Митраљез "Црног Анђела"

Миодраг Рајковић:
У младости су га
звали Црни Анђео 

Многи су га помињали, али ниједан од ових већ одавно седих бранилаца Београда није могао да наведе његово име. Описивали су га као још голобрадог дечака, али необично снажног и брзоногог. Појављивао се у одсудним тренуцима кад су Швабе, гоњене својим официрима и потпомогнуте снажном артиљеријском ватром, освајале метар по метар српске престонице. Најпре са кровова кућа, а потом, кад су оне нестајале у пламену, штићен комадом крхког зида - дочекивао их је овај храбри младић и косио митраљезом као снопове.Ко је, шта је, одакле је - нико није знао да каже. По опреми - био је кадровац. Један од оних неустрашивих из јединице мајора Гавриловића. Само је Светислав Крстић рекао да му се чини да је тај младић био из Крушевца и да је на Дунавски кеј дошао са обуке. Неки су га звали "Црни анђео". Био је гарав по лицу, ваљда од дима и пламена митраљеских рафала којима је засипао нападаче. Носећи сам тешки митраљез промицао је у трку, прескачући преко лешева и срушених зидова кућа, застајао на најугроженијим местима, испаљивао смртоносне рафале и трчао даље. Браниоцима се чинило да је звук његовог митраљеза друкчије од осталих: препознавали су га. А кад би подуже ћутао, помишљали су да је јунак пао на бојишту. Но, његов митраљез се поново оглашавао, па су тешки рањеници шапутали како ће их осветити "Црни анђео".Тајна, дуга готово седам деценија, свакако би остала, а тиме би и ова књига била сиромашнија за једну причу да се ових дана "Црни анђео" није јавио. Написао је писмо Петру Паљићу, председнику Савеза ратника ослободилачких ратова Србије. Уз само један податак да је био митраљезац и адреса: Миодраг Рајковић, Крушевац, Таковска 8.

"Ово вам је за потпоручника Перића!"

"Београд је био захваћен пожаром. И земља и небо били су у пламену. Куће су претворене у прах и пепео, а улице у масовне гробнице жена и деце. Макензенова артиљерија изливала је на српску престоницу дотад невиђени бес, а његова пешадија, непрекидно довлачена понтонским чамцима с леве стране Дунава, бесомучно је наваљивала на проређене браниоце.

Тај призор, ту страхоту, нисам никада успео да потиснем из сећања. На моје очи, десетак метара од мене, погибе мој командир, потпоручник Милан Ерић: граната га дохвати, подиже увис и растави на комаде... И данас ми у ушима забруји његова заповест: "Пази, момче, осматрај, буди на опрезу, али не гађај без моје команде. Пустићемо их да се приближе. Онда плотун, а ти распали..."

Са мном је био Чеда Јовановић. Земљак, како се то каже, из Текије, код Крушевца. Од почетка смо заједно. Тек шест месеци смо војници. Кадровци. Он ми је био помоћник. Пунилац. А Радивоје Башић, и он земљак, из Жупе, додавач муниције. Обука у Раковици, кратко потраја. Овако се поставља митраљез, овако нишани, овако гађа, цев се замењује овако. А сад, пази - гађај у мете. Тако су нас учили. А после, на Дунавском кеју, биле су живе мете: Немци, Аустријанци и Мађари. Кад погибе потпоручник Ерић, није прошло ни пет минута, навалила сила, граби уз пругу и насип. Мисле: сатрвени смо, побила нас артиљерија, па царској сили ослободила пролаз. Ћутимо и чекамо. Тек кад су били на тридесетак метара, онда плотуни. Пустим дуг рафал, гледам како падају, чујем јауке, па шапућем: "Ово је за потпоручника Ерића..." Стижу им појачања, талас за таласом, чамац за чамцем, а њихови монитори туку град. Цев митраљеза се усијала, не смем ни да је пипнем, остаће ми на њој, бојим се, кожа... Чекам да се мало охлади.

Рањен је мајор Гавриловић, рањен је потпоручник Рош, рањен је капетан Ресимић. Остали смо без официра. Сад је свак себи заповедник, а заповест је једна: рафалом по непријатељу!

Присећам се савета неког Десимира, старог војника, од кога сам примио митраљез кад је он прекомандован.

"Пази" - говорио ми је - "митраљез је чудо божије. Он није само твој заштитник. Војници у теби гледају - Бога! Охрабриће их сваки твој рафал. Зато га чувај. Овај митраљез је био на Куманову, на Дрини, Мачковом камену, Церу... Пази: артиљерија прво гледа да уништи митраљез. Нађи добар заклон, не откривај се..."

Е, мој Десимире, мислим, није ово планина, нема брда, нема ни заклона, Београд је ово, а Шваба кидише, хоће у престоницу... И како ја сада могу да мислим на заклон.

• Наиђе, изненада, мајор Гавриловић: рука му у крвавим завојима...

• "Не показуј се превише!" - заповеда војницима. "Не истрчавај! Чекај да приђе. Нишани, па гађај! Не пуцај у ваздух, ниси на свадби! Гађај у месо!..."

• Једног, који је главу изложио мецима, повуче за ногу. После одјури даље, да храбри изнемогле војнике.

• Мало после шапатом стиже вест да је мајор Гавриловић рањен. По други пут...

Остали смо без официра, сад свако сам себи заповеда

Не знам како је усред тог љутог боја, усред те вреве, борбене хуке, допрла вест да је тешко рањен и потпоручник Ђорђе Рош, кога сам случајно упознао пред рат. Рањен је и капетан Ресимић. И њега сам познавао. Остали смо без официра. Сад је свак себи заповедник, а заповест је једна: рафалом по непријатељу!

