Јанкович де Миријево, србски реформатор руског образовања

Србски педагог Фјодор Иванович Јанкович де Миријево постао је крајем 18. века један од главних архитеката руског образовног система. Он је бриљантно спровео дубоку реформу народног образовања и увео у руске школе таблу и креду, систем „живог предавања“ и забрану физичког кажњавања „ради усађивања љубави према науци“. 

Фјодор Иванович
Јанкович де Миријево

За време владавине царице Катарине Велике у Русији је започело доба такозваног просвећеног апсолутизма. Катаринине просветитељске идеје биле су усредсређене на васпитавање „нове врсте људи“, која би постала социјална база за европски тип развоја земље. За постизање тог циља царица је морала пре свега да створи систем ширег народног образовања.

Ради формирања новог образовног система у Русију је био позван један србски педагог. То је био Фјодор Иванович Јанкович де Миријево (1740/41 Сремска Каменица, тадашња Аустро-Угарска - 1814, Руска Империја). Он је преко двадесет година радио на унапређивању руског народног образовања и бриљантно спровео дубоку, изузетно обимну и свестрану реформу.

Још пре свог доласка у Русију Јанкович де Миријево је успео да се афирмише као врхунски реформатор образовања. По завршетку правног факултета на Бечком универзитету ступио је у службу као секретар код Темишварског православног епископа Вићентија Јовановића Видака, да би 1773. у истом том Темишварском Банату Јанкович де Миријево био постављен за првог учитеља и директора народних школа. Радећи као директор народних школа које су похађали многи Срби он је успео да усклади нови аустријски систем школовања са традицијом словенског становништва.

Грб рода Јанкович де Миријево

Управо то његово искуство је било пресудно за Катарину Велику када је одлучила да реформише руски образовни систем по угледу на аустријски. Руску царицу је са новим системом упознао цар Јосиф II. Он јој је и препоручио Јанковича као човека који добро зна руски језик и који се већ бавио реформом школа, укључујући и школе које су похађали Словени.

Јанкович де Миријево 1782. долази у Русију, а 7. септембра исте године постављен је за сарадника-експерта у новоформирану Комисију народних школа. У суштини, то звање није у потпуности одражавало његову реалну улогу, јер је на њега пао сав терет предстојећег рада. Он је имао задатак да састави општи план новог школског система, да организује учитељску школу, да преведе и преуреди приручнике за учитеље. Све ове задатке Јанкович де Миријево је успешно обавио.

У организовању школског живота Јанкович де Миријево је велики значај придавао благонаклоним односима између учитеља и ученика. Он је био присталица живог предавања насупрот схоластичким и механичким методама које су у то време биле раширене. Касније је његова методика поред народних школа проширена и на духовне и војне школе. Са циљем да се ученицима што успешније усађује љубав према бављењу науком, у школама је на инсистирање Јанковича де Миријево забрањено телесно кажњавање. Поред тога, управо он је у руске школе увео коришћење табле и креде, захваљујући којима је наставни процес постао прегледнији.

Прва страница „Буквара“
Фјодора Јанковича де Миријево

Јанкович де Миријево је 1785. саставио упутство за руководства приватних пансионата и школа. Једна од тачака упутства садржала је у то време врло слободоумну дозволу да се заједно васпитавају деца мушког и женског пола. И поред тога што су власници обавезивани да за дечаке и девојчице обезбеде засебне просторије, ипак је реформаторов предлог изгледао сувише либералан и ускоро је био уклоњен из упутства.

Услед реформаторске делатности србског педагога у Русији је отворено преко 200 нових школских установа. Под његовим надзором и уз његово непосредно учешће издато је преко 10 школских уџбеника, међу којима су били „Буквар“, „Обрасци и упутство за лепо писање“ и „Светска историја“. Те књиге су постале основа за нови фонд уџбеничке литературе, који је припремљен специјално за руске школске установе.

Делатност Јанковича де Миријево у Русији није се сводила на спровођење просветне реформе. Одмах по доласку изабран је у прву плејаду чланова Руске Академије, где је учествовао у састављању првог једнојезичког речника руског језика. Поред тога, по налогу царице Катарине, Јанкович је приредио обновљено и прилично допуњено издање „Упоредног речника свих језика и дијалеката“, чији је аутор био енциклопедиста Симон Палас. У речнику се упоређује 279 језика: 171 азијски, 55 европских, 80 афричких и 23 америчка. И поред свих обавеза, Јанкович де Миријево је за само две године успео да заврши тај посао.

