Прота Манојло Грбић

Прота Манојло Грбић (1844–1899) јесте један од најзначајнијих писаца србске црквене историје, човек који је у својим радовима изучавао црквену прошлост Војне Крајине, тј. Срба у Епархији горњокарловачкој.

Житије и сочињенија

Прота Манојло Грбић

Рођен је у Широкој Кули у Лици 19. децембра 1844. године, а упокојио се 16. априла 1899. године. И отац и деда су му били свештеници, а по породичном предању био је 12 свештеник у мушкој линији. Стари су му се у Широку Кулу доселили из Прокика. Отац Манојлов, свештеник Марко, умро је 1855. од колере, када је дечаку било тек 11 година. Био је најстарији од шесторо деце, а о њима је деличмичну бригу преузео деда по мајци, Исак Прица, такође свештеник из Мекињара у Крбави. Манојло је помагао мајци Милици у подизању четири брата и једне сестре, а у школи се истицао по марљивости и учењу.

Основну школу је завршио у Крбавици, а гиманзију и богословију у Сремским Карловцима. Млади Мане Грбић, свршени богослов је од 1868. био наставник (катихета) Србске народне основне школе у Карловцу. Рукоположен је за свештеника 1870. године. Његовим залагањем, добром вољом и преданим радом отворена је у Карловцу 1875. године Србска учитељска школа, а Манојло Грбић је био њен први вероучитељ. Правом ношења црвеног појаса је одликован 1882., а у чин протојереја је рукопроизведен 28. јуна 1892. у Војнићу. У предавањима, у држању лекција долазио је до изражаја његов беседнички дар, који је био уочљив и са амвона, у недељним и празничним проповедима. Таленат за историографско писање се код њега врло рано пројавио. Прва генерација која је дошла после памти проту: „Био је одличан национални радник, добар проповедник и ексхортатор“. (Радослав М. Грујић, 1925.).

Чланке различите тематике, од верско-моралних, верско-дидактичких, литерарних и оних историјске садржине штампао је по свим црквеним листовима свога времена као што су: Србско-далматински магазин, Истина, Гласник Православне далматинске цркве, Летопис Матице Србске, Бранково Коло, Србски Сион, итд.
 
Од његових радова строго историјске садржине издвајају се: Унија у Тржићу и погибија попа Николле Гаћеше 9. (21.) јуна 1820, Истина – лист за богословску науку и пастирску праксу, Задар 1888, стр. 385–401, 433–442, 481–492, 529–549; Повјестница православне (србске) обћине у Карловцу, Србско-далматински магазин, Задар 1868, стр. 1–39; Беседа Манојла Грбића 1889. приликом обнове цркве у Гомирју, Глас Истине 1890. 

Карловачко владичанство

Насловна страна треће књиге
„Карловачко Владичанство“
штампане 1893.
године у Карловцу

Србску историјску науку и православну историографију уопште задужио је синтетским прегледом историје Православне Цркве у Војној Крајини у три тома, објављеним под насловом „Карловачко владичанство“ (Карловац 1891, 1893). Колико је прота-историчар био скроман сведочи и поднаслов његовог дела „Прилог к историји Србске православне цркве“, али није реч о неком прилогу у коме су штампани извори који би будућим истраживачима послужили за научни рад, теорије и закључивања. Приповедање у овом капиталном делу почиње од најранијих почетака Срба у Лици, Крбави, Кордуну, Банији и суседним областима (Ријека, Сењ, Трст, Горски Котар), а доведено је до 1824. године. Дело је настало на подстрек епископа горњокарловачког Теофана Живковића (рођен 1825, епископ од 1874–1890), ретко талентованог, продорног беседника и приљежног владике Србске Православне Цркве. Занимљиво је поменути чињеницу како је Епархија горњокарловачка имала крајем XIX и почетком XX века 330.000 становника. (Шематизам источно-православне митрополије карловачке за 1900., приредио Димитрије Руварац, Сремски Карловци 1900, 210–249).

Манојло Грбић спада у плејаду србских свештеника који су стварали историјску науку о Србској Православној Цркви. Живео је и стварао у другој половини XIX века, у времену када се управо кристалисала србска историографија. Као историчар из тога времена имао је на располагању богате документарне фондове Епархије и Конзисторије у Плашком. Манојло Грбић је као србски свештеник то добро искористио, али је у обзир узимао и достигнућа тадашње историјске науке и историјске географије. Његова синтеза се развила из прегледног чланка о прошлости Епархије горњокарловачке штампаном у једном од епархијских шематизама. „Карловачко владичанство“ је скренуло на себе пажњу шире јавности и научне критике. Подужи приказ је саставио руски историчар Иван Савич Паљмов (1856–1920), експерт за упоредну словенску црквену историју, а ту критику је штампао у листу „Славјанскоје обозреније“. Паљмов хвали преглед историје Горњокарловачке епархије истичући како аутор даје „врло занимљиве податке о живом настојању пресељених Срба да непромењиво сачувају своју православну веру, у виду и околностима тих нарочито непријатељских одношаја, које им је показивало местно латинско свештенство, подбуњивано Римом и потпомагано австријско-немачком владом и месним хрватским племством. Даље се говори о устројству манастира Хрмња, Моштанице, Гомирја, Марче и о важности њиховој у историји местне православне цркве, о организацији православних србских епархија по пресељењу у ове крајеве 1690 године...“.