Испалио сам три смртоносна рафала и погледао последнји сандук с муницијом. Још који рафал и - крај. Нестаће муниције. Јењава и пушчана ватра. Војници изгинули. Живи немају муниције. Поред мене су још само Јовановић и Башић. Доносиоци муниције изгинули. А Швабе наваљују, има их као плеве, крећу се слободније. Имам још само три реденика.

Чеда предложи да се пробије кроз ватру до првих кућа у Јеврејској мали. Тамо ће, вели, сигурно наћи који сандук. Пристајем на то тешка срца. Бојим се погинуће... Носићу га на души... Он отрча, а Башић заузе његово место. Гледамо како Швабе куљају, као да из Дунава извиру, а погледам и митраљез. Растојање је све краће: нека их, мислим, нека приђу још који метар. И - рафал... Мајко моја, разлеже се јаук. Попадаше као снопље... С леве стране, од Небојша куле, праште меци, зује поред мене. Не бојим се. Мислим: ако је суђено... Није ми жао да погинем на прагу своје престонице: ни моја глава није боља од оних што већ падоше... У то стиже Чеда - вуче два повећа сандука муниције. И прича:

"Доле је - ужас. Отворио се пакао и гута... Душанова улица је пуна лешева. Још има наших. Туку се. Бране прилазе Теразијама. Ако останемо овде - заробиће нас... Муниције - колико хоћеш. И пушака. Остало од изгинулих. Има и непревијених рањеника. У дворишту једне куће нађох ову муницију. Умало се од бола нисам онесвестио. Видео сам једну жену како копа раку у дворишту. Крај ње искомадан мртвац. Брат или муж... Немци у масама надиру Банатском улицом..."

Сјурисмо се у Душанову. Иза првог угла приметисмо неколико жандарма - извиривали су за тренутак, испаљивали покоји метак и опет бежали у заклон. Продужили смо да трчимо све до пијаце. Ту истрча један наредник и заустави нас.

• "Стој, војско!" - виче, а види само нас двојицу.

Пита нас где смо досад били, а ја кажем да смо се тукли близу Небојша куле, да је готово сва послуга изгинула, да у том делу града више нема живих, па кренусмо да неког свог потражимо. Дотрчаше још неки војници, али и њих заустави наредник. Већ нас је било двадесетак. Наредник рече да од овог часа морамо да слушамо његову команду. Он је, рече, послао двојицу војника према Банатској улици да виде иду ли Швабе. Чека да се сваког тренутка врате.

Како их није било ми сви пођосмо у том правцу. Нисмо прешли ни стотинак метара, угледасмо Швабе. Нису могли да се развију у стрелце, већ су ишли у гомили. Наредник нестрпљив: хоће да их брзо потаманимо док су у гомили. Наређује ми да застанем и оспем рафал. Учиним то брзо - рафал и јауци испунише простор...

И остали припуцаше из пушака. Све се у тој улици распршта. Ако је и било живих, нису се мицали. Хвали ме наредник. Каже:

• "Браво војниче, браво анђеле наш..." Неко добаци: "Црни анђео заштитник..."

• Одатле смо се вратили према синагоги. Ту нови распоред и нови сукоб.

Цетињском до Теразија, где је пружен последнји отпор

Није прошло ни пет минута - ето Немаца. Иду опрезно - развили се у стрелце. Наредник нареди да отворимо ватру, а сам истрча пет-шест метара напред и завитла бомбу... Немци се приљубише уз зидове кућа, али отворише снажну ватру и један метак погоди наредника у стомак... Он само процеди кроз зубе: "Удри, анђеле, не дај..."

Испалио сам неколико рафала и тако омогућио двојици војника да притрче, зграбе наредника и извуку га из овог пакла. Немци пођоше, још неколико метара напред, али осетише ватру иза леђа и - збунише се, не знајући на коју страну да крену. Неки наш добровољац засуо их је бомбама с крова куће поред које су пролазили...

Али, ту више није било фронта, није било одбране, на једној страни били су појединци и понека група, на другој - батаљон одлично наоружаних и добро ухрањених Немаца. Повукли смо се Цетињском према Теразијама. Ту је пружен последнји отпор. И преостале групе, које су се тукле дуж Дунавског кеја, код Аде Циганлије, на Торлаку - сјуриле су се на Теразије, ухватиле заклон и чекале освајача. И све се поново, као на почетку одбране српске престонице, претворило у паклено гротло - одјекнуше пушчани плотуни и митраљески рафали, а наше бомбе "крагујевчанке" изазваше највећу пометњу међу нападачевим редовима. Нису се овом отпору надали - мислили су да је скршен отпор бранилаца Београда, да више нема живих. Све до ноћи трајала је борба.

"Не знам колико је наших преживело и ту битку, али знам да смо се око поноћи окупили код Топовских шупа и да нас је ту било петнаестак. Међу нама није било мог друга Башића. Нисмо знали да ли је погинуо или се, у оном метежу, придружио некој другој групи која је тукла Швабе. Чеда Јовановић је био уз мене и - наш митраљез. Нас двојицу метак није ни окрзнуо..."

Из ропства на дослужење војног рока

После неколико дана почело је повлачење војске и народа према Косову и даље... Црни дани су били на помолу. Пратиле су нас свакојаке невоље. Ноћу, из заседе, припуцавају на нас Арнаути. Негде иза Пећи, идући према Чакору, застадосмо поред ватре коју су упалили наши војници да се мало огреју. И, замислите, кога ту нађем, оног Десимира од кога сам наследио митраљез! Изљубисмо се као рођена браћа. Распитује се како је дејствовао митраљез, а ја му причам шта се догађало у одбрани Београда. Таман да му кажем како сам се држао његових савета, кад плануше плотуни. Опет - Арнаути. Ту, крај ватре, паде мој друг Чеда Јовановић. Убише га... Попадаше још неки војници. Легнем за митраљез и испалим неколико рафала у ноћ. Насумице. Не знам одакле гађају Арнаути. Те ноћи ранише ме - четири метка, два у раме, по један у груди и ногу. Нисам више могао ни да се помакнем. Једино сам видео како је онај Десимир залегао за мој митраљез и осуо ватру...

Кад сам се освестио, схватио сам да сам у пољској болници, на отвореном простору. Два дана касније целу болницу заробиће Аустријанци. Пао сам у ропство.

А кад сам из ропства дошао, била је већ проглашена нова држава. Позваше ме да дослужим рок - с правом, јер сам био војник само девет месеци.

Оженио сам се 1922. године. Прву честитку добио сам од свог команданта мајора Гавриловића. И данас је чувам..."

---

Извор: Србско наслеђе 

Капетан Петар Желалић

Петар Желалић

Петар Желалић је рођен јуна 1727. у Бијелој од оца Јова и мајке Јане, рођене Лучић. Имао је 33 године 19. септембра 1760. када је извео оно што му је донијело свјетску славу.

Постоји десетак наших и страних извора о подвигу поморског капетана Петра Желалића из Бијеле. Још се могу чути и усмене приче, јер су неки догађаји незаборавни. Збуњују велике разлике у разним изворима. Не слажу се подаци ни о имену, ни о презимену, ни о години рођења главног актера догађаја. Турски брод се помиње као Султанија, Велика султанија и Круна отоманска. Ни о броју посаде турског брода подаци се не слажу. Крећу се од 800 до 1.100 људи. Не слаже се ни година догађаја. Негдје су подаци сувише оскудни, негдје расплинути ван оквира једне теме.

Шамбек је тип мањег брода погодног и за трговину, и за рибарство, а нарочито за гусарење. Такав брод је имао капетан Петар Желалић, са посадом од свега десет људи. Личио је на играчку у односу на султанов брод Велика султанија. Био је то нови брод, тек поринут у море, један од најљепших и највећих тадашњих турских бродова. Осим лакшег наоружања, на њему су била и 82 топа. До сусрета два брода дошло је у Егејском мору. Испаљени су упозоравајући плотуни са султановог брода. Капетан Желалић није имао избора него да нареди спуштање једара, да чека лагано заустављање брода и оно што је судбином одређено.

Турци су читаво Егејско море сматрали својим територијалним водама. Шамбек су заплијенили и под наоружаном турском командом упутили у најближу турску луку. Желалића и три његова ближа сарадника пребацили су као робове на Велику султанију. Тамо су затекли још 83 роба од којих су 11 били Бокељи. Све су то били заповједници и официри заплијењених или потопљених хришћанских бродова. За те робове су Турци тражили велике откупе.

Матична лука Желалићевог Шамбека је била Малта. Од тамо се није нико јављао да понуди откуп, а своју родбину у Боки Желалић није помињао. Више од двије године је са својим друговима робовао, очекујући турску милост, кад откупа нема. Због тога се добро понашао и стекао повјерење код Турака. Једног септембарског петка Турци су прослављали посебну свечаност. Због великих заслуга, султан Мустафа III је одредио ново име свом лијепом броду. Иако је и до тада носио велики назив, то је ипак била султанија (принцеза). Величанственији је био нови назив: Круна отоманска.

Већи дио посаде је добио наградни излаз на острво Кос, испред којег је брод био усидрен. На бродује остала стража од стотинак људи. Награђено је и неколико робова, али само изласком на палубу. Није било опасности да побјегну скакањем у море. Морали би испливати на турско копно, а зна се што би их тамо чекало. То им није ни падало на памет, али се Желалићу нешто друго мотало кроз главу.

Велика султанија

Када је дошло вријеме клањања, стража се разриједила. Једни су хтјели да то обаве у посебној просторији потпалубља. Остали су се занесено клањали на палуби. Желалић је то искористио, забранио улаз у турску просторију за клањање тако да се изнутра не може отворити, а отворио потпалубну просторију за робове. Они су дограбили мотке и све што им је дошло до руку, неки и ножеве из кухиње и навалили на изненађене стражаре на палуби. Многи стражари су поскакали у море. Ко је пружио отпор, био је посјечен. Иако никада није командовао тако великим бродом, Желалић је преузео команду, наредио дизање сидара. И развијање једара. Одмичући кроз архипелаг, Желалић је прописно одговарао на поздраве турских обалних стража. Имао је кад научити како то Турци раде. Док су стигле ондашње спороходне вијести до истурених турских стража, Круна отоманска се изгубила из вида далеко на хоризонту. Свечани петак је за Турке постао црни петак.

Нова невоља је настала када се отети турски брод приближавао малтешкој обали. Иако Желалић није пловио под турском заставом, настала је паника на Малти чим је брод примјећен. На Малти се добро знало за по злу прослављену Велику султанију. Промјењено име Малтежанима није ништа значило. Осули су паљбу према броду са свих обалних топова. Узалудни су били и Желалићеви сигнали које је упућивао са брода, јер су турска лукавства била свима позната. Желалићу није преостало ништа друго него да крене у лов на било који брод, јер су од већег сви мањи бродови бјежали чим би га примјетили. Према једном пешкарићу је морао испалити плотун упозорења. Као он некада, тако су рибари са пешкарића спустили једра и чекали судбину. Срећни исходом послушали су капетана Желалића да отплове на Малту и саопште у чијим је рукама турски брод.

На обали Малте слила се бујица народа да дочека и види отети турски брод. Поклицима и весељу није било краја. Капетан Желалић је дочекан као највећи малтешки херој. Брод је процијењен на баснословну суму. Не знајући што ће са толиком бродином, Желалић га је поклонио малтешким витезовима, у чијем посједује било и острво Малта. Тада је и капетан Петар Желалић проглашен витезом малтешког реда.

На броду је била огромна вриједност скупоцјене робе, оружја и 84 хиљаде златних цекина турског плијена и 40 заробљених Турака. Заробљенике је предао малтешким витезовима, а остале вриједности је задржао да подијели са својим друговима. Колика је то вриједност била види се по томе што је Желалић од свог дијела сазидао двије палате на Малти. У знак захвалности Божјој помоћи за успјешан подвиг, саградио је на Малти и цркву Светог Николе, заштитника помораца што је била и његова крсна слава. Није заборавио ни свој завичај. У Бијелој је саградио двије куће, једну малу и једну велику са кућном црквицом. То је оставио брату Марку, а сигурно му је остало још новца, јер је на Малти засновао породицу. Оженио је Малтежанку Марију, удовицу његовог ноштрома са шамбека. Муж јој је погинуо у окршају са Турцима када је помагао Желалићу у отимању брода Круна отоманска.

Петар Желалић је имао све услове да проживи остатак живота са својом Маријом у богатству, срећи и задовољству. Авантуристички дух му је налагао да настави своју поморачку професију. Купио је нови шамбек сличан ономе којег су му Турци отели. Одао се гусарству искључиво против турских бродова. Светио им се за двогодишње робовање и понижавања која је морао подносити. Осветио је и своје сапатнике који су умирали од глади и болести у мрачном потпалубљу турског брода. Осветио је и своје другове који су погинули приликом отимања брода од Турака. Низао је побједу за побједом, подвиге за подвизима, али све је остајало засјењено грандиозним подвигом који му је донио велико богатство и свјетску славу.

Занимљиво би било сазнати судбину брода Круна отоманска. Ту знатижељност можемо само мало задовољити. Наравно, име му је одмах промјењено. Малтешки витезови су га крстили именом Santissimo Salvatore (Пресвети Спаситељ). То је толико увриједило Турке да замало није дошло до медитеранског рата. Да би ублажио напетост, француски краљ Луј XV упутио је на Малту августа 1761. посланика Valija de Fleurija ради преговора о откупу брода. Преговори су вјероватно били успјешни, јер око тога није више било распиривања страсти. О коначној судбини брода нема података.

Почетком септембра 1800. Британци су запосјели Малту. Било је то на 40-то годишњицу Желалићевог подвига, којег су и Британци веома уважавали. Иако је имао од чега живјети и у старости, додијелили су му специјалну пензију. Не зна се да ли је Петар Желалић на Малти оставио потомство. Једино се зна да је умро на Малти 1811. г. у дубокој старости. Сахрањен је уз темеље своје задужбине, цркве Светог Николе.

Аутор: Васко Костић

Извор: Линк веза

Момчило Гаврић

Најмлађи каплар на свету - Момчило Гаврић 

Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12-ој години унапредио у чин поднаредник.

Момчило Гаврић

Пре више од девет деценија завршен је I светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Срба не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, наш земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.

У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: "Чико, све су ми убили...". Мајор Туцовић га је питао: "Знаш ли да бацаш бомбе?" Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: "Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?"

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац србске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Момчило Гаврић

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: "Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш". Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: "Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге...

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље". Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао... Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину... Момчило стаде и даде му руку... "Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене..." Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: "Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом". Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се... Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама... Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд.

Момчило Гаврић, најмлађи каплар у војсци Србије са саборцима на Солунском фронту

У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.

СРБИЈО, не заборави свог најмлађег каплара Момчила Гаврића !

---

Извор: Линк веза 

Александар Лексо Саичић

Александар Лексо Саичић

Од Турске до Маџурије

Међу ретким победницима у руско-јапанском рату помиње се име Александра-Лекса Саичића, рођеног у Виницкој, крај Берана, 5. августа 1873. године на огњишту достојнога потомка Вука Брајотића - чувеног команданта Васа Саичића.Овај будући витез и легенда руско-јапанског рата, основну школу и гимназију учио је на Цетињу, као питомац књаза Николе. Гимназију је наставио у Дубровнику, одакле је прешао у Београд, где је ступио у "Пјешадијске подофицирску школу", да, "као син јунака и јуначке породице, буде што прије војник и јунак под оружјем". По завршетку подофицирске школе, Лекси се вратио у домовину, где је постављен за ађутанта васојевићки бригаде, у којој служби је остао три године.У жељи да се, као војник, даље усавршава, одлази у Цариград, где ступа у редове турске војске, као поручник царске гарде, у којој служби је остао три године.

Поводом Лексовог напуштања царске гарде и одласка из Цариграда, у "Гласу Црногорца" од 16. априла 1911. године, пише:

"Пратећи развој ондашњих политичких прилика на Далеком истоку, млади Александар, као бујан и разборит војник наслућивао је: да би тамо лако могао и рат букнути, те зато остави службу у Турској и пређе у Манџурију, камо је ступио у руској војсци са чином поручника , у којој је служби на скоро застао и онај крвави и чувени рат светске историје - рат између Русије и Јапана. У томе колосалноме рату, за пуне три године, наш храбри Александар, поносно је летео у прве редове неустрашивих бораца, смело просипајући своју и непријатељску крв, не заклањајући своја челична прса и јуначко чело пред масом од пола милиона бајонета, пред градом куршума и граната . Он се је увек нагонио онамо, где мушка прса голи бајонети пробадају, где бојни хитци витешка чела ломе, где људска крв потоцима ври.Тако је наш витешки капетан Саичић знао на достојној висини чувати сјај и углед србскога оружја на страни.У тим крвавим и дугим борбама, Александар је био три пута рањен: први пут под Јун-џу-аном, добио је рану по глави од непријатељске сабље, други пут под Пеј-ан-цања у Кореји, рањен је непријатељским куршумом у десну страну , и трећи пут под Лабатајем, близу знаменитог града Мугдена у Манџурији. Али га ни једна од тих рана, од којих неке бијаху и тешке, не одвоји од бојнога поља - капетан Саичић не подлеже ранама и не тражи болницу, већ се и даље борио и крварио онако, "како то чини прави јунак и Јунаковић - како то доликује Србину ".

О Лекси Саичић су колале фантастичне приче, а његова изузетна храброст увела га је у легенду. Он је "још у раној младости показивао изванредне особине: окретност, лакоћу, брзину, вештину покрета, хитрину и све то крунисао неограниченом храброшћу", како о њему пише Радоје Зечевић, који наставља: "Витез онога времена. Завршио је војну школу у Русији и унапријеђен у чин официра. Кад би долазио у Виницку носио је сабљу. Једном у шали рече му брат од стрица Мило, бивши командант Доњовасојевићке бригаде: "Ја бих тебе измлатио штапом код те твоје сабље". Лексо му одговори: "Ево теби моја сабља, а дај ти мени твој штап, ако ме убијеш нека ти је проста моја братска крв". И тако пред неколико окупљених Винићана почеше мачевање. Лексо подметнуо штап испод сабље и избацио сабљу из руке Милове. Онда му је Лекси рекао: "Држи ти штап, а ја ћу сабљу, одсјећи ћу ти дугме под грлом, а ти нећеш осјетити". Опет су вежбали и Мило није осјетио кад му је одсекао дугме под грлом, већ само кад му се кошуља раскопчала. Други пут су момци трчећи скакали у Турији, на месту званом Ластавица. Лексо је скочио неколико метара више од својих другова. Постављена су два камена као граница, одакле је докле скочио. Нико није ни покушао да доскочи. Та су два камена стајала годинама и нико их није хтио уклонити.

Људи су долазили и гледали, многи од њих нијесу могли да повјерују, да човјек може толики простор да прескочи ".

Задивио двије царевине

Лексо је својим јунаштвом задивио двије царевине у руско-јапанском рату, о чему Зечевић пише:

"1905. године је дошло до рата између Русије и Јапана. Лексо је био у руској војсци. Кад су се војске нашле у близини, јапански командант војске затражио је од руског команданта да му пошаље заточник, јунака, који ће изаћи на мегдан јапанском мегданџија. Не изаћи на мегдан, значило је у оно време признати пораз. То је било у близини Владивостока. Руски командант је саопштио војсци да јапански командант тражи јунака од стране руске војске да му изађе на мегдан. Ко се осећа способним да изађе на мегдан, нека се јави мени, рекао је командант. Међу првима се јавио Лексо Саичић и затражио дозволу од руског команданта да он изађе на мегдан јапанском јунаку. Лексо је био мало мршав, па се руском команданту учинило да нема изгледа на побједу. Покушао је да га одврати од ове намере јер, говорио му је да је Јапанац чувени стари мегданџија, па Лекси може и живот изгубити. Лексо му је на то затражио коња и добру сабљу и рекао да командант не брине за њега. Кад је командант видио да је Лекси тврдо ријешио да изађе на мегдан Јапанцу, дозволио му је. Наредио је да му се изабере добар коњ и да му се да добра сабља. Кад је Лекси био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. Командант му је зажелио срећан пут и побједу на мегдану. На Лекси је био шињел, па му је командант рекао да скине шињел јер му може сметати у борби. Лексо одговори: "Којој овци своје руно смета, онђе нема ни овце ни руна". Пошао је весео и расположен што му се дала прилика да опроба своју храброст и вештину.

Мегдан са самурајем

Мегданџије су се срели на приближно једнаком растојању једне и друге војске. Војске двије велике царевине су са највећим интересовањем посматрале јунаке, који ће испред њих у пољу да дијеле мегдан. Јунаци су се приближавали један другоме и оштро су се гледали. Муњевитом брзином су се ударали сабљама. Одбијали су и дочекивали ударце, гледајући да један другоме превари очи и скине противника на земљу. Махали су и одбијали ударце сабљама, по неколико пута. У борби је јапански јунак мало окрзнуо Лекса на врху чела. Лекси крв потече низ чело. Јапанац погледа крв на челу противника. У том моменту Лекси муњевитом брзином, само њему својственом, махну сабљом и пресјече јапанског јунака. Чим је он пао на земљу, његова бедевија је вриштући побегла у јапанску војску. Овом победом нанет је тешки морални пораз јапанској војсци, у којој је настало разочарење, а код руске војске радост и весеље. Полазећи са мегдана, Лексо је одао пошту погинулом јапанском војнику. Кад се приближио руској војсци, пала је команда: МИРНО! Војна музика је свирала војнички марш. Командант руске војске са генералима, срио је побједника мегдана. Лексо је поздравио команданта и рапортирао му да је извршио задатак. Командант га је отпоздравио и честитао му побједу, па су то учинили и други генерали. Тако је дочекан победник на мегдану, уз највеће војничке почасти ".

У богатој архивској грађи налази се, поред осталог, и маса драгоцених података о Александру Лекси Саичић, које сам користио. За време двобоја између Лекса Саичића и јапанског самураја (припадника војничке касте у феудалном Јапану - примедба аутора), адмирал руске флоте био је Роженственко, један од најспособнијих руских адмирала, а адмирал јапанске флоте био је Того. Њих двојица су Александру Лекси Саичић честитали на добијеном мегдану. Том приликом су Руси, за овај подвиг, Александра Лекса Саичића назвали Муровцевом новога века. То је уједно било и највеће признање за испољену храброст, смелост и одважност у једном рату. Муровцев је у Русији био легендарни јунак, као што су у далекој прошлости били, Милош Обилић и Марко Краљевић, опјевани народни јунаци у нашој народној поезији.

Народна песма

О Лексу Саичићу, Зечевић даље наводи:

"Његово име везано за његово јунаштво, пронијело се широм  двије царевине. За побједу на мегдану одликован је највећим одликовањима царске Русије. Добио је и друга висока одликовања. О њему су певане песме, те има људи који и данас знају понеки стих тих песама. Чуо сам да се његова сабља, са којом је победио на мегдану јапанског јунака и његова висока одликовања чувају у војном музеју у Москви. Као награду за победу на мегдану, руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње и то доживотно ".

Храброст Александра Лекса Саичића у руско-јапанском рату, забележена је и у народној песми, која гласи:

"Лекси бјеше по природи сила,

Па га лако школа научила.

Војну школу он је научио,

С мачевањем он је први био.

Бог га за то бјеше обдарио,

Цар Николи доста мио био.

У хиљаду и деветсто пете,

Кад се Јапан са Русијом срете,

Лексо ступи као добровољац,

као сваки стари Црногорац.

Руској флоти командант бјеше,

На Пацифик борбу започеше.

Но, пре борбе што је отпочела,

Русима је књига долетјела.

Од јапанског адмирала Тога,

Који пише ал 'не моли бога.

Са књигом се мегданџија тражи,

Па ти одмах свој армији кажи.

Роженственко књигу објављује,

На књигу се јунак осмјехује.

Па он чека ко ће да се јави,

И да види ко је јунак прави.

Он мислио да се Козак јави,

Адмирал се пуно изненади.

Он пред собом види српског змаја,

Од Берана јуначкога краја,

Храброг Лекса, коме нема равна.

Приђе Лекси, здрави Адмирала

И овако њему проговара:

Господине, силан Адмирале,

Ја сам Србин, родом на Балкану,

Ваш сам војник, онда Лексо плану,

Ја ћу стати храбро на мегдану.

На мегдан ћу Јапанцу да пођем,

Са мегдана здраво ћу да дођем.

Ако Бог да и срећа од Бога,

И мојега мача свијетлога,

Јапанцу ћу ја одсјећи главу,

Па је послат столном Петрограду,

А на руке славном руском цару,

Славном цару, Николи Роману.

"Збогом", рече Адмиралу,

Право оде ка мегдану,

Где га чека мегданџија,

Од  Јапана љута змија.

Њих гледају обје војске,

Војна сила није шала,

Са два врсна адмирала.

Кад на место Лекси стиже,

Приђе њему мало ближе,

Па му назва милог Бога,

Погледа га као свога

И рече му врло тихо:

"Ред  је да се поздравимо".

Један другом тад пођоше,

Лијепо се руковаше

И на своја права места

К'о јунаци храбро сташе.

За сабље се дохватише,

Један другом полетјеше.

Ко 'орлови ударише,

Један другог облетјеше,

А сабље се завитлаше,

Према Сунцу преливаше.

У пламен се оне дале,

Па су ране изазвале,

Ал 'су ране врло мале.

Но Јапанац малакса је,

На мегдану заостаје.

То је Лекси примјетио,

Куражни је одмах био,

Па се јуриш појачао

И Јапанца савладао.

Десну руку тешко рани,

Па не може да се брани.

Лексо оштром сабљом ману

И Јапанцу скиде главу.

Зави главу у јаглуку,

Па је носи ко јабуку.

Он се врати у логору,

У маломе томе двору.

Адмирали тад' усташе,

Змају Лекси честиташе.

Роженственко руке шири,

Па свог борца он загрли.

Пољуби ка као брата

И хероја тога рата.

Наста пјесма и весеље,

Све до рујне зоре бјеле.

Лекси име мењаше -

Муровцем га сад назваше ".

Чин пожртвовања

У "Гласу Црногорца" од 16. априла 1911. године, за Лекса Саичића и ово пише:

 

"За његово неустрашиво јунаштво, у току овога рата он је унапријеђен у чин капетана, и као такав командовао је једним коњичким ескадроном, у Амурском Драгунском Пуку, а у одреду ђенерал - штабног пуковника Мадридова. Његово јуначко ратовање на далеком истоку, најлепше нам приказују његова витешка прса, на којима видимо: II степ. Св. Владимира са мечевима и бантом; I и II степ. Св. Ане и II и III степ. Св. Станислава са мачевима и бантом; тако још руску рањеничку медаљу,црногорску "за храброст"; IV степ. Данилова ордена, италијански крст ".

