Марш руских добровољаца

Николај Николајевич Рајевски је два пута долазио у Србију. О првом боравку 1867. године недовољно се зна с обзиром на значај онога што је учинио. Приликом другог доласка 1876. године он је на Моравском ратишту учинио највише што је могао, и тада је ушао у легенду. А Петра Иљича Чајковског вероватно да су та и друге легенде из овог рата највише и подстицале да 1876. године компонује свој "Србско-руски марш" 

Пуковник Рајевски у илустрованом
календару „Орао“ (1877).

Мелодију која је на првом извођењу руској публици, пуној свесловенских осећања, нагнала сузе на очи, Чајковски је назвао "Србско-руски марш". Ко и како је ову композицију прекрстио, додајући јој назив под којим је данас позната - "Словенски марш"!  

По мишљењу А. Буђаковског, најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, јесте марш посвећен ослобођењу Срба од турског ига. Испрва је композитор намеравао да напише симфонијску фантазију. За њу му је, изгледа, недостајало довољно прихватљивих србских народних мелодија. Зато је за своју композицију одабрао мелодију руске химне и неколико србских народних песама, хотећи да на тај начин изрази солидарност свога народа са малим словенским народом који се бори за ослобођење.

Ако се погледа биографија славног композитора, онда у њој није лако пронаћи идеје за општесловенска стремљења. Напротив, чак и у музичким лексиконима, Петар Иљич Чајковски (1840-1893) означен је као "највећи композитор западњачки оријентисане руске школе". Најчешће се наглашава како је у његовој уметности дошло до споја елемената руске националне традиције, немачког романтизма и савремене италијанске и француске музике.

И поред изражене музичке даровитости, још у најранијем детињству, Петра Иљича су послали у Правну школу у Петроград у којој су се образовали чиновници. У то доба он је већ учио клавир и певао је у црквеном хору, али учитељи нису још у њему препознали изразит музички таленат. Вероватно је због тога морао сам да се куражи изјавивши, наводно, једном приликом: "Кроз десет година ја ћу бити велики композитор."

Могуће је да је био незадовољан и тиме што је са деветнаест година постао чиновник у Министарству финансија. После четири године одлучио је да напусти државну службу како би се 1863. године уписао на тек основани Петроградски конзерваторијум. Ту је учио композицију код Антона Рубинштајна, који је познавао Јоханеса Брамса баш из времена кад је овај компоновао дела према србским народним мелодијама, и поготово ћемо истаћи да је у Бечу упознао Вука Караџића.

За свој "Србско-руски марш", Чајковски је користио мелодију руске химне, и три србске народне песме: "Сунце јарко, не сијаш једнако", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах" (други део песме "Радо иде Србин у војнике"). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића "Србске народне мелодије", штампаној у Бечу 1862. године, за шта је србски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава".

Гете учи словенску антитезу

Иако је мање познато, за продор србских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири србске народне песме, међу којима и "Хасанагиницу", и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је "Хасанагиницу" превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама србских народних песама.

Јохан Волфганг фон Гете

Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама србске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији србске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Могло би се још штошта казати у прилог утицају србских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је "словенску антитезу" употