Сима Андрејевић-Игуманов

Сима Андрејевић-Игуманов (Призрен, 30. јануар 1804 — Призрен, 24. фебруар 1882) је био србски трговац и црквено-просветни добротвор.

Биографија

Сима Андрејевић
Игуманов

Рођен је у Призрену. Школовао се у манастиру и за оно време стекао добро образовање. Бавио се прерадом и трговином дувана. Као трговац је радио у Цариграду и Одеси, а настанио се у Кијеву. Када се обогатио, почео је да се бави добротворним радом. Слао је богате прилоге у новцу и стварима црквама и манастирима по јужној Србији. Свесрдно је помагао школовање младих Срба и искрено се интересовао за просветне прилике у Србији. Своје богатство је пренео у Србију и употребио га за подизање просветних установа од опште користи. Године 1872. је у Призрену подигао угледну зграду и у њој отворио богословско-учитељску школу, која је дала значајан број учитеља и свештеника, не само јужној Србији, него и Црној Гори, Босни и Херцеговини. Издржавање те просветне институције осигурао је једним имањем, купљеним у Београду на Теразијама. У центру Београда се налази његова задужбина, тзв. Игуманова палата.

Игуманова палата

Игуманова палата

Игуманова палата је позната зграда на Теразијама у Београду. Саграђена је 1938. године у стилу модернизма а према пројекту архитеката Петра и Бранка Крстићa. Подигао ју је Сима Андрејевић Игуманов (1804-1882), србски трговац и велики добротвор.

Зграда је 1977. године проглашена за споменик културе града Београда.

На фасади зграде налази се натпис: „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца“. Пошто је Сима 1872. године у Призрену саградио Богословско-учитељску школу, подигао је ову палату на Теразијама како би створио задужбину која би доносила редовне приходе и на тај начин трајно обезбедила рад богословије.

Палата представља модернизовану верзију србско-византијског стила, са широким аркадама у приземљу, вертикално рашчлањеном фасадом на спратовима и декоративним мотивом издуженог лучног отвора. Овај мотив, који своје порекло води из србско-византијског стила, наглашен је на углу и супротстављен формалним одликама касног модернизма - мермерној облози фасаде, низовима правоугаоних прозора на последњем спрату и јакој надстрешници у приземљу. На врху зграде првобитно се налазила скулптура Симе Игуманова са сирочићима, рад вајара Лојзe Долинара.

---

Извор: Википедија

Владика Стефан Кнежевић

Стефан Кнежевић (Оћестово, 15. јун 1806 — Задар, 28. јануар 1890) је био србски православни епископ далматински од 1853. до 1890. и народни добротвор.

Биографија

Владика Стефан Кнежевић

Рођен је 15. јуна 1806. у Оћестову. У шестој години живота је дошао у манастир Крку код свог стрица Викентија Кнежевића, настојатеља манастира. Основну школу је завршио у Шибенику, а гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Богословске студије је завршио на Богословском факултету у Черновицама. По завршетку студија у Бечу, Стефан се враћа у манастир Крку. Замонашио се и рукоположио у чин ђакона 21. маја 1833, а у чин презвитера новембра 1835. Архимандрит манастира Крке је постао на Богојављење 1844. За епископа далматинског је именован 16. марта 1853, а хиротонисао га је у Карловцима 17. маја 1853. патријарх Јосифа Рајачића.

Основао је 1853. конзисторију и извршио нову поделу епархије на окружне протопрезвитерате. Његовим заузимањем је у Далмацији подигнуто четрнаест нових храмова, међу којима и храм на Далматинском Косову, који је много допринео ширењу култа кнеза Лазара у Далмацији. Овај храм је освештан на Видовдан 1889. у склопу обележавања 500 година од Битке на Косову. Обнављао је манастире, цркве и парохијске домове. Посебну пажњу је посвијетио школовању сиромашне србске омладине подижући школе и оснивајући у том циљу разне фондове, међу којима Фонд за удовице и свештеничку сирочад. Подигао је ниво богословије у Задру, у коју су примани кандидати са завршеном гимназијом. Један од најзначајнијих подухвата Владичиних било је оснивање своје задужбине за васпитање србске далматинске омладине и њихово образовање на високим школама у Бечу и Грацу.