У поменутом листу даље се пише:

"По свршеном руско-јапанском рату Александар се, с пуно поноса и ратничке славе, као прави херој, повраћа у своју отаџбину, у којој је, од свију и свакога најсрдачније примљен, са љубављу и поштовањем онаквим, какво то Црногорци умију одати човјеку и јунаку; а Његово Величанство наш узвишени Краљ, подарио му је чин капетана, у коме је и у Русији онако часно и достојно прослужио, а у својој домовини продужио ... "

После завршетка руско-јапанског рата, Лекси је дошао на Цетиње, ту се оженио и остао да живи. Био је то "поштењак и каваљер, искрен и поуздан друг, слободоуман и разборит љубитељ и заштитник правде и истине, те двије најљепше светиње човјечанства. Његова душа била је племенита, јака и увек узвишена над ситничарењем и интригама. Био је једном речи све оно што треба да буде један, у правом смислу, србски официр ". О његовом пожртвовању и личној храбрости говори и овај детаљ:

"Око 1910. године на Цетињу се запалио краљев двор. Ватра је захватила доњи спрат. Нико од присутних није се усудио да се попне на горњи спрат и спусти драгоцјености, међу којима су посебну вриједност имали поклони црногорском двору и краљу од државника из Европе и света. Лексо се нашао ту, метнуо нешто на главу и као олуја кроз ватру се попео на горњи спрат. Кад је видио да се не може вратити низ степенице, скочио је са горњег спрата на земљу. Приликом пада на бетон, тешко је повредио оба бубрега ".

Сахрана на Цетињу и јавна благодарност

Александар Лекси Саичић умро је у цетињској болници "Данило I", 7. априла 1911. године, у 38. години живота, ожаљен на најдостојанственији начин и сахрањен уз највеће војне и државне почасти, а што се најбоље види из "Јавне благодарности", објављене у "Гласу Црногорца", број 16., од 16. априла 1911. године, и којој пише:

"Овим сматрамо за најсветију дужност изјавити своју доживотну благодарност Њ. В. Краљу Господару и Краљици Милени са Узвишеним Домом, на реткој пажњи и редовном распитивању о болести покојниковој. Њ. В. Књазу - Престолонасљедник и књагиње Милици, који су се интересовали и најозбиљније старали о покојникову оздрављењу, распитивали се о току болести и приликом покојникове смрти изјавили нам Своја саучешћа, чиме су нам олакшали нашу велику тугу у жалост.

Доживотна хвала и дубоко признање Њ. Кр. В. - Књазу Мирку, Књазу Петру и Књагињици Вјери, који су нашега драгога покојника за вријеме његове дуготрајне болести редовно свакога дана удостојавали Својих Високих посета, а приликом смрти Књаз Мирко и књагиње Наталија изјавили нам и Своја телеграфска саучешћа, Неизмјерна благодарност Његовој Преузвишеност г. Барону Гизли од Гизлингена са госпођом, који су за време болести покојника често почашћивали својим посјетама, а г. Барон и сахрани присуствовао. Особита и највећа благодарност Његовом Краљ. Височанству Књазу Петру, који је на дан смрти из неколико пута код покојника долазио, и разговарајући га олакшао му смрт, а такође спровод увеличао својим Високим присуством.

Највећа хвала г.г. официрима Цетињског Гарнизона, као и питомцима Војничке Школе, који на гробу нашега покојника красне вијенце положише. Искрена хвала г.г. пуковницима: Потапову, Егорјеву и Колосово, који су смртне остатке покојникове до вечне куће спратили. Најтоплија хвала г.г. министрима: Ђуровићу и Ђукановићу на присуству приликом сахране, а тако и ађутанту Њ. В. Краља Господара г. Михајлу Поповићу, који је покојника редовно посећивао и сахрани присуствовао.

Срдачно хвала покојникову другу капетану г. Ђорђију Драговићу, који се у име г.г. официра Цетињског Гарнизона са покојником опростио онако дирљивим говором. Искрена хвала војном љекару г. др Милу Иличковићу, који је за време покојниковог боловања непрестано - дању, ноћу бдио над покојниковом постељом и болове му ублажавао. Хвала грађанству вароши Цетиња обојега пола, и г. народним посланицима, који су покојника за вријеме његове болести редовно посјећивали.

Неизмјерна хвала свима онима из места и унутрашњости, који нам писмено, телеграфично, или ма којим путем изјавише своја саучешћа ".

Цитирана Јавна благодарност најбољи је доказ о каквој се личности радило.

Лексо је за живота "радио и пером, те је провео с рускога и издао овај значајни акт: ПРЕДАЈА ПОРТ-АРТУРА". Александар Лекси Саичић је након себе оставио јединца сина Владимира, који се развијао и растао под другим условима. Док се његов отац Лексо доказивао мачем, Владимир се доказивао пером. О њему је записано: "За собом је оставио неколико интересантних написа, неколико брошура и двије свешчице стихова: " Три црне звездице "и" У улици плача ", које су плод његовог младалачког немира". И даље: "Саичићев репортерски дар долазио је нарочито до изражаја у путописним репортажама. Он је умио да уочи и опише оно што је било битно. У основи био је претеча модерне репортаже у Црној Гори ... "Лист  "Зета" је Владимиру Саичић, у знак признања, поверио посебну мисију да, као репортер, обавештава читаоце са етиопског бојишта. Саичић, на жалост, није стигао на абисинско бојиште, јер се успут разболио и добио тешко крволиптање. Умро је у априлу 1941. године у Пећи. Подмукла болест прекратила је његов стваралачки рад у његовој тридесет другој години, у доба када је сазревао као репортер и писац - публициста. Његовом прераном смрћу угасило се огњиште ове историјске и херојске србске породице.

Будимирових седамдесет рана

За Будимира Давидовића, двоструког витеза слободе, носиоца седам високих одликовања, ратника који је седамдест пута прежаљен јер има седамдесет рана, може спокојно да се каже да је из родних Горачића у Драгачеву, отишао право у – историју.

