Кораци на небу

У столеће дугој повести наше војне авијације умрежило се прегршт снова, галерија невероватних ликова и мноштво важних догађаја. Ово су само зрнца из тог небеског мозаика.  

Ко је први почео

Балон "Србија"

Прича која се докотрљала до наших дана вели да је славу „србског Икара” погребао ковачки калфа именом Манојло, без сачуваног презимена. Дотични херој је крајем новембра 1841. године покушао да са крова београдске Ђумрукане (царинарнице) на прибрежју Саве полети справом која је била необичан спој крила, сличних птичјим, и малог падобрана, предвиђеног да ублажи пад. Прелетео је главе мноштва знатижељних згубидана и срушио се – срећом, без већих последица по сопствено здравље – у дубоки снежни нанос. Срећа га је пратила и пре тога, онда кад му свештеници нису допустили да се небу под облаке вине с оближње, знатно више, Саборне цркве.

Тако су ти први снови да окрилатимо завршили у снегу. На срећу, нити је снег био дубок, нити превише хладан да замрзне жељу нашег човека да коракне небом.
 

Види небо...

Озбиљну причу о друговању с небом начео је политичар и дипломата, професор Лицеја, Матија Бан (1818 –1903). Он је септембра 1844. у „Србским новинама” објавио текст „Ваздухопловие” у коме је научно образложио шта би Србија могла да очекује од развоја ваздухопловства. Наравно, до првог званичног лета браће Рајт, Вилбура и Орвила, 17. децембра 1903. године, пролетеће много птица и над светом и над нашим земљописом. 

Још се веровало да су балони остварење (свих) летачких снова, те отуд и податак да се оснивања снага ратног ваздухопловства први пут као званични документ врховне команде помиње још 2. августа 1893. године, од пре неколико година поново и званични Дана наше авијације. Тај спис предвиђао је да се у саставу сваке дивизије војске Краљевине Србије оснује по један балонски пук. Било је то време владавине краља Александра I Обреновића.  

Капетан Коста лети, лети...

Официр који је понајвише веровао да су и небеса згодан полигон за ратовања којима Балкан никад није шкртарио био је, срећом, и министар војни. Тада пуковник, Милош Васић (1859–1935) одлучио је, 1900, да школује ваздухопловне стручњаке и већ наредне године капетана Косту Милетића (1874–1953) упутио у Техничку ваздухопловну школу у Волковом пољу код Петрограда. На маневрима руске војске, септембра 1902, летећи с руским официром Орловом, млађани Коста управљао је слободним балоном и том приликом постигао рекорд, попевши се до 1100 метара и прелетевши 108 километара.
 

Вратио се у земљу и засукао рукаве. Основао је прву србску станицу голубије поште у Медошевцу код Ниша, а онда у Немачкој купио прве балоне за оснивање балонског одељења. Забележено је да је 19. априла 1909. године летео на балону „Србија” и да се то званично сматра првим летом једног србског ваздухоплова са србским пилотом и србским обележјима. Потоњи мајор, Коста Милетић је у оба балканска и у Првом светском рату био на челу Ваздухопловне команде. Шесторица величанствених

На предлог краља Петра I Карађорђевића, на кога је – по свој прилици – утицао и капетан Коста Милетић, једно време његов ордонанс, 19. маја 1911. расписан је конкурс за питомца авијатичара.  Већ априла наредне године, уз помоћ кредита од 30.000 динара, на школовање у Француску упућена су три официра и три подофицира. Услов да оду био је, између осталог, да их не ухвати „зорт”. Отпутовали су: пешадијски капетан Милош Илић, инжињеријски капетан Јован Југовић, артиљеријски поручник Живота Станковић, артиљеријски наредник Михајло Петровић, пешадијски поднаредник Миодраг Томић и артиљеријски поднаредник Војислав Новичић. Упућени су на обуку на аеродром Етамп у близини Париза.

Пошто нису знали језик домаћина, одмах се прешло на практичну обуку. С почетка су авионе „блерио” и „фарман” возили пистом као аутомобиле, потом су почели да лете с инструктором у авиону с дуплим командама, на крају самостално. Неке летелице су и слупали, али је Миленко Веснић, наш посланик у Паризу, истина уз гунђање, одмах исплаћивао одштету. У јесен је Србија заратила и питомци су морали натраг, али не пре него што су пред стручном комисијом положили испит за пилота. Њихов допринос у ратовима који су следили био је немерљив. 

Сви за Ниш

Одлуком министра војног Радомира Путника (1847–1917) од 24. децембра 1912, у Нишу, на Трупалском пољу, основана је Ваздухопловна команда у чијој надлежности су биле Голубија пошта, Балонско одељење, Водонична централа и Аеропланско одељење са дванаест авиона. На овај начин Србија се сврстала у петнаест држава у свету које су у то време имале војну авијацију и међу првих пет које су је користиле у ратним дејствима. Оснивање ваздухопловне команде није било само ствар престижа међу армијама света, прави разлог је што се земља спремала за ослобађање делова њене територије од Турске и што је заоштравање с Аустроугарском расло из дана у дан. У тим тренуцима свака помоћ била је добродошла, чак и небеска с обзиром на то да се одозго, бар, боље види.

Прва два србска авиона долетела су као ратни плен. Септембра 1912. године заплењене су турске летелице а једном од њих управљао је и унајмљени руски пилот Агофанов. Из Русије су стигла два авиона, а у Француској их је купљено осам. Упоредо с набавком авиона и опреме, кренуло се и у припреме за изградњу аеродрома и других објеката неопходних за отпрему и прихват летелица.  

Успон и пад броја 1

Први балкански рат почео је октобра 1912. Србија, Црна Гора и Бугарска против Турске. Фебруара наредне године Врховна команда србске војске основала је посебан Приморски армијски корпус да помогне црногорској војсци у борбама око Скадра. Ваздушну подршку пружао јој је новоосновани Приморски аероплански одред, уједно и прва борбена јединица србског ваздухопловства, са три авиона (допремљена из Француске у деловима) и четири пилота а под командом мајора Косте Милетића.

Један од шесторице величанствених који су се школовали у Француској, Михајло Петровић (1884–1913) први је у групи извео самостални лет у Етампу код Париза и постао наш први пилот авиона са дипломом. Имао је међународну пилотску лиценцу ФАИ број 979, а србску број 1. У операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда вођеном у околини опседнутог Скадра за 20. март 1913, поред осталог, записано је:
 

„... На 'фарману' летео наредник Михајло Петровић у 9.25 минуту над положајем наших трупа на Меглуши и Бушати на висини од 1500 метара, у 9.45 над аеродромом отпочео спуштање са угашеним мотором, упао у рему (ваздушни вртлог), апарат се преврнуо и са висине између 900 и 1000 метара испао из апарата и погинуо. Апарат јако оштећен. Поподне сахрана наредника Петровића, здравље код војника одлично, но морал код пилота и војника јако пао услед погибије наредника Петровића...”.
 

По сећању Милоша Илића, капетана, очевица и колеге пилота, Петровић је „у почетку падао згрчен, онако како је у апарату седео, затим се видело како се опружа, ради рукама у ваздуху као да жели да се за нешто ухвати, а потом је добио тако брзо хоризонтално окретање да више ни његов пад није био вертикалан, већ је падао више у виду лука...”.
 

Михајло Петровић, први србски школовани пилот, постао је и прва жртва нашег војног ваздухопловства и други пилот на свету који је погинуо на борбеном задатку. (Прва жртва војног ваздухопловства у ратним операцијама био је бугарски авијатичар Топраџијев који је погинуо 1912. године, враћајући се са извиђања Једрена, у Турској). 

И други први

Први успели борбени лет нашег ваздухопловства извршили су пилоти Живојин Станковић и Миодраг Томић летећи на двоседу „блерио XI”.   По сведочењу Есад-паше, команданта одбране Скадра, лет србског авиона изазвао је огромно изненађење за његове трупе и тамошње становништво које је веровало да је то нешто натприродно и да ће из авиона сипати врелу воду и бацати усијано камење...