Грађа је у књигама изложена аналитички, по времену епископства владика: Атанасија Љубиојевића (1696–1712), Данила Љуботине (1713–1739), Павла Ненадовића (1744–1749), Данила Јакшића (1751–1771), Јосифа Стојановића (1771–1774), Петра Петровића (1774–1784), Јована Јовановића (1784–1786), Генадија Димовића (1786–1796), Стевана Авакумовића (1798–1801), Петра Јовановића Видака (1801–1806) и Мојсија Миоковића (1807–1823). Преглед је потпун јер је уврстио и живот Костајничке (1713–1750) и Костајничко-северинске епархије (1750–1771), админстративно-територијалних које су обухвателе православне Србе на истоку од реке Глине и на северу од Купе. 

Прота као беседник

Протојереј Манојло Грбић је у два маха био посланик на црквено-народним саборима у Сремским Карловцима. На једном је изнео подужни говор, који је засебно штампан, а у коме се резимира историјска улога цркве у прошлости србског народа, православно свештенство оцењује у свом пастирском и националном раду, а социјални живот народа одмерава принципима Христовог јеванђеља. Говор је важан пример разумевања србске историје, надахнут топосима из епике, али саливено и складно изложен да се може сматрати бисером србске реторичке вештине. Прота расправља са носиоцима секуларних идеја политичког живота, док рационалистичким странкама и политичарима предочава светоотачку еклисиологију. Свој говор завршава трезвено и прагматично:

 
„Та ако ми, Србљи, нијесмо доста патили, онда није ни море слано! И сва та патња још нас није опаметила, још нас ево у (страначким) таборима. Та помислите, господо, шта је наша задаћа? Ми нећемо стварати великијех политичких закона. Наша је главна задаћа јасна и кратка. Гледати да нам црква не прокисава, и да су нам свштеници уредно плаћени; гледати да нам школа не прокисава и да нам је учитељ уредно плаћен – и најкашње гледати да оно пара, што имамо по општинама, да нам се не развуче и не пропадне. То је управ језгра наше задаће, а све је остало љуска. Па хоћемо ли доказати да ни то не умијемо уредити? Та јесмо ли хришћани, јесмо ли људи? Та ваљда се нећемо одавде разићи као злотвори, као Турци или као, Боже прости, као дјеца“. 

(Говор посланика проте Мане Грбића држан у седници србског православног народног црквеног сабора 11. новембра 1892. – по стенографским биљешкама, Земун 1893., стр. 39). Види се како је Србима саветовао домаћински однос према животу и друштвеним искушењима, а не утопистичке заносе и лагарије.

Библиотека Србске патријаршије у својим фондовима има неколико књига, за које са сигурношћу можемо рећи да су припадале самом проти Манојлу Грбићу, и то због карактеристичног потписа у сврси ex librisa-а. Упокојио се на Велики Петак 16. априла 1899., а сахрањен је на Васкршњи Понедељак на Дубовачком гробљу поред прерано преминуле супруге Милице, рођене Узелац (1872) и сина јединца Душана (+1888) 

Карловачко владичанство

Место рођења и службовања је Манојла Грбића одредило као историчара Епархије горњокарловачке, односно Срба у Војној Крајини (Militärgrenze). У србској култури остао је забележен по монументалном историјском остварењу у три тома Карловачко владичанство – Прилог к историји Србске православне цркве. Животно дело проте Манојла Грбића тротомно „Карловачко владичанство“, историчара црквене прошлости крајишких Срба, фигурише у србској култури и даље као пример систематичне књиге, за данашње укусе, можда, сувише схоластичне и „прекабасто учене“. Из тих разлога се и појавио један епитом, извод, који је приредио протин сестрић Стево Марковић, директор Сарајевске Женске учитељске школе: Сеобе Срба у земље аустријских ћесара и њихове борбе за опстанак, књ. 1 и 2 (Извод из Карловачког владичанства од проте Манојла Грбића, професора), Сарајево 1927. 