У шестогодишњем рату отаџбини је дао и љубав и младост, и срце, и крв.

У Другом Свијетском рату остаде дужан непријатељу: не могаде да се лати оружија , десна рука остаде му давно на Ветернику, а седамдесет других рана исцрпјеше му снагу и успорише корак. остаде му само неутољена жеља да бије бој онако како је бојевао у ратовима од 1912. до 1918. А како је љуте битке био, записано је у ратним хроникама: име Будимира Давидовића помиње се готово у свакој књизи.

Упркос ранама и другим недаћама, доживио је дубоку старост и недавно је, у предвечерје живота, у осамдесет осмој години, учинио још један племенит гест: једино своје богатство, знамење свога јунаштва, седам високих одликовања, поклонио је Народном музеју у Чачку: две Карађорђеве звезде са мачевима, орден француске Легије части, Златне Обилићеве за храброст, Албанску споменицу.

Одликовања су у музеју, а прича о томе како их је добио у, записима.

Овако је то било: Десети пешадиски пук, управо његова друга чета, у којој сам био редов, била је 12. октобра 1914, у Завалици, близу Колубаре. Била је ноћ кад сам са два друга војника кренуо у извидницу. Био сам као већ искусан ратник, у двадесет четвртој години вођа извиђачке патроле. Шуњамо се ми тако, поред Колубаре, кад, на двадесетак корака, поред пласта сјена, примијетимо седам аустроугарских војника: они лешкаре, митраљез испред њих, а пушке прислоњене уз пласт. Заобиђемо их, па слеђа, прво тихо нечујно, извадимо затвараче из митраљеза и пушака. Они нас осјете, али, касно, не могу ништа да учине, осим да буду послушни. Не могу ни да трепну од изненађења. Тресу се од страха. Моји другови ми предлажу да их вежемо, а ја: не нећу везане да их водим командиру. О сим тога, ко би нам носио заплењено оружије. Носили су своје оружије без затварача.

Стигосмо међу наше и ја рапортирам командиру чете: седам живих језика, један тешки митраљез и седам пушака су у нашим рукама... Командир ме грли, љуби, а зати зове команду батаљона, пука. Вијест о томе стиже до комаданта Друге армије, Степе Степановића. Одведоше некуд оне Аустријанце, а мени, по хитном поступку, пред четом, окачише на груди Карађорђеву звијезду.

У балканском рату „зарадио“ сам једно одликовање и 16 рана: од метака, бомби, ножа.

Те 1914. изрешеташе ме на Колубари - 31 рана. Али, зачудо, спасише ме љекари. Следеће године, у одбрани Београда, на моје очи, у јединици мајора Гавриловића, оног чувеног, са беседом, погибе ми брат Владимир: био је потпоручник. Од тада сам се јављао на све опасне задатке. Добровољно. Прегорео са у рату, а жељан сам освете због брата и мог народа.

А послије, то се већ зна: Албанија, Крф, Видо, опоравак и Солунски фронт. Десети пук формирао јуришну чету. Нису ме заобишли, хвала им. У међувремену, да би стекао рутину, ноћу упаднем у бугарски ров и донесем једног војника! Описао је сваки положај код Соколца. Био је кукавица, а такве нисам волео.

Наш пук је био на западном дјелу фронта: Ветреник – Кравица – Јеж. Нас четрнаест војника, 18. априла 1918. одабраше да уништимо седам бугарских земуница. И то, бомбама. Кренемо нечујно после поноћи. До мене је Милун Петровић, Драгачевац, срце му велико као планина, добричина, али је Бугаре мрзио изнад свега. Бауљамо ми, привукосмо се некако испод бодљикаве жице, али Милун застаде. Руком ми даје знак да станем ту и ћутим. Удаљи се он десетак метара и врати се, с крвавим бајонетом: пробуразио је стражара тако да овај није ни писнуо. Настависмо још неколико метара, па се мени учини да иза једног дебла видим сенку. И то је био стражар. Уклонили смо без речи и ту препреку, и нашли се пред земуницама. Кроз отвор бацимо бомбе.

Настаде пакао: земља се претвори у ватру, јауци у главној земуници, оној којом пристижу појачања. Нема се куд, морасмо на нож. Направисмо покољ, али избоше ме на 17 места.

Моји другови се већ повлаче, а ја се заплетох у бодљикаву жицу. Шикља крв, али се не дам, хоћу да живим. Бугарски војник кидише бајонетом на мене. Гледам сечиво бајонета и тргнем пиштољ: оборих га првим метком. Други баци бомбу поред моје главе. Зграбим је хитро да је вратим, али, крв ти љубим, експлодира и однесе ми десну руку.

Бугари ме хоће живог, трче према мени тројица, и то ме освести. Тргнем левом руком последњу бомбу, потегнем детонатор зубима и бацим испред Бугара. Више их нисам видео, наши ме некако извукоше и нађох се у болници. Ту су ми, седам дана касније, на изранављене груди, окачили другу Карађорђеву звијезду. Истог дана дође комадант источног дела фронта, француски генерал Гијома. Обилази рањенике. Задржа се поред моје постеље: Наши му официри нешто дуго говоре. Гледам га у очи, блистају. Наједном, са својих груди он скиде Орден француске Легије части и рече ми: „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци!“ Ето, тако је то било.

Оног дана када су војници бајонетама крчили пут у отаџбину, био сам у баракама међу индвалидима. Али, и ми смо ускоро кренули за њима: са штакама неки у носилима, они без вида са водичима. Ја сам био вођа тог тужног одреда преживјелих јунака.