Пун састав србског ваздухопловства испред
авиона „дукс” на летелишту код Скопља.

Прва ваздушна борба водила се над Мишарским пољем, 27. августа 1914, око 18 часова. На повратку са извиђања сремског села Купиново нашег пилота Миодрага Томића (опет он!) напао је аустроугарски авион са кога је извиђач-стрелац отворио ватру. Како Томић није био наоружан, морао је да се спасава наглим понирањем...
 

У борбеним летовима изнад Баната, исте године, бачене су прве домаће авио-бомбе и гвоздене стрелице, рад артиљеријског пуковника Миодрага Васића...

Први наш наоружани авион био је „блерио XI ”, који је добио име Олуј, а којим је управљао (неизбежни) Миодраг Томић, наш најуспешнији пилот у Првом светском рату с три ваздушне победе. Мајстор Војнотехничког завода у Крагујевцу Гојко Лазић на посебно покретно постоље уградио је преуређени пешадијски митраљез „шварцлозе”. Било је то почетком маја 1915. године у Пожаревцу где је био смештен штаб Ваздухопловне команде...
 

Прва ваздушна победа наше авијације припада Французима који су дошли као помоћ, некако с пролећа 1915. године. Када је 9. јуна изнад Смедерева пилот наредник Тируен с митраљесцем Мањонијем приметио непријатељски авион, одмах је кренуо у потеру. Борба је била кратка и после трећег плотуна аустријски аероплан срушио се у пламену, заједно с двочланом посадом...
 

Миодраг Томић

Прво пребацивање болесника у историји санитетске авијације у свету обавили су наши пилоти. За време повлачења србске војске према Албанији, са летелишта код Косовске Митровице, 16. новембра 1915, авионом је у Призрен пребачен поручник – пилот Штефаник, добровољац у француској војсци, Словак по националности, који је озбиљно оболео од чира на стомаку и није могао да издржи путовање аутомобилом по лошим друмовима. Он је касније постао први војни министар Чехословачке и погинуо у авионској несрећи 1919. године.   Истог дана авионима су из Призрена, где су прилике постале већ критична, за Скадар – поред реченог Штефаника – пребачена још четири теже оболела болесника који су боловали од акутног запаљења плућа и бронхитиса...
 

Први авион који су обориле јединице са земље у Првом светском рату збио се у нашој земљи. Током немачког ваздушног напада на Крагујевац, 30. септембра 1915, артиљерац Радивоје Рака Љутовац, из пука „Танаско Рајић” опалио је свој први хитац из преуређеног топа заосталог из балканских ратова и оборио „фарман” с двочланом посадом. Овај дан недавно је проглашен Даном србске противваздушне одбране.
 

Први авион домаће израде произведен је у „Икарусу”. Реч је о летелици званој „Мали Брандебург” која је војсци свечано предата 28. марта 1924. године. До немачког напада на Југославију, 6. априла 1941, домаћа ваздухопловна индустрија испоручила је 890 авиона израђених по страним лиценцама и 550 летелица домаће конструкције, као и 1150 авионских мотора најсавременијих типова („бреге 19”, „потез 25”, „бленхајм”, „До-17 К”...)...
 

Наш први пилот који је летео брже од звука био је командант 44. ловачке дивизије, пуковник Никола Лекић. Он је 31. јула 1956. на аеродрому Батајница у кокпиту америчког ловца „Ф-86Е сејбр”, понирући с висине од 15.000 метара, око 11.30 сати успео да пробије звучни зид.
 

Маријан Јелен, пробни пилот Војно-опитног центра при ЈНА, први је успео да на авиону домаће производње „орлу јуришнику” надмаши брзину звука. Догодило се то 22. новембра 1984. године, изнад Панчева...
 

У узбудљиву повест наше војне авијације недавно су убележена и имена три девојке. Оне су 2011. године постале прве даме код нас које управљају авионима, односно хеликоптером. Реч је о потпоручницама Војске Србије – Ани Тадић, Сандри Радовановић и Ањи Крнети. Лете са све нежно ружичастим и љубичастим кацигама. И осмесима који разоружавају. 

Давид против Голијата

Фашистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, посебним дејствима и брзим продорима оклопномеханизованих јединица. Главни циљ напада био је: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних снага. Извршење задатка поверено је Четвртој ваздушној флоти под командом генерал-пуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив „Страшни суд” (Strafgericht) и почела је у 6.30, кад су се на наш главни град устремила 234 бомбардера и 120 ловаца.

Мајор Зоран Радисављевић

Таквој и толикој сили одмах се супротставио наш Шести ловачки ваздухопловни пук, елитна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде. Имао је добро обучено људство и најмодерније авионе а мирнодопска база била му је на аеродрому Земун, док су се ратна летелишта налазила у непосредној близини Београда. Њихов задатак био је да штите део државне територије где су се налазили значајни објекти: велики градови, индустријска средишта, саобраћајни чворови и мостови на Сави и Дунаву.
 

У тој неравноправној борби, сукобу ваздушног Голијата и Давида, наши небески витезови успели су да над Београдом оборе између 42 и 48 немачких авиона, поуздан број никад није утврђен. Погинула су једанаесторица наших пилота, десеторица из Шестог пука и капетан Живица Митровић из 31. групе Другог ваздухопловног пука. Рањена су деветорица, шесторица тешко, а тројица лакше. У априлском рату страдало је укупно 135 југословенских летача и око 600 нелетача...
 

Деветнаест земаља чланица Нато савеза из ваздуха је, 24. марта 1999, напало Савезну Републику Југославију. Бомбардовање је трајало до 10. јуна. У тој, по свему, неравноправној борби страдали су командант батајничког 204. ловачко-авијацијског пука потпуковник Миленко Павловић, његов млађи колега Зоран Радисављевић, командант „тигрова” потпуковник Живота Ђурић и бивши командант РВ и ПВО СРЈ генерал-пуковник Љубиша Величковић. Од последица обарања преминуо је и пилот ловац Иљо Аризанов.
 

Војска Југославије успела је, прва у свету, да 27. марта тог суморног пролећа обори амерички авион „Ф-117А”, познат и као „невидљиви”, с обзиром на то да је изграђен у стелт технологији. Десило се то у атару села Буђановци код Руме, где га је сачекао пројектил из преуређеног руског ракетног система „С-125 Нева” који је испалио 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде Војске Југославије којом је командовао пуковник Золтан Дени. Пилот обореног авиона Дејл Зелко спасен је шест сати после пада, а делови „невидљивог” могу да се виде у Музеју ваздухопловства, у Војном музеју у Београду. 

---

Извор: Политикин Забавник

Србска средњовековна армија

РАТНИ ПОСЛОВИ И ВОЈНО УРЕЂЕЊЕ

Срби су у средњем веку, у очима свих суседа, важили као ратоборан и храбар народ. Извештаји из доба Комнена показују да није било лако ратовати с њима. Цар Манојло Комнен, за време тих војних похода, продро је само један једини пут 1150. са истока до обале Таре. Када је цар Фридрих И Барбароса 1189, на трећем крсташком походу, од Немање свечано поздрављен био у Нишу и, ускоро за тим, дошао у сукоб с Византинцима због забране пролаза, преговарао је он о савезу с великим жупаном Немањом и с царевима Петром и Асеном, да би стекао потпору Срба и Бугара против Грка. Краљ Урош II Милутин, под чијом је владом почела успешна офансива против ослабеле државе Палеолога, имао је војну моћ која је импоновала Грцима.

Србски витез

Јован Кантакузен описује у својим мемоарима потпун пораз и заробљење свога сина, цара Матије Кантакузена, приликом једне провале у србску област код Сера, у доба Душанова сина, цара Уроша 1357, Турци, у његовој војсци, застрашени беху множином и смелошћу Срба који им тада још не беху довољно познати. Бугарин Цамблак велича лепоту и величанственост србске земље, њене побожне и мудре владаре и особину, великааго и славнишаго сръпьскаго езыка воинствныими силами дроугыхь езыкь првъсходити.

Србске трупе изврсне беху особито у својој земљи. Флорентинац Матија Вилани описује напорно шумско ратовање у Србији, приказујући војни поход угарскога краља Лудвига I против цара Уроша 1359. Велике рашке планине grandi montagne di Rascia код Рудника, природна шумска утврђења fortezze delle boscaglie, камо за Србима нико није могао ићи без великих губитака, и непрекидно узнемиривање угарске војске од стране наоружаних србских сељака villani.

У офансиви србска армија имала је слабе стране стога, што је војска нерадо гледала на дуготрајно ратовање у далеким земљама. Истина, под Урошем II његов војсковођа Новак Гребострек ишао је 1313. у Малу Азију да помогне онде војсци цара Андроника II против Турака, али су његови одреди, по свој прилици, састављени били од одабраних људи и страних најамника. Кантакузен се јада да му је Стефан Душан, када је у савезу с њим опседао Сер 1343, узео собом најбоље војне трупе да с њима поседне градове баш тада преминулога Хреље. По њему, остали србски ратници само су неупотребљива гомила сељака. Они су, после нешто више од два месеца ратовања, били већ изнурени те не хтедоше ићи далеко против Димотике, него послаше своје убојне коње и оружје кући.

Стефан Душан

Када су Стефан Душан и његов војсковођа Прељуб посели Епир и Тесалију 1348, било је у србској војсци највише Арбанаса који су од војнога похода Андроника III на Арбанију омрзнули Византинце, те су се радо придружили Србима. Услед србског освојења, Епир беше поново насељен арбанаском властелом и ратницима.

Димитрије Кидон каже у једној од својих беседа 1366: Срби и Бугари блиски су Византинцима, слични су нам и исте су вере, али, Византија се не може надати помоћи од њих, јер су то сиромашни народи, који немају обичај да ратују у далеким земљама.

Овај недостатак показао се код експедиција у Тракију. Када је Стефан Душан 1352. послао цару Јовану Палеологу помоћ под казнацем Бориловићем, потукоше код Димотике турске чете, присталице Кантакузена, изненадним нападом, до ноге србске коњанике којих је, по Кантакузену, било 7000, а по Грегори 4000, и који су имали слабе коње, а уз то беху и невични крају.

Исто тако, офанзива краља Вукашина и његова брата Угљеше 1371, против Турака у једренском крају, довела је до страховита пораза на обалама Марице, у шумовитом пределу Чрномена сада Чирмен.

Војска је била састављена из три елемента: властела с пратњом, особито коњица пронијара, даље оружани тежаци и пастири, већином лако наоружани и врло хитри пешадијски стрелци, и најзад страни најамници које је давао владалац и плаћао из своје благајнице. Врховни војсковођа био је краљ, доцније цар, а заступале су га његове војсковође, војводе, којима се, по законику, имао свако покоравати као и владаоцу. У отсуству владареву вођење војске често није било добро због великог броја војсковођа; како Кантакузен прича, заповедало је, у јесен 1342, србском војском пред Сером двадесет племића, међу којима најстарији беху Вратко и Оливер. Краљ или цар био је врховни судија у војсци, па и ту су га заступале војводе. По будванском статуту, имперадор имао је десетак од плена. У Византинаца примао је тада цар петину, а велики доместик такође петину.

Није ближе позната деоба војске на пукове старосрбски плькь, по основи слична немачкој речи Volk који су, по свој прилици, фомирани били по жупама. Њихова видна обележја биле су заставе стијег, хоругва, застава, лат. gonfalones, према којима су се војводе звале и стегоноше vexillifer. Унутрашње гранање било је растерећено по византијском или, управо, римском узору према декадном систему. На србским државним саборима, када се Немања захвалио на престолу и Стефан се крунисао, окупљени беху војводе, тисућници, сатници, петидесетници и десетници. Последње степене имало је у рукама ниже племство; јер је свакако било пронијара који су полазили у рат с малом пратњом од десет коњаника. Па и у средњевековној Русији било је тисућника (рус. тысяцкий), сатника (рус. сотникъ), соцкий и десетника (рус. десятский), само је тисућа (рус. тысяча) значила територијални срез. Ово гранање одговара византијским војним чиновима који, опет, полазе од староримских узора.

Србска властела на крунисању Стефана Првовенчаног за србског краља

По законику цара Стефана, војна обавеза почивала је на баштини. Ту је дужност имао сваки иматник баштине, пре свију племић, па не само властела и властеличићи, који су се раније просто звали војници, особито пронијари, него и сељаци и пастири, због чега се манастирски људи, у повељама, нарочито ослобађају те дужности. Нису познате појединости о том. Војници међу Власима изреком се помињу у хрисовуљи манастира Бањске. Из једне повеље од г. 1436. сазнајемо да су у Хрватском приморју Власи на Цетини дужни били војевати на коњу са штитом, мачем и стрелама. Од приморских градова Будва је давала педесет људи под једним капетаном, који је добивао од општине двоструку плату и коња; али Будванци су само онда били дужни војевати, ако би имперадор лично био у војсци, па и то само у оним војним походима, који би се кретали у области између Скадра, Котора и Зете.

Јаки су били контингенти планинског становништва; село Тузи код Подгорице, на броју 150 кућа, дужно је било, још под Млечићима 1416, да опреми 500 људи, које коњаника које пешака. Манастирска села ослобођена беху ратне службе, али су морала чувати манастирске куле, па су, који пут, морала давати људе, на пр. за чување манастира у Светој Гори. Нема сумње да су ове повластице доводиле до смањивања локалних трупа. У то доба војске нису биле многобројне већ и због тога, што их је тешко било исхрањивати. Немања је обећао цару Фридриху I 1189. да ће му дати 20.000 војника у помоћ. По Кантакузену, србска и бугарска војска имале су, у битци код Велбужда 1330. године, свака по 15.000 људи. Из времена Стефана Душана нема поузданих података.

Извор: КОНСТАНТИН ЈИРИЧЕК, Историја Срба

Србски хусари у Русији

Официр Србског хусарског пука

Хусари као елитни вид лаке коњице, са богато украшеном униформом и маркантном појавом, чувеним сабљама и добрим коњима, обележили су историју ратовања у Европи, поготово у другој половини XVIII, у XIX и почетком XX века. Међутим, остало је готово непознато да су први хусари у многим војскама, укључујући и саму Угарску која је вековима претендовала на „ауторска права“, заправо били Срби. Срби официри и војници из укинутих србских насеља у Угарској учествовали су у свим ратовима Русије крајем XVIII и почетком XIX века, а многи од њих су убрзо напредовали до највиших места у руској војсци, и најзначајнијих ордена и медаља за храброст.

Стицајем историјских прилика и географског положаја, Срби су у тежњи да нађу одговор ратној тактици надируће Отоманске империје крајем XIV века, створили вид лаке коњице, данас познат као хусари, иако постоје индиције да су Срби још у десетом веку почели са стварањем вида лаке коњице у византијској војсци.

Водећи савремени историчари прихватају јужнословенско порекло хусара и чињеницу да су Раци (Рáц), Срби, повлачећи се према северу пред турском експанзијом, хусаре пренели са собом у Угарску. Реч „хусар“ (hussar) је без сумње јужнословенског порекла.

Једна теорија о пореклу хусара настала у XIX веку одржала се до данашњих дана у међународној стручној литератури. Према овој, угарска реч „huszár“ је састављена од húsz „двадесет“ и ár „вредност, цена“. Теоретска основа ове идеје, која је комплетно погрешна са лингвистичке тачке гледишта, потиче од Диета који се појавио у Темесу 1397. године. После пораза који је претрпео код Никопоља 1396. године, Диет (скупштина) је прописао, на предлог краља Жигмунда, у циљу одбране граница, да сваки земљопоседник у Угарској треба да опреми једног лако наоружаног стрелца на сваких двадесет кметова које је поседовао. Диетова наредба, међутим, остала је на папиру, и ова врста лаког коњаника није се остварила. На крају XX века, међутим, ова историјска чињеница није се јасније препознала, тако да је један број аутора претпостављао да је предак угарског хусара био заснован на коњанику који никада нија постојао.

Официр Србског хусарског пука

Према лингвистима реч „huszár“ је ушла у угарски говор у контакту са Јужним Словенима. Корен речи, србско хуса значи „разбојништво, пљачка“. Из овога произилази да је хусар био помешан са курсар, од средњовековног латинског corsarius „пират, корсар“, и то се развило у гусара „разбојника, пљачкаша“, реч која је коришћена у јужнословенским језицима. У руској терминологији реч гусар и дан данас има значење хусар.

Потпуно ново светло на изучавање настанка хусара баца податак да византијски војни приручници из X века помињу chosarioi или chonsarioi, регрутоване међу балканским народима, нарочито Србима, вичне у извиђању и јахању. Њихово име, данас рутински превођено од стране византијских историчара као хусар, вероватно потиче од cursores – тркача, вида касно римске лаке коњице. Овај вид балканско србске лаке коњице преживео је смањивање граница Византијског царства, а србска артикулација њиховог имена гусар је добила значење бандит.

Први наговештаји хусара у Урагској потичу од краја XIV и прве половине XV века, и јављају се у деловима земље придодатих србских територија. Латински извори сматрају их „хусарима и другим грешницима“ или „пљачкашима или хусарима“. Први документовани историјски извори датирају из периода владавине краља Луиса I (1342-1382) а њихово помињање постаје чешће у време Жигмунда (1387-1437) и Матије I Корвина (1458-1490). Најстарији, мада донекле нејасан извор је из XIV века, где краљ Луис I упозорава гувернера области Темес да су неки од његових поданика, познати под именом хунзар, затечени како бесправно пролазе кроз туђе поседе и по шумама пљачкају племиће, због чега имају да буду приведени и осуђени у складу са законом. Други документ из 1432. године на сличан начин осуђује хусаре, и карактерише их као беспризорне: huzarones et alios nonnullos malefactores homines (хусари и други зликовци).

Године 1354, Турци су прекорачили на европску страну Дарданела и започели систематску претњу балканским државама. До краја 1380. године, међутим, користећи се унутрашњим сукобима између Бугарске и Србије, Турци су сломили војну силу ових кнежевина у неколико великих битака. Њихова даља експанзија на север била је заустављена од стране Краљевине Угарске, која је још била уважена сила. Непријатељ много снажнији од претходних, није уплашио Турке, који су 1391. године у првом већем нападу ставили своју ногу на угарску територију. Међународне крсташке снаге су 1396. године под вођством угарског краља Жигмунда претрпеле пораз код Никопоља (Nicapolis).

ВЕЗА ХУСАРА СА КОСОВСКОМ БИТКОМ

У времену пре Косовске битке 1389. године, хришћанска па и србска тешка коњица побеђивала је само у првом удару захваљујући свом оклопу, али тешки оклоп, тешка коњичка копља и крупни и спори коњи представљали су лаку мету турској пешадији (јаничарима и стрелцима). Турци су имали брже коње, лаку опрему и наоружање. Њихова тактика била је да брзим маневром могу лакше умаћи када их хришћани гоне, а могу их стићи када сами гоне. Боље је часно се повући па поново започети борбу, него остати на месту и погинути. С обзиром на карактер војске Срби нису могли применити другу тактику на отвореном пољу, то је била тактика феудализма. Да ли су после Косовске битке Срби научили лекцију о тешкој и лакој коњици? Да ли су хусари настали на основу овог искуства!?

Бошко Југовић у боју на Косову

Веза хусара са Косовском битком је занимљива и можда оригинална, јер је други извори не помињу. Такође је важно напоменути, да Косовска битка заправо није била први сусрет ових двеју војски. Наиме, Маричка битка која се одиграла 1371. године је највероватније донела прва искуства о рату с Турцима која су потврђена 18 година касније, и претпостављамо, преточена у сопствено, србско искуство о значају и употреби лаке коњице.

Док су Турци пустошили угарску територију између река Дунава и Саве, Краљевина Угарска настојала је, у циљу одбране, да прошири свој утицај на суседне Србску, Босанску и Влашку кнежевину. Формација једног јединственог система одбране Угарске границе састојала се од тврђава различитих величина које су пружале једино ефикасно решење. Саме тврђаве нису представљале велику препреку, јер су отоманске пљачкашке банде могле лако да их избегну. Временом, коњица је била стационирана у граничним тврђавама, опремљена брзим коњима и лаким наоружањем, сличним као код непријатеља.

Ови јужнословенски коњаници који су се појавили из ничије земље граничних региона, били су названи хусарима

Први хусари биле су нерегуларне јединице које су се састојале од чланова нижег племства, који су били изгубили своја имања у пределима опустошеним војскама, телохранитеља племића који су их распустили, отпуштених најамника и скитница једног друштва које је било уништено у ратовима, али су им ти исти ратови пружили прилику да се наоружају и дођу до коња. Они су зависили од својих средстава за живот и од пљачке. Када су се први пут формирали, првобитно су пљачкали турску територију или територију под турском контролом, али се нису задржавали искључиво на томе.

Због тога су тада подједнако забрињавали и турске и хришћанске власти. Капетани тврђава су радо узимали у своју службу ове, у борбама прекаљене ратнике без друштвеног статуса. То је било корисно за обе стране. Феудално друштво није толерисало отпаднике, и са добијањем статуса у војсци, хусари су легализовали своју егзистенцију. Дефанзиван систем, с друге стране, користио је војницима који су били искусни и јефтини, и били су спремни да се боре само за оно што сами опљачкају.

Лако наоружана коњица, која је проверена и испробана у току ратовања на граници, имала је прилику да покаже своје војне способности у походима 1440-их и наредних година под вођством Јанка Хуњадија. Упркос својих похода и победе коју је извојевао над снагама султана у Београду 1456. године, Јанко Хуњади није успео да заустави турску експанзију. Године 1459, Турци окупирају територију Срба и ситно србско племство, које је остало без земље и иметка било је приморано да побегне 1460-их година у службу Угарима. Као избеглице могли су једино да се уврсте у коњицу лаких хусара.

У овом огранку војске окупио се толики број да је 1470-их године реч „Рац“ означавала њихову националност и коришћена је са подједнаком снагом као синоним за хусара. Притицање србске властеле у редове хусара имало је за последицу упадљиво појачање квалитета. Најважније је било да су дошљаци били добри коњаници и вешти у баратању оружјем. Они су знали све о борби са турском лаком коњицом, а многи од њих имали су ожиљке од ранијих сурових окршаја.

ПЛАТА ИЗ КРАЉЕВСКЕ РИЗНИЦЕ

Под Матијом (Корвином) Хуњадијем (1458-1490) јужнословенска коњица појавила се око угарских утврђења, а не само у биткама у пограничним регионима.

Матија Корвин

Матија, један од најзначајнијих владара у угарској историји, схватио је да ће економска и војна снага усамљене Угарске ускоро постати недовољне да зауставе експанзију Отоманског царства. Број хусара који је био на располагању Угарима, драматично је растао после 1459. године, када је Отоманска империја коначно окупирала србску државу. То је довело до исељавања избеглица и властеле у Угарску. Није случајно да формално стварање хусарских јединица датира из тог времена. Основна једининица се називала Turbae и била је јачине 25 хусара. Регрутовање се вршило на захтев Круне а њихово плаћање директно из Краљевске ризнице. Већ до 1474. године, створен је довољан број хусаских јединица који је омогућио независне акције ширих размера. Тако на пример, док је главнина Угарске војске била под опсадом код Вроцлава, хусарси предвођени Стефаном Шапољијем и Павелом Кињижијем су заузели и спалили пољске градове Познањ и Краков. Ови хусари су такође потпуно уништили пољске линије снабдевања, што је у многоме допринело успеху Матије Корвина. Пад краљевског ауторитета и што је још много важније, финансијске моћи, после смрти Матије Корвина, довели су до опадања броја хусара који су били на располагању Угарима. Важно је напоменути да је утицај који су хусари створили за време Јанка Хуњадија и Матије Корвина потоњим хусарима обезбедио стално место у угарској војсци.

Потреба за хусарима, јер су били јефтини и флексибилни војници, све више је расла. Јужнословенски елемент, због наведених разлога, није био у стању да задовољи захтеве. Да надокнаде овај недостатак, коњаници угарског етничког порекла појавили су се међу србским хусарима у све већем броју. Пропорција јужнословенског елемента, међутим, смањила се у прве две деценије XVI века не само међу хусарима у далеким ратовима на туђем земљишту, већ и због хусарске одбране граничне територије. Етнички састав хусара, који су стекли још већи углед у биткама на граници, коначно се променио око 1520. године, иако је у то време започео континуирани прилив угарске властеле. Са падом Београда 1521. године, снаге султана Сулејмана пробиле су јужну угарску одбрамбену линију и 1524. године је уништиле. Код Мохача, 29. августа 1526. године, угарске краљевске снаге биле су уништене.

Стефан Батори

И Пољаци су имали прилике да се увере у способности хусара још 1474. када су им разорили градове Краков и Познањ. То је утицало на њих да и они размотре укључивање овог ефикасног облика лаке коњице и у своју војску. Године 1500, документи пољске Ризнице први пут помињу хусаре. У почетку су хусари у Полској били страни плаћеници и звали су их Racowie из „Рашке“, што је значило „из Србије“. Они су долазили из Старог Раса. Прве хусарске јединице Пољско-Литванског комонвелта (уније) формирао је пољски Парламент (Диета) 1503. године, када је унајмио три хоругве србских хусара. Највероватније су србски хусари и пре тог датума били у пољској служби. Убрзо је регрутовање започело и међу пољским и литванским живљем. С обзиром да су били далеко покретљивији од тешко оклопљених копљаника који су до тада били у употреби, (србски) хусари су одиграли кључну улогу у величанственим пољским победама код Орше (1514) и Обертина (1531). У време владавине краља Стефана Баторија, хусари су у потпуности заменили средњовековни тип копљаника у пољској војсци, и постали окосница пољске коњице.

ПОД РУСКОМ ЗАСТАВОМ

После трагичне сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем (1688-1690), Срби су населили велике просторе Угарске. За бечки двор ово је значило прилив прекаљених војника – граничара.

Аустријска хусарска
униформа

Међутим, Срби су са чежњом гледали ка далекој православној Русији, сматрајући је идеалном новом домовином. Патријарх Арсеније је 1695, без много успеха, посетио руског посланика Нефимонова у Бечу, а упутио је и делегацију у Москву. Питање исељавања у Русију постало је реалније тек након боравка Петра Великог у Бечу, 1698. године. Руски цар је сагледао све квалитете хусара – лаке коњице која је једина била у стању да парира турској тактици. У жељи да обезбеди јужне руске границе од татарских упада, 1707. године наложио је Апостолу Кигечу да по узору на мађарске (читајте србске) хусаре, од плаћеника Срба, Мађара и Влаха, формира тзв. Влашку хоругву. За само четири године настаје чак шест влашких и једна србска „хоругва“. Међутим, издржавање плаћеника се показало скупим па су 1721, ови одреди распуштени. Петар је закључио да је аустријски принцип крајишке војске (пандан домаћим козацима) практичнији, па је 1722. одобрио насељавање Срба на јужној руској граници (Украјина). Ова одлука се поклопила са збивањима у Угарској. Наиме, Беч је од 1699. до 1703. од србских избеглица на просторима око Тисе и Муреша формирао Потиску и Поморишку војну крајину. Србски „оберстлајтнант“ Албанез је од 1723. до 1724. у Русију превео прву групу од хиљаду људи и по налогу Петра Великог формирао је први руски „србски хусарски одред“ јачине 94 коњаника. Царица Јекатерина I је 1727. „одред“ уздигла на ранг пука од 1.000 људи. Од 1737. арадски „оберстлајтнант“ Петар А. Текели и печки поручник Јован (Иван) Стојанов прешли су у Русију, добили чинове потпуковника (касније „догурали“ до фелдмаршала односно генерал-мајора) и увећали пук на 1.160 хусара. Главна миграција ипак почиње након усвајања законског члана XVIII из 1741, о постепеном развојачењу поморишке и потиске границе. Марија Терезија је 1750. задужила генерала Енгелсхофена да на састанку у Араду србским официрима „дипломатски“ објасни разлоге укидања крајина и предложи им прелазак у Банат.

Део граничара је прешао у Банатску крајину а део се одлучио за миграцију у Русију. Прву групу су септембра 1751. повела браћа из Печке, „оберстлајтнант“ Јован (Иван) и пандурски пуковник Михаило Хорват. Иван је у Кијев стигао октобра, а 24. децембра добио је чин руског генерал-мајора и налог да формира два србска хусарска пука јачине по 4.000 људи. Септембра 1752. стигла је и група Срба предвођена потпуковником чанадске милиције Иваном Шевићем, арадским оберкапетаном Грторијем (Гурком) Шевићем и пуковником Рајком Прерадовићем. Шевић и Прерадовић нису хтели да прихвате Хорватов примат, па су у Украјини створене две „србске“ области – Хорватова „Нова Србија“ (у северном делу Херсонске губерније) и Шевићева „Славјано-Сербија“ (северни део Јекатеринославске губерније). И Шевић 31. марта 1754. формира два србска хусарска пука са по 2.132 коњаника.

ХРАБРОСТ У ВРЕМЕ СЕДМОГОДИШЊЕГ РАТА

Генерал Хорват 9. марта и 10. јуна 1759. ствара два нова, а 1760. још један србски хусарски пук. То је било време Седмогодишњег рата у коме су србски хусари показали права чуда од храбрости. Потпуковник Текели и пуковник Зорић су тмурног 9. октобра 1760. око осам сати увече, са србским хусарима извршили јуриш на берлинско предграђе Шпандау, заробили хиљаду Пруса, 15 виших официра и два топа.

Александар Суворов

Чувени Суворов је том приликом рекао да „Текели сабљом може прокрчити пут тамо где он не може проћи ни уз помоћ (иначе омиљених) бајонета“. Годину дана касније, Текели и мајор Филиповић су код Колберга са 700 србских хусара јуришали на 2.000 Пруса, поразили их и заробили 60 пешака, једног официра и 10.000 граната. Међутим, 1764. Јекатерина II спроводи велике војне реформе. „Нова Србија“ је 22. марта укинута и инкорпорирана у Новоросијску, а „Славјано-Сербија“ – у Азовску губернију. Новосербски и Славјаносербски пукови су реорганизовани у четири србска хусарска и четири србска копљаничка пука. Две деценије касније, 28. јуна 1783. сви хусари су преформирани у девет лаких коњичких пукова. Тактичке јединице под називом хусара 1796. ће поново установити цар Павле I. У најбурнијем периоду руске историје, током Наполеонове инвазије, бар један пук ће увек носити епитет србског. Међутим, далеко су значајнији сјајни хусарски официри Срби. Максим Зорић је командовао Изјумским хусарским пуком бр. 11, бивши капетан из Надлака, Никола Штрба (Чорба) био је на челу Харковског хусарског пука, Јован Петровић Ахтирског хусарског пука бр. 12, а Иван Јанковић од Миријева Каваљергвардије.

Милорадовић је током рата са Турском и Првог србског устанка формирао Црно-србски хусарски пук. Никола Прерадовић је код Аустерлица командовао хусарским гардијским пуком а генерал-мајор Иван Шевић код Лајпцига и Бородина Каваљергвардијом и хусарским Лајбгвардијским пуком. Слава србских хусара никада није заборављена. Примера ради, многи руски добровољци који су 1876. похрлили да помогну Кнежевини Србији у рату за ослобођење и независност, враћали су дуг Текелији, Хорвату, Шевићу и многим другим знаним и незнаним Србима који су се борили под руском заставом.

Генерал Михаило Милорадовић

Дефинитивним укидањем Потиске и Поморишке војне границе 1751. године изазване су сеобе Срба у Руско царство, које су започеле те исте године и, у већим или мањим групама, трајале до краја шездесетих година XVIII века.

За време Петра Великог основано је прво насеље аустријских Срба у Русији, из кога се, услед нових миграција за царице Ане Јовановне развио Србски хусарски пук а сеобом већег броја србске милиције из Поморишја и Потисја – велике војничке колоније Нова Србија и Славеносрбија.

Стога су у мају 1710, у име србске милиције из Поморишја и Потисја пуковници градова Арада и Сегедина Јован Текелија и Вулин Потиски послали сатника Богдана Поповића у Москву цару Петру с молбом у којој га кратко и дирљиво моле „да помисли и о њиховој србској земљи, оптерећеној од много година ради њихових грехова јармом неверничким; кад подигне Господ Бог крстоносну Твоју десницу на Турчина, не заборави на нас малене позивом царским и љубављу својом, да и ми пожуримо службом својом за свога православнога цара“.

ГРАМАТА ЦАРА ПЕТРА – ПОЗИВ НА ОРУЖЈЕ

Дана 22. фебруара исте године издао је цар Петар познати Манифест о вероломном прекршају мира султана турског Ахмета, којим Русија пред Европом први пут јавно иступа као заштитница хришћанства на Балкану. Тиме је започео знаменити Прутски поход, Срби су могли одржати своја обећања. Пре него што је Петар из Москве пошао на јужну границу, издао је 3. марта од Србина Милорадовића зналачки састављену грамату, управљену у првом реду Црногорцима па онда свим хришћанским народима на Балкану, којом их позива на оружје против заједничког непријатеља. Дана 23. марта позвао је поново преко Цариградске патријаршије све хришћане на оружје. У војничке врлине Срба, Петар се још у Прутском походу 1710. године лично уверио. У Молдави над Прутом је у руској војсци учествовао и капетан Јован Албанез, Србин из Подгорице. Он је командовао над једним омањим одељењем војника, које су сви у армији називали малоруским изразом жолнири (војници). Ти жолнири били су готово сви Срби, против Турака су се држали храбро и одликовали се верношћу према цару Петру толико да је одлучио да од тих Албанезових жолнира образује читав пук, и због тога што су они били већином Срби назове га Србски хусарски пук.

Стога је Петар 23. октобра 1723. издао мајору Јовану Албанезу позивну грамату, којом га опуномоћава да од аустријских Срба може наврбовати неколико хусарских пукова и распоредити их по малоруским градовима. Сваком ко пређе у руску службу, обећава се том граматом војничка плата, затим „рациони и порциони новци“ по чину и служби, коју су добили од римског ћесара у последњем рату без икакве разлике. „Који од њих дођу у нашу империју и нашу службу са женом и децом, добиће за живот родне земље. Ако у већем броју дођу у нашу државу, наградиће се посебним царским привилегијама. Ко од Срба официра“, каже се даље, „доведе у службу нашу цео пук, добиће над њим пуковништво, а ко дође без оружја, добиће наше оружје и хусарску плату.“

Србски хусар из 1762. године

С тим позивом „православног цара“ имао је Јован Албанез као први руски исељенички агент међу Србима у Угарској прилично успеха. Исте године одселило се са њим у Русију 459 Срба, који су насељени у Украјини. По једној верзији били су то Срби из Потисја. Идуће године дошло је за њима из Јужне Угарске још око 600 Срба, који су такође насељени у Украјини. Од тих досељеника је царица Ана 1727. образовала Србски хусарски пук. Осим тога постојали су при руској армији и Угарски, Молдавски и Грузијски пук, но при сваком од ових било је само по неколико од оног народа чије име је пук носио, већи део састојао се из људи разних племена. Србски хусарски пук био је најпре одређен на службу у Украјини, за ожењене хусаре биле су одређене земље за насеље. Затим је учествовао у рату против Персије. Године 1729. био је, по пројекту фелдмаршала кнеза Галицина, тај пук у јачини од 600 људи размештен између тврђава Тора (сада Славјанског) и Украјинске утврђене линије. На молбу мајора Албанеза против Персије отправљени србски хусари су 1731. године враћени и указом од 19. маја исте године опет насељени на старим местима.

НОВИ РАТОВИ И НОВИ ХУСАРИ

Царица Ана је наставила оријенталну политику Петра Великог, која је ишла за превлашћу Русије на Каспијском и Црном мору, та је политика морала довести до новог рата с Турском, која је баш тада трошила снагу у дуготрајној борби с Персијом.

Руске хусарске униформе

Већ 1732. године је Русија хтела Турску да нападне, али су је још неко време задржале прилике у Пољској. Требало је војску за нов рат што боље спремити, стога је царица на предлог грофа Вајсбаха о умножењу хусара указом поново позвала аустријске Србе на сеобу у Русију. Пукови састављени од придошлица (1733) издржавали су се из малоруских прихода. На тај начин се за време царице Ане из Угарске иселио велики број Срба у Русију, међу којима је било и припадника најугледнијих србских породица, што на средину у којој су живели није могло остати без утицаја и тако се међу народом предиспозиција за сеобу у Русију све више утврђивала.

Највиђеније личности, које су се за време царице Ане из редова србске милиције у Угарској у Русију одселиле, биле су Јован Стојанов, Стеван Витковић, Панић Божић, Димитрије Перић и, касније, Петар Текелија. Сви су они доживели тамо најсјајније војничке каријере. Јован Стојанов из Петроварадина дотерао је до генералмајорског чина и командовао је Србским, Угарским и Влашким хусарским пуком, одликовао се у борбама с Пољацима, Татарима и Турцима.

Стеван Витковић био је брат од стрица пуковника сремске катанске регименте и народног првака Секуле Витковића (1687–1754). Бројна породица Витковића води порекло из Херцеговине, из села Мустаћа близу Требиња, одакле се преселила у Ваљево у Србији, а одавде прешла у Срем и настанила се у Вуковару. Стеван Витковић истакао се у борбама против Татара и уз протекцију у Русији моћне србске породице Владисављевића убрзо је дотерао до бригадира Србског хусарског пука.

Панић је дотерао до потпуковника у козачком Черњиговском пуку а Димитрије Перић, који је био зет чанадског капетана, потоњег пуковника Моришке милиције, затим команданта србске колоније у Русији Јована Шевића, дотерао је до потпуковника у Србском хусарском пуку.

Међу последњима, који су се пре Хорватове сеобе од чланова угледних србских породица из Угарске у Русију одселили био је Петар Текелија, он је 1748. отишао у Русију као поручник и од свих Срба до тада доживео тамо најсјајнију војничку каријеру, после многих ратних заслуга и бурних доживљаја постао је фелдмаршал руске војске. Петар је био син капетана Моришке милиције Ранка а унук славног оберкапетана арадског и заповедника Моришке милиције Јована Текелије, који је ноћу по звездама провео војску Еугена Савојског кроз ритове до Сенте, где је 1697. Турке потукао.