Током 1870. године из састава Далматинске епархије издвојена је Бока которска у самосталну епархију, а 1873. су обе епархије издвојене из Карловачке митрополије и, заједно са Буковинском епархијом, ушле су у састав вештачки створене Буковинско-далматинске митрополије са седиштем у Бечу.

Владика Стефан Кнежевић

Постао је почасни доктор Богословског факултета у Черновицама, као и епископи Никодим Милаш и Герасим Петрановић. Племство и грб добио је Бечу, 5. јула. 1867. године.

Умро је 28. јануара 1890. у Задру, а сахрањен у капели светог Саве у манастиру Крки. Тестаментом је читаво своје имање оставио за добротворне сврхе српском народу.

  

Из тестамента владике Стефана

„Отишао сам (у манастир) нејак, у шестој години рођења, од моје родне куће и родитеља из села Оћестова, и о трошку и настојањем многозаслужно и незаборављеног мога стрица Викентија Кнежевића школован, и на добри пут и народну србску свест напућен, дакле, нити сам о трошку сиромашних родитеља уздигнут, нити шта од очинства стварно примио ни уживао, шта више уздигао сам, школовао и ухљебио о мом трошку пет синоваца без и најмање помоћи њихових родитеља, односно моје браће; то служећи мојој цркви и народу србском мало сам могао заштедити, на коју мој род, тј. моја браћа и синовци по крви, никаква права немају, јер је мој род народ србски православно источни у Далмацији мом отечеству за који сам живио, за кога ћу и с ону страну гроба живјети и у срцу и памети у гроб носити, зато и располажем мојим малим иметком, ако што и заостане иза мога живота на корист мога народа србско - далматинског...“

---

Извор: Википедија

Владимир Матијевић

Владимир Матијевић (Горњи Будачки, Кордун, 3. август 1854 — Београд, 7. септембар 1929) је био србски трговац, добротвор и оснивач најзначајнијих организација Срба у Хрватској и Аустроугарској.

Биографија

Владимир Матијевић

Владимир Матијевић се родио на Кордуну, у селу Горњи Будачки, у близини Карловца, као треће од деветоро деце. Отац Петар, до распуштања Војне границе, био је официр седме чете Слуњске граничарске регименте, када је, као порезник, прешао у цивилну службу. Његова мајка Јула, рођена Новић, била је из Сурдука у Срему, пореклом из породице официра Петроварадинске граничарске регименте. Сва Матијевићева браћа и сестре умрли су још у раној младости или у средњем добу, тако да је једино он доживео зреле године.

Школовање

Будући да је потицао из официрске породице лошег материјалног стања, по жељи родитеља, после основне школе, уписао је региментску кадетску школу у Турну код Карловца. Међутим, када је отац, као разборит човек, који се, стицајем околности, доста кретао у друштву образованих Срба разнородних занимања, уочио отпор који његов син испољава према војсци и војном позиву, пружио је подршку младом Владимиру да настави школовање у редовним цивилним школским установама. Управо уз његову помоћ, са непуних седамнаест година, непосредно пре ступања у војну службу, Матијевић је уписао реалку у Раковцу, у непосредној близини Карловца.

Током школовања, на Матијевића је велики утицај извршио прота Никола Беговић, познати национално-просветни делатник, који му је предавао веронауку. Својом појавом и преданим радом Беговић је извршио велики утицај на изграђивање Матијевићевих националних осећања, која ће се касније јасно огледати у његовом непоколебивом и истрајном раду на уздизању и снажењу србског народа. Беговићевом утицају може се приписати и Матијевићево учешће, као добровољца, у Србско-турском рату, 1876. године.

