Светислав Симић (16. август 1865— 7. март 1911) био је србски дипломата, секретар министарства, национални радник и новинар. Један је од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију србског четничког покрета у Македонији.
Школовање
Светислав Симић |
Рођен је 4/16. августа 1865. у Ужицу. Основну школу похађао је у Ужицама и Књажевцу, а гимназију у Пожаревцу и Београду. Студирао је на Философском факултету у Београду на историјско-филолошком одсеку. Велику школу завршио је 1888. Провео је и годину дана на студијима у Петрограду. Неколико година радио је као предавач у Учитељској школи, а након положеног професорског испита од 1891. радио је као професор. Једно време био је професор на гимназији у Врању. Заједно са Љубомиром Давидовићем радио је на сузбијању бугарске пропаганде у Македонији и на националном раду.
Дипломатски рад
Током 1894. постао је секретар министарства спољних послова. Као секретар министарства иностраних послова спроводио је просветно-пропагандну активност у Старој Србији и Македонили. Током 1898. постављен је за конзула у Приштини заменивши на том положају Тодора Станковића. На положају конзула у Приштини био је до априла 1900. Крајем фебруара 1900. писао је председнику владе Владану Ђорђевићу да су србском народу на Косову избројани последњи сати и да је само питање дана његовог истребљења. Тражио је енергичну акцију да се све то спречи, а предлагао је чак и ликвидације истакнутијих злочинаца. За време владе Михаила Вујића он је сматран главним експертом за македонска питања и њега су питали за све што је било везано са Македонијом. Био је вршилац дужности шефа пропаганде у министарству иностраних дела. Сматрао је да у случају устанка у
Македонији треба бити на страни устаника, па је одржавао везе са будућим вођама устаника. Дописивао се са Борисом Сарафовим. Уз Јована Јовановића Пижона био је један од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију србског четничког покрета у Македонији. Помагао је Богдану Раденковићу да оствари бољи контакт са србском владом. У јулу 1904. постао је дипломатски агент у Софији. Циљ његовога пута у јануару 1904. године, био је да по налогу Милорада Гођевца и београдског Одбора извиди расположење србског народа у Куманову, Скопљу, Кратову, Кривој Паланци и Кочанима. Након проглашења бугарске независности 1908. постао је посланик у Софији и на том месту је остао све до одласка на лечење у Швајцарску. Када је Бугарска 1908. склопила са Аустроугарском споразум о деоби Србије, тада је министар иностраних послова Милован Миловановић поручио Светиславу Симићу да моли Бугаре, да се унижава и да чини све што може само да спречи напад Бугрске на Србију. Симић је поручио министру да такво наређење не може да испуни, али уместо тога он је председнику бугарске владе Малинову рекао да када подели Србију са Аустријом да ће тада моћи да посети Солун, у коме ће га дочекати аустријски жандарми, под чијим капама ће бити србске главе. Даље је поручио Малинову да како год било Срби ће се спасити, а да се он непромишљено игра судбином Бугарске. Умро је 8. марта 1911. у Швајцарској.
Светислав Симић са породицом |
Новинарски и публицистички рад
Цели живот био је активан у новинарству. Основао је и уређивао Уставну Србију, а био је власник и учествовао је у оснивању Србскога Књижевнога Гласника. Био је оснивач Дела и уредник и сарадник многих листова: Одјека, Дневнога Листа, Јавора, Зоре, Наставника и Просветнога Гласника. Штампао је много расправа и брошура укључујући; Македонско Питање, Радикали и наша национална политика, Срби и Арбанаси, Стара Србија и Арбанаси. Најчешће се потписивао псеудонимом Павле Орловић.
_________________________________
Извор: Србска енциклопедија