Грб Славјаносербска

У то време налазили су се хусарски пукови у Русији, па међу њима и Србски хусарски пук, у великој кризи. Сви пукови имали су посебно устројство у руској армији и засебно су се водили више као нерегуларна војска.

У њих је било све сопствено: коњ, карабин, пиштољи, сабља, мундир и коњски прибор, све су то сами набављали и плаћали од свог следовања. Стога и опрема руских хусарских пукова тога доба није била једнака. Уз то су морали да живе о свом провијанту који су носили за собом. За све то добијали су поред војничке плате још и такозване „рационе и порције”. Сеобе Срба из укинуте Моришке и Потиске крајине у Русију под вођством пуковника Хорвата (1751) и Шевића (1752) и оснивање србских насеља у Русији – Нове Србије и Славеносрбије, догодила се у доба велике кризе, у којој се налазила спољна политика Аустроугарске од Ахенског мира (1748) до почетка Седмогодишњег рата, и она је непосредној вези са спољном политиком бечког двора тога доба.

Међу првима који су на сеобу пристали били су капетан Никола и корнет Теодор Штрба или како су их државне власти и Руси називали – Чорба (Csorba), оба из развојаченога шанца Моришке крајине, Нађлака. Привилегисана србска војничка насеља у Русији, Нова Србија и Славеносрбија, нису се као таква могла дуго одржати. У продирању Русије према својим природним границама на југу, Црном и Азовском мору, била су та погранична србска насеља на отвореној степи с обе стране Дњепра само једна краткотрајна етапа.

Катарина II наставила је још од Петра Великог започету експанзивну политику Русије на западу и северу против Пољске и Шведске и на југу против Турске; у ту сврху је у много јачој мери обновила и насељавање јужне Русије, које је Петар I започео, а царица Ана и Јелисавета наставиле. Руска се влада стога није више задовољила србским војничким насељима на државни трошак, него је засновала насељавање на много широј основи. Манифестом од 4. децембра 1762. позвала је царица Катарина без икаквих ограничења све странце „да дођу у Русију и населе се где хоће“. Колонизација Новоросијског краја почела је затим нагло да напредује. Крајем 1784. су у читавој Русији заведена намесништва. Територија укинутих Нове Србије и Славеносрбије као и Запорожја ушла је у састав Екатаринославског намесништва, при чему је источна половина названа Екатеринославска, а западна половина Вознесенска губернија. Србски, Бугарски и Македонски пук из Нове Србије прешли су у састав слободских козачких пукова који су на северу били: Харковски, Ахтирски, Изјумски, Сумски и Острогошки. А Шевићев и Прерадовићев пук, у којима се била свега 1.262 човека, сједињени су у један, Бахмутски хусарски пук са седиштем штаба у Бахмуту. За главног инспектора тих преустројених пукова именован је гардијски мајор Евдоким А. Шчербинин, али су за команданте појединих пукова нарочитим указом одређени Срби официри из оба укинута насеља, и то: у Изјумској провинцији бригадир из старог Угарског пука у Русији Максим Зорић, у Ахтирској из бившег Молдавског пука бригадир Јован Подгоричанин, у Харковској из бившег Белог слободског пука, пуковник Никола Чорба, у Сумској из Карабинерског пука Петар Ланов, у Острогошкој провинцији пуковник Јосиф Сатин. Исто су тако за штабне и ниже официре у тим пуковима постављени други официри из укинутих србских насеља. Реорганизација тих пукова изведена је по угледу на хусарске пукове укинуте Нове Србије. Том приликом су Срби официри показали многе организаторске способности спојене с војничким знањем и искуством, кога су из Угарске са собом понели; јер Хорват је Нову Србију уредио према устројству аустријске Војне границе, изменивши га незнатно према ондашњим теренским потребама: у Аустроугарској су граничари били већином пешаци, у Русији је требало за чување границе више лаке коњице, хусара. Ти србски хусари су својим војничким врлинама стекли у Русији толико угледа, да су од народа у Дњепарској степи још дубоко у XIX веку „Серб“ и „гусар“ биле речи истога значења. Срби официри и војници из укинутих србских насеља учествовали су у свим ратовима Русије крајем XVIII и почетком XIX века и многи од њих су убрзо доспели до највиших места у руској војсци. Сачувана је тачна статистика таквих руских штабних официра србског порекла из укинутих насеља: Нове Србије и Славеносрбије. Били су то генерал-лајтнанти Иван Самојлович Хорват, Иван Георгиевич Шевић, Ранко или Родион Депрерадовић, Максим Теодорович Зорић, Теодор Арсениевич Чорба, Георгиј Иванович Шевић (унук старога Шевића), граф Иван Подгоричанин, Јосиф Иванович Хорват (син старога Хорвата). Генералмајори: Симеон Гаврилович Зорић, Николај Иванович Чорба, Георгиј Михаилович Богданов, Давид Гаврилович Неранчић, Георгиј Иванович Хорват, Иван Димитријевич Хорват (оба нећаци старог Хорвата), Георгиј и Иван Родионович Депрерадовић (синови старог Депрерадовића), Константин Николајевич Лалош, Иван Христифорович Штерић, Симеон Михаилович Чернњевић, кавалер граф Георгиј Петрович Подгоричанин. Бригадири: Константин Николајевич Јузбаша, Дмитриј Иванович Хорват (син старог Хорвата), Родион Степанович Пламенац, Алексеј Родионович Депрерадовић (син старог Депрерадовића). Сем поменутих генерала, било је у руској војсци крајем XVIII века мноштво штабних, виших и нижих официра, који су прешли у редовну војску из укинутих србских насеља.

ЛАЈБ ГУСАРСКИ ЕСКАДРОН

- елитна гардијска јединица Царске Русије -

Царица Екатерина II је након потписивања мира са Турском, желела да своју гарду настани у Москви те је кнезу Потемкину наложила да формира хусарски ескадрон – лични конвој Њеног Величанства и две козачке команде; ексадрон назван Лајб Гусарски (хусарски) и козачке команде: Донску и Чугујевску, које су се налазиле при „височајшем двору“.

Коњаници Лајб Гусарског ескадрона

Тако је 21. марта 1775. године био прекомандован командант Бахмутског хусарског пука, премијер мајор Штерич да формира Лајб Гусарски ескадрон од 133 људи, нижих чинова и исто толико коња из свог и Србског хусарског пука, при чему је имао да изабере људе стаситог раста (не мање од 2 аршина и 7 вршака, а често чак и од 2 аршина и 10 вршака – 173 до 187 саниметара) и наочитог изгледа. Као и добре коње. Њему је било наложено да одабране људе пошаље у Москву. Сагласно вољи царице, Лајб Гусарски ескадрон је састављен и одевен у нарочите униформе тако да је учествовао у паради поводом прославе потписивања Кучук-Кајнарџиског мира (мировни споразум је потписан 21. јула 1774. године у старом граду Кучук-Кајнарџи на Дунаву, чиме је окончан Руско-Турски рат 1768-1774. године. Отоманска империја је признала независност Кримског ханства, право руским трговинским судовима, слободну пловидбу Црним морем, присаједињавање територија Азова и Керчија Руској империји као и Руски протекторат над Молдавијом и Влашком). Лајб Гусарски ескадрон је започео своју службу тиме што је тога дана био у пратњи царице на путу од Успенске саборне цркве и Гранитне палате до дворца, који је био у Пречистенским вратима.