Послушавши савет једног очевог пријатеља да, због урођене окретности, речитости и комуникативности, изабере посао трговца, Матијевић је, после реалке, уписао Високу трговачку школу у Бечу.

Долазак у Загреб

Када је завршио школовање, запослио се у трговачкој радњи Густава Сахера у Загребу, где је радио као практикант, а потом као заступник и трговачки путник. Од самог почетка, пажљиво је пратио и упијао начин рада, проучавајући практичне трговачке послове. Као вредан, способан, послован и перспективан човек, који је све послове завршавао на време, ефикасно и педантно, био је миљеник свих власника трговачких пословница код којих је радио. Праксу је стицао по највећим трговачким фирмама, доприносећи да свака од њих прошири послове и увећа капитал. Преданим радом, и сам Матијевић стекао је значајна новчана средства, када му је 1882. године, у његовој двадесет и седмој години, Коншак, власник највеће трговачке радње у Загребу и његов последњи послодавац, постао пословни партнер. Под Матијевићевим вођством, та фирма је проширила обим пословања и увећала се неколико пута.

Годину дана касније, 1883. године, оженио се Паулином Лађевић, ћерком Ђоке Лађевића, трговца из Карловца. У том периоду код Матијевића је започела идеја о оснивању Србског привредног друштва Привредник, коју ће он, уз помоћ већег броја пријатеља и србских родољуба, успешно спровести у дело.

Оснивање Привредника

Амблем Привредника

Одлука о оснивању Привредника код Матијевића се није родила одједном већ је сазревала током година које је провео као трговачки путник, обилазећи многе пределе Аустроугарске. Опрезни Матијевић своју одлуку није одмах разгласио, него се опробао на појединачним примерима. Тако је после обављеног посла, помињући то тек узгред, нудио трговцима с којима је пословао једног свог тобожњег „малог рођака“, дечака са села, за шегрта. Пошто су понуде најчешће прихватане, Матијевић се затим обраћао сеоским учитељима и свештеницима са захтевом да му пошаљу одабрану децу, коју ће упутити на изучавање заната. На тај начин он је на разне занате „наместио“ око 250 деце, а првог шегрта у својој двадесет другој години.

Недуго потом, пошто је стекао знатан иметак и име успешног привредника, Матијевић је одлучио да престане с путовањима и да се посвети раду у својој фирми у Загребу. У то време обављао је темељне припреме за оснивање Привредника, ослањујиће се притом на искуства у раду постојећих јеврејских и других друштава са сличним задацима. Коначно, 1897. године, Привредник је почео с радом „наместивши“ првог шегрта. Прве бележнице о слању питомаца на занат Матијевић је водио у свом стану. У првим годинама Привредниковог рада Матијевић је лично прегледавао сваку приспелу молбу, о којој је одлучивао после подробне анализе. Такође, саставио је и написао Статут Привредника. Од оснивања па до своје смрти Матијевић је био потпредседник Привредника.

Србска банка и савез землорадничких задруга

Пре оснивања Привредника Матијевић је значајно радио на подизању србске привреде у Хрватској и Аустроугарској. Заједно са Богданом Медаковићем, Јованом Живковићем и Светиславом Шумановићем предводио је оснивање Србске банке у Загребу 1895. године. Кад је основана, Банка је имала један од највећих капитала у Хрватској и била је први србски новчани завод у Аустроугарској. Матијевић је изабран за председника управе Банке и ту функцију је вршио до своје смрти.

Залагањем Матијевића и његових пријатеља и сарадника основано је око 450 србских земљорадничких задруга у Аустроугарској, које су 1896. удружене у Савез србских земљорадничких задруга. Њихова сврха је била да окупља сељаке и обучава их и пољопривредним, потрошачким и кредитним пословима, да их подстиче на штедњу и омогућава повољне кредите, уз помоћ Србске банке.

---

Извор: Википерија