Претерани напори су потпуно исцрпели умне и физичке силе овог реформатора, и 1804. Јанкович де Миријево је одлучио да напусти службу. Умро је десет година касније, 22. маја 1814. Сахрањен је на Лазаревском гробљу Александро-Невске лавре.

Занимљивости: 

Странице Јанковичевог „Буквара“
из 1788. године

Србски облик имена овог педагога је Теодор Јанковић. У руским изворима се искључиво среће облик Фјодор Иванович Јанкович де Миријево (Федор Иванович Янкович де Мириево). Он сам се најчешће потписивао просто као „Јанкович“. Такође, у литератури ван Русије среће се и облик Јанковић-Миријевски. 

За заслуге у реализацији реформе образовања царица Марија Терезија је Јанковичу 1774. уз презиме додала „де Миријево“: Миријево је тада било село поред Београда које је по наследству припадало породици Јанковић.  

Јанкович де Миријево је сам бирао и обучавао прве учитеље за народне школе. Он је тестирао младе људе који су желели да се посвете учитељском звању, упознавао их са школским методима и постављао их на одговарајуће радно место у зависности од њихових индивидуалних способности.  

Царица Катарина II је 1791. поклонила Јанковичу село у Могиљовској губернији и исте године га је уврстила у руско племство. За време цара Павла I, Катарининог наследника, Јанкович је добио пензију у висини од тада огромних 2000 рубаља, а додељена су му и имања у закуп у Гродњенској губернији.  

---

Извор: Руска реч 

Србски генерали у Бородинској бици

И Срби имају разлога да буду поносни на Отаџбински рат: чак 10 генерала Срба, већином пореклом из Нове Сербије, допринело је да се 1812. победи Наполеонова армија.

Михајло Андрејевић
Милорадовић

У Србији уочи прославе 200-годишњице Отаџбинског рата 1812. шира јавност мало зна да је у чувеној Бородинској бици у руској војсци ратовало чак десет генерала Срба, већи број команданата нижег ранга и обичних војника.

Наиме, у саставу Царске армије императора Александра I под командом фелдмаршала Кутузова били су: генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни саветник Никола Богдановић Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић.

Неки међу њима су били досељеници у Русију, на пример Ђорђе Арсенијевић Емануил, (рођен у Вршцу) и генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић (рођен у Венецији). Међутим, већина поменутих војсковођа углавном били су представници друге или треће генерације Срба досељених у 18. веку на просторе Русије за време цара Петра Великог и царице Јелисавете. Срби су се тада населили у Новоросију, територију ослобођену од Турака и кримских Татара на јужној граници Руске Империје, и формирали покрајине Нова Сербија (северни део данашње Кировоградске области у централном делу данашње Украјине) и Славеносербија (подручје на граници Луганске и Доњецке области на југоистоку Украјине). У овим областима је средином 18. века живело 50.000 досељеника. 

Петар Јовановић Ивелић

Међу овим генералима један је запамћен као велики херој Отаџбинског рата 1812: потомак славне херцеговачке породице Храбреновић, неустрашиви Михаило Милорадовић (1771–1825), који је командовао на централним позицијама руске војске у бици код Бородина. Милорадовић је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља. Он је упутио парламентарце маршалу Мирату са поруком да ће, ако га нападну Французи, одмах запалити град. На тај начин је успео да добије седам часова примирја и за то време је неометано извршио евакуацију своје војске и преосталог становништва. Када је Наполеон са својом војском ушао у напуштену Москву, градом су буктали пожари које су намерно подметнули сами Руси, што је, како је и планирано, имало катастрофалне последице за опстанак гладне и исцрпљене француске војске пред наступајућу зиму.

Потом су уследиле сјајне победе код Вјазме, Малојарославеца и Красног (крајем 1812) и код Лајпцига (1813). Указом императора Александра I Романова, Михаило Милорадовић је 1813. године добио титулу наследног руског грофа, а 1818. је постао генерал-губернатор Санкт Петербурга.

Током чувеног устанка декабриста 14. децембра 1825. Милорадовић је био на Сенатском тргу, покушавајући да смири побуњене племиће. Генерал, који није био рањен у више од 50 битака, добио је тада две ране, из пиштоља и од бајонета. Када су му извадили метак из плућа, рекао је: „Хвала Богу! Није пуцао војник! Срећан сам!“ Његова последња жеља је била да се ослободи 1500 кметова који су му били у служби.