---

Извор: Православље

Прота Никола Беговић

Прота Никола Беговић

У културној историји србског народа, прота Никола Беговић (1821-1895) спада међу оне изузетно плодне писце из свештеничког сталежа, који су бирали занимљиву, увек актуелну тематику и при том неговали особени језички израз. У ширим круговима је познат као аутор класичног етнографског остварења Живот и обичаји Срба граничара, које је репринтовано у чувеној едицији Просвете „Баштина”.

Увек је важно истицати чињеницу да Никола Беговић није био само свештеник-етнограф, иако је свакако први у плејади писаца који су „из народа” писали „о народу”. Са развијањем србске етнографске науке у првој половини 20. века, након њега долазе и следећи свештеници-етнографи, али из „школе” Јована Цвијића, као што су: Саво Накићеновић (1882-1926), Петар Рађеновић (1885-1941) и Милан Карановић (1882-1955). Сви они су, захваљујући свом парохијском позиву, имали услове да се баве научним радом, ојачаним теренским истраживањима.

Никола Беговић, као чедо епохе романтизма, „патио” је од страствене љубави према сопственом народу. Никако не можемо рећи да је био шовиниста, или да је икада позивао на националну и верску нетрпељивост. Исто тако, мора да се призна да је био опрезни публициста, увек на књижевну кавгу расположени апологета свога народа и своје вере у Војној Граници.  

Биографија

Рођен је 1. децембра 1821. године на Банији, у месту Беговићи код Петриње, а умро 20. априла 1895. године у Карловцу. Школовао се у Костајници, Суњи и Плашком. У Плашком је завршио епископско-клирикално училиште, тадашњу средњу богословску школу која је, уз ону у Пакрацу, била расадник богословске просвете за западне србске крајеве. Након свршеног курса средњег образовања, Никола Беговић је 1842-1843. учитељ Србске основне школе у Костајници. Убрзо прима ђаконски чин, а од 1845. је парох, са службом у Петрињи.

Као катихета се одлучује и приступа темељитом националном раду. Његов највећи успех је истискивање немачког језика из верске наставе и његова разумна замена србским у петрињској школи. Од 1848. године интензивно проповеда и развија србска национална осећања. Због таквог „друштвено корисног” рада, од стране власти трпи прогоне. Иако је био припадник духовног сталежа, неколико пута је затваран, али је и даље остајао непоколебљив у својим убеђењима интегралног србства. Из варошице Петриње је премештен у руралнију Перну. Међутим, од 1862. године му се отвара широко поље рада, јер по потреби службе попује у самом Карловцу, административном и економском центру Горње Крајине.

У старом, урбанистичко германски и војнички устројеном Карлштату, држи верску наставу србској и православној деци не само у тамошњој Основној школи, него и у Вишој девојачкој, затим Реалци, Гимназији, Кадетско-шегртској школи, Мушкој и Женској учитељској школи. Млади и одговорни свештенкик Никола Беговић посећује тамнице и болнице, дајући свима поуку и утеху. До његовог доласка, православна деца су ишла на римокатоличку верску наставу, а његов биограф је записао:

„Сав овај покор Беговић пресјече једним махом и окупи сву Србчад око себе у једну школу... Ту он њима начичка пуну школу слика и прилика из србске историје и обасу их бисерјем народних умотоврина и пјесама србских. Ту он с њима заједно пјеваше: Праг је ово милог Србства на коме стојимо!, Већ се србска застава свуда вије јавно!, Сабљо моја, димискијо!, Чуј Душане, тебе војска зове!”.

Други занимљиви и значајни подаци из његове биографије говоре како је 1867. године походио свесловенску изложбу у Москви, на којој су се окупили представници националних елита из свих словенских крајева Аустро-Угарске, под покровитељством добротворних друштава Царске Русије и самог руског цара. Никола Беговић је од 1861. године народни заступник из Карловачког генералата у Земаљском сабору у Загребу, а од 1867 до 1881. је посланик Слуњског среза на свима србским црквено-народним саборима у Сремским Карловцима. 

Дела

Насловница репринтованог
издања једне од књига
проте Николе Беговића

Први протини радови су били искључиво богословске проблематике. Урађени оригинално, али управо као пионирски, они немају ону дубину и нису засновани на фактографском хумусу потоњих деценија. Међутим, нису само понављачки, поводљиви, осносно радови писани у сенци других ауторитета. У његове ране радове спадају: Србске катихезе на основу синодалног катихизиса (Београд 1860). То катихетско дело наставља традицију личког катихизиса Стојана Шобата са почетка 19. века. Никола Беговић је, може бити, и оснивач србске библистике (библијске историје и археологије у модерном смислу), јер је аутор приручника: Библијска повјестница Старога и Новога Завјета и апостолска дјела са описанијем Палестине од Христа до наших времена (Загреб 1852). Ту се надаље, нижу: Србске бесједе које је саставио и говорио Никола Беговић (Београд 1870), омилитички зборник на недељне и празничне библијске и агиолошке теме, у којима има много места која антиципирају трагичну политичку судбину крајишких Срба. Његова Историја цркве србске, приљубљена младој Србадији (Нови Сад 1874; друго издање:1877) данас може бити занимљива само са музеолошке стране и аспекта развоја науке, генезе србске историографске мисли, јер су резултати које излаже и научно и педагошки превазиђени. Додуше, остаје пример композиционог склада и прагматично писане повеснице. Литургика за србске школе и народ (Биоград 1885) представља последње објављено богословско дело, компендијум најчешћих богослужбених текстова са тумачењима, који су сакупљени за полазнике светих богослужења.

Поред тога што се окушао као писац историјских радова, као црквени беседник, затим аутор уџбеника из разних богословских наука, преводилац и песник, Никола Беговић је на пољу фолклористике оставио трајан траг и праву незапрту бразду. Његове Србске народне пјесме, које су издате у Загребу 1885. године, сведоче о исконском прикупљачком дару. Он је трудбеник са напорних теренских истраживања и мајстор умешног записивања са казивачевих и певачевих усана. Етнографски рад Живот и обичаји Срба граничара (Загреб 1887) остао је уписан, по језгровитости и снази стила, у странице србске књижевне историје. 

Мисија

Његов беседнички дар је засијао и 15. октобра 1867. године, када је произведен за протојереја. Након одржане беседе, владика Лукијан Николајевић (1865-1872) му замери: „Било је и оштрих речи”, али је од проте добио одговор: „Без оштрих речи наша губа не спада!”.

Његова Збирка бесjеда на црквене празнике које је изговорио у саборној цркви у Карловцу (Београд 1870) изашла је уз помоћ угледних београдских трговаца из породице Барако. Беседе прате ритам црквених празника. Имају пригодан карактер и верско-дидактички садржај: позив на покајање, исправљање живота, потакнуће на човекољубље, практиковање врлина, али и јаку патриотску свест:

„Погледајмо још на наш народ и нашу цркву. Србска је повјестница у вртлогу свјетском омашћена са крви мученичком, и прошарана са клетим лицемерством на обадвије стране”.

Сведочанство тадашњег друштвеног положаја србског народа остају речи:

„У Хрватској јест богме тако; јер што је гођ туда србскога навода са цијелим својим опсегом (црквенским), све је уковано тако, да му се ни за име не зна!”.

Једна светосавска беседа проте Николе Беговића прожета је следећим мислима:
 
„Толика, браћо, доброта и самосвјесност нашега народа лијепо вам се указује у човјечијој снаги, а оличена у нашем Растку Немањићу. Па како нас, богме, тешко болити мора душа на много којешта, што смо подпали најпосле под превласт трулежа: опет се можемо тјешити, да се је у Србству налазило свјестније мужева, који су за бједнијем народом помишљали и утјехе му давали, особито пак наглашујем срдачну благодарност нашој Цркви србској, што нам је поставила Св. Саву на углед и духовнога вођу. И доиста је то велики промисао Божији по Србство, да ми у црквеном колу гледамо на првом реду после Богојављења нашега народног просвјетитеља”.

Никола Беговић, Србин са Баније, срцем и душом привржен идеји свесрбског јединства, проповеда катихизис, науку хришћанску, али не само то. За њега „вјеронаук” није довољна школска дисциплина. Да би се ђак србског порекла етички и духовно изградио у развијену и самосвесну личност, и да би одолео асимилационим насртајима просветног система и прозелитске клерикалне пропаганде, прота Никола Беговић уводи „србоук”. 

Полемика

Текстови Николе Беговића објављени у „Хришћанском веснику”, листу ког је уређивао прота Алекса Илић, одликују се специфичном књижевном жаоком, политичком иронијом која не би прошла цензуру да се покушало да ти текстови буду објављени у неким од часописа на територији Аустро-Угарске. У њима се прота обрачунава са „јежовитима”, ударајући на све унионистичке покушаје, фабриковање митова и фалсификовање факата. Навешћемо само неке њихове наслове: Антихрист, Римска мајка, Глас у одбрану православља, Глас православног Србина на Окружницу бискупа Штросмајера...

Никола Беговић се осведочио као мајстор јетке инвективе, реалистички заједљиве, али не пакосне полемике. Успех код читаоца никада није изостајао. Одговори из противничког табора, нпр. из листа „Обзор” морали би бити предмет специјалних библиографских истраживања. Биографију овог србског полихистора са краћом библиографијом написао је Сима Лукин Лазић, одмах по протиној смрти 1895, насловивши је Србин од Србина, јер она говори о човеку „који је живио као протопоп Недјељко, а умро као Краљевић Марко”.

---

Извор: Православље