Први командант Лајб Гусарског ескадрона био је премијер мајор Штерич који га је и формирао, а официри преведени из армијских хусарских пукова поименце: поручници Стојанов и Милутиновић и подпоручници Честнов и Кукељ-јаснопољски. У новембру 1775. године је ескадрон попуњен људима и коњима, а 22. децембра отправљен из Москве у Санкт Петербург где је смештен крај Невског манастира у Кирасирским касарнама и коњушницама. Ту је имао стални квартир у време владавине Екатарине II. Лајб Гусарски ескадрон био је под непосредном командом кнеза Потемкина, а командири ескадрона су били: од 1775. до 1777. године, премијер мајор Штерич, од 1777. до 1778. године капетан Милутиновић, од 1778. до 1779. године капетан Стојанов, од 1779. до 1780. секунд мајор Новошинскиј, од 1780. до 1783. године секунд мајор Глазов, од 1783. до 1786. године капетан Томић.

Опрему Лајб Гусара су чинили тамно зелена атила и долама, црвене чакшире и ешарпа украшени сребрним гајтанима за официре а белим вуненим за остале чинове. Наоружање су чинили карабин, пиштољи и сабља. Коњи су били сиви (зекани) и била је прописана висина од 2 аршина и 2 до 2.5 вршка.

Лајб Гусарски ескадрон је 7. новембра 1796. године претворен у Лајб Гусарски пук. У то време су официри били: потпуковник Антон Радионовић Томић, мајор Александар Васиљевич Арбузов, поручник Дмитриј Константинович Григоросул, потпоручник Иван Борисович Цветкович и прапоршчик Григриј Савич Воинов.

Током дуге историје ове елитне гардијске јединице Царске Русије многи Срби су били њени високи официри или команданти. Попут Штерића, Милутиновића, Томића, Зорића и три генерације Штерића. Нарочито је занимљиво да су и први и последњи команданти ове можда најгиздавије царске јединице био управо Срби, први премијер мајор Штерић, а последњи генерал мајор Георгиј Ивановић Штерић. Занимљиво је поменути да је у време владавине цара Александра III, као млад официр у Лајб Хусарском пуку служио и најмлађи брат краља Петра I, кнез Ђорђе Карађорђевић.

Извор: Русија данас 

Хајдучија као први србски покрет отпора

Хајдуци су на насиље оговарали насиљем. Борили су се, и та борба је трајала генерацијама, бесмислена из угла једног људског живота, победоносна за народ који никад није заборавио своју визију слободе и државности.

Хајдук Вељко

У најтежем периоду србске историје, људи су одлазили у шуме, самоорганизујући се у јединице потпуно произвољног броја, борили су се, безнадежно очекујући помоћ од осталих хришћанских земаља, а добијали су је само онда када су Срби који су били избегли у околне земље, у армијама тих земаља, гонећи Турке улазили у Србију. Често је то било још погубније по народ, јер су се после тога Турци светили још горим терором. А Млетачка држава, Мађарска, Аустрија увек би закључивале мир са Турском и остављали Србију на цедилу, на милост и немилост освајачима. Нашима није остајало ништа друго до да се уздају у се и у своје кљусе и туку хаотично, како ко стигне, јер, без државне организације и вође никад нико није могао имати ни теоретске шансе на успех у рату.

Па ипак, хајдуци су се борили, и та борба која је трајала генерацијама, борба страшно узалудна када се гледа из угла једног људског века, али победоносна за народ који има снажну историјску перцепцију и визију слободе и државности и који се понаша као некакав надприродни ум. Хајдуци су на насиље одговарали насиљем, на терор терором, знали су да насилници разумеју само језик силе, пресретали су Турке на друмовима кад су се враћали из пљачки, убијања, отимања деце и жена и ослобађали робље, враћали народу стоку, храну, новац, а турске касапили. Споља, Турке у Србији нападали су ускоци, а затим читава Војна крајина, тако да мира на том простору није било, па можемо рећи да су Срби својом борбом на крају скршили моћ Турске империје. Турска је искрварила у Србији.

Из бележака страних посетилаца видимо да су хајдуци држали под својом влашћу велика пространства земље, а да су се Турци држали само у утврђеним градовима и одатле излазили само са јаким одредима искључиво ради харача, пљачке и насиља.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Код хајдука се чешће појављује онај презриви однос према непријатељу и према оружју који је проистекао из апсолутне супериорности у владању тим оружјем и борилачким вештинама.

Тако Јован Курсула није носио сабљу онако како се носи - о бедрима "него затурену на раме, како му је лакше потегнути је".

Михаило Глувац је чекао да га противник нападне седећи на коњу и мирно пушећи лулу, па "тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје".

Хајдук Вељко је такође имао тај претерано храбар и презрив однос према непријатељу јер је го до појаса у црвеним чакширама пролазио кроз средину турске војске! Има ту елемената и безобразлука, а тај менталитет, да кажемо хајдучки, можемо пратити и данас на нашим спортским борилиштима када добијамо нервне сломове док наши спортисти, на домаку победе, у кошарци или фудбалу, постану безобразни па жале да исмевају слабијег противника и онда зачас изгубе борбу. Сигурно да се то догађало и са хајдуцима, да су плаћали и главом по потцењивање противника и свој безобразлук.

Ова традиција је, на жалост, старија од хајдука, срећемо је још код Милоша Војиновића који је "затурио копе наопако" и, без потребе, прескакао три коња у бугарској крзненој кабаници дугој до земље. Без обзира што је то одраз свести о сопственој снази, показивање непријатељу да га се не само не бојимо већ и да га презиремо, погрешно је било величање тога менталитета.

И сам Марко Краљевић је имао обичај да потцењује противника, да га изазива и дражи, али само онда кад је био сасвим сигуран у себе јер он је знао и те како да се уплаши од Мусе и да избегава сукоб са јачим, нпр. Љутица Богданом, једном речју, Марко је знао како се киме сме да се понаша; равноправног или јачег од себе никад није потцењивао и зато је он тај прави борац иако се често понашао баш као хајдук.

Ти нови ратници носили су и нови стил борења - хајдучки. То више није био витешки стил борилачких вештина, то је био чисто народни: удри како знаш и умеш и чиме стигнеш.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

На главним путевима турци су морали да држе сталне страже, мада им понекад ни градови нису били безбедни, пошто су хајдуци знали да освоје таква утврђења каква су били Никопољ, Рушчук, или Вршац.

После мохачке битке 1526. године, у време кад је Империја била у напону снаге, босански хајдуци које је предводио харамбаша Делирадић нападали су без пардона силну Хусрефбегову војску.

Такође је забележно да су хајдуци 1532. године у близини Јагодине нападали војску Сулејмана Величанственог која је била огромна сила, уосталом, ишла је два пута да осваја Беч. Хајдука је било у свим крајевима и свим земљама у којима су живели Срби. Крајем седамнаестог века појавила се нада: Турци су поражени код Беча, хајдуци су дигли народ на устанак, борба је била огорчена и херојска, народ на челу с хајдуцима борио се лавовски. На жалост, аустријска војска којој су се устаници придружили претрпела је тежак пораз од, видели смо, удружене татарско-турске војске. Зверства која су почели да чине ови Азијати по Србији била су ужасна, могу се поредити само са јапанским и хрватским зверствима у овом веку, и народ је морао, избезумљен од страха, да предузме прави егзодус - сеобу народа, да се измести на север, преко Саве и Дунава. Цариградски друм је био посут лешевима, јер та масовна сеоба се споро кретала, а брзи татарски коњаници су их сустизали. Србија је тек тада остала потпуно поражена, истребљена, спаљена. Оно мало људи што је остало могла је спасти само вера у Бога коју је србски народ увек имао. И, опстао је. Захваљујући само томе, духовној снази. Сачекао је свој историјски тренутак и поново започео борбу.

На другим странама, пак, борба се настављала. Бока Которска је била права хајдучка држава у другој половини седамнаестог века. Борећи се на страни Млетачке републике ови црногорско-херцеговачки хајдуци су показивали невиђену храброст и јунаштво у борбама против Турака чак и на мору. Они су нападали и тукли Турке и на северу све до Сарајева. Са једним босанским пашом су се чак исмевали, убијајући му стражаре испред шатора или одводећи коње целој војсци.

---

Извор: Линк веза