 

---

Извор: Руска реч

Генерал - потпуковник Андрија Бакић

Андрија Бакић (руски, Андре́й Степа́нович Бакич) (1878-1922) је био генерал-потпуковник војске Царевине Русије, и током Руског грађанског рата један од вођа Белогардејаца.

Живот у Србији и Црној Гори

Андрија Бакић

Андрија Бакић је рођен 1878. године у Црној Гори, а у документима се изјашњавао као Србин по националности. Основну школу је завршио у Андријевици, а шест разреда гимназије је завршио на Трећој београдској гимназији. Због оптужби за умешаност у Ивањдански атентат (атентат на краља Милана Обреновића), Андрија Бакић бежи у Русију.

Руски официр
 

Андрија Бакић је 1900 ступио у Замостски 60. пешадијски пук.Касније 1902. године је дипломирао на кадетској школи у Одеси. Пребачен је на далеки исток, где је службовао у 8. источносибирском стрељачком пуку. Учествовао је у Руско-јапанском рату 1905. године. Од 1906. године до 1910. године, је напредовао од чина поручника до чина капетана. У Владивостоку 1909. године, добија сина Михаила Бакића, који ће касније постати угледни архитекта и инжењер. Због лошег здравственог стања 1913. године, даје оставку и почиње да ради као трговац, при Руско-монголској трговинској организацији са седиштем у Монголији.

Први светски рат
 

По почетку Првог светског рата, Андрија Бакић подноси захтев за повратак у службу, и мобилисан је у народну војску, да би убрзо био постављен у 56. Сибирски стрељачки пук. На почетку рата, показао је велике војне способности, што се огледа у његовим победама над надмоћнијом немачком војском. За јунаштво показано током немачког гасног напада, 30. маја 1915. године награђен је Орденом светог Ђорђа четвртог степена. Адрија Бакић је током 1915. године награђен још и Орденом свете Ане 3. степена, Орденом светог Станислава, и Орденом светог Владимира 4. стена. За заслуге у борби против немаца код Гомбина у Пољској, награђен је Георгијевским оружјем.

У априлу 1916. године је пребачен у 63. Сибирски пук на северном фронту, да би био рањен већ у децембру исте године. У јануару 1917. године је постављен за команданта 55. Сибирског пука, али је после Фебруарске револуције је смењен са свог положаја.

Руски грађански рат 

Андрија Бакић као генерал
Белогардејаца

У пролеће 1918. године Андрија Бакић је био начелник гарнизона града Самаре, а истовремено и члан тајне белогардејске официрске организације. Пошто је Самара потпала под власт привремене белогардејске владе Александра Колчака, Бакић се придружује белогардејцима и постаје начелник Народне армије Сизренског региона, а 24. јула 1918. постаје командант 2. пешадијске дивизије Народне армије Сизренског региона. Истовремено је и командовао и Народном армијом Бузулусквог региона.
 
Од фебруара 1919. до јануара 1920. био је командир Оренбурског војног корпуса. У априлу 1919. године, унапређен је у чин генерал-мајора, и примљен је у Оренбуршке козаке.

Генерал Александар Иљич Дутов о Андрији Бакићу написао следеће:

"Одважан и јако храбар. Међу својим војницима и командантима је врло популаран, и ужива велико поштовање. Добар је руководилац и вођа. Увек је дисциплинован, строг и чврст у својим захтевима. Чврстих је убеђења. Поступа храбро у борби и одважан је у задацима. Врло је начитан. Током битке је апсолутно сталожен, и паметно управља својим трупама."

При крају грађанског рата 1920. године, Андрија Бакић је унапређен у чин генерал-пуковника. Ускоро почиње са повлачењем његове војске, тако да су се ускоро нашли на само неколико километара од кинеске границе. Бакић се са преосталом војском која је тада бројала свега 10 000 људи, повлачи у кинеску покрајину Сикјанг, где су били под надзором кинеских власти. Том приликом су морали да предају већину наоружања, тако да је остало само оружје које је било довољно са одбрану. Пошто је било очигледно да ће црвена армија победити у рату, власти Сикјанга су дале дозволу бољшевичкој влади да уништи Бакићеву војску на кинеској територији. Бакић се уз велике губитке повлачи према Монголији, где осваја Алтајску област, коју припаја Монголији, а монголска влада Андрију Бакића проглашава кнезом. У Монголији је планирао повратак у Совјетску Русију. Бакић је заробљен од стране „Монголске црвене армије" (војске монголских комуниста), и предан је бољшевичкој влади, која га је крајем 1922. године, осудила на смрт стрељањем.

---

Извор: Википедија