике ратне историје свих земаља света. У тој величанственој бици стари војвода је у својим рукама грчевито држао слабачким све конце, испољавајући задивљујућу равнотежу ума и воље и доносећи луцидне одлуке, којима је у ратним условима уиграну рационалност србског командовања и изванредну борбеност трупа слио у оптималну ефикасност и, управо у тренутку када је изгледало да је пропаст Србије неизбежна, прешао у општу офанзиву, пробио фронт Поћорекове Шесте армије на Сувобору, благовремено парирао обухватни напад комбинованог корпуса (60 батаљона) на Космај и Варовницу, а затим променио правце напада Друге и Треће армије и у наставку операција до ногу потукао ћесареве Балканске снаге, натеравши њихове остатке у панично бекство преко Дунава, Саве и Дрине. О овој великој победи србске војске много је писано не само у савезничким него и у непријатељским земљама. Навешћемо само један пасус из чланка познатог немачког публицисте Максимилијана Хардена, објављеног крајем децембра 1914, који гласи: "Већ десет пута нам је јављено да је читава једна србска дивизија или армија уништена, а бар пет пута су нам то исто јавили за целу србску војску. То лудо шкрабање служило је врло рђаво нашем савезнику. Аустроугарске трупе, о чијој храбрости и издржљивости нема потребе говорити (које је водио славни Поћорек), биле су тучене од храбрих људи, чисте ратничке расе, извежбаних у доброј школи и вођених стратегијском вештином маршала Путника и генерала Мишића." 

Радомир Путник, србски војвода

Стицајем несрећних околности, ратна стаза војводе Путника завршена је крајем 1915. на Албанском приморју, после губитка целе државне територије, када је непобеђена србска војска стигла до дна своје велике несреће. У тој трагичној ратној години, Путник је, савлађујући физичку немоћ чудесном духовном снагом, успео да извуче своје десетковане трупе из три смртоносна загрљаја бројно и технички надмоћнијих Макензенових снага, руководећи одбрамбеним операцијама србске војске из болесничке постеље. Измичући вешто испод концентричног удара непријатељевих трупа, србска војска се крајем новембра 1915. године нашла на Косову и Метохији, у готово потпуном окружењу, одсечена од својих савезника и притешњена уз горостасне албанске планине. Пред њом су стајале само две могућности: или капитулација и понижавајући сепаратни мир, или повлачење преко врлетних и снегом покривених албанских и црногорских планина на Албанско приморје. Војвода Путник се - сматрајући да би капитулација била најгоре решење и чувајући част, понос и достојанство србског народа-без колебања определио за другу могућност. Крајњим напором успео је да издиктира своју последњу директиву, која ће србску војску одвести на Јадранско приморје, а одатле на Солунски фронт. После тога је потпуно конуо - није могао ни да хода ни да јаше, па су га његови војници (у специјално направљеној носиљци  на рукама пренели преко албанских планина до Скадра. 

Истина је да је са губитком здравља опадало и Путниково учешће у командовању србском војском, али је истина и то да је он креатор свих крупнијих одлука Врховне команде све до одласка на одмор и лечење крајем 1915. године. Швајцарац Арчибалд Рајс је забележио да је тек 1915. године схватио "колико је необичан и уман био тај старац, бледог лица, уоквиреног проседом густом брадом подрезане у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио и дан и ноћ". 

На крају ваља нешто рећи о Путниково стратегијско - оперативним одлукама, које су имале судбоносан значај за земљу и народ србски, јер се он управо кроз те одлуке испољио као ненадмашив стратег и крупна историјска личност. Те кратке, разумне и кристално јасне одлуке изненађују дубином мисли и гвозденом логиком, непосредно извиру из конкретних ратних ситуација и складно се уклапају у делотворну целину Путникове стратегије, која није била ништа друго него један од елемената србске државне политике. Јер, Путник није био присталица оне школе која сматра да је вођење рата ствар стратегије а не политике, војсковођа а не државника, па стога ниједну крупну одлуку није донео без сагласности владе. Посебно треба истаћи да је Путник био хладна, рационална и врло методична личност; није волео рискантну стратегију која пошто-пото иде за спектакуларним резултатима, без обзира на ризик. Ни најбурнији догађаји нису га могли избацити из равнотеже; био је опрезан и методичан у тренуцима тријумфа баш као и у време када се под ударцима судбине повијао до земље. Путник, доиста, није праскао ватрометом духа, није засењивао ефемерним артификацијама, већ се како с разлогом наглашава генерал Петар Томац - "манифестовао трајније, корисније, судбоносније, као мирна, добро управљена, ефикасна топовска паљба". 

У личном животу војвода Путник је био миран, повучен и пословично скроман човек. Избегавао је разметљиве гестове на позорници јавног мњења, па и претерано декорисање одликовањима, истичући: "Моје декорације су испод мундира". Када су за време балканских ратова одређиване дневнице официра, наредио је да дневница потпуручника и војводе буду једнаке - три динара дневно. Такав је био војвода Путник.

---

Извор: Србска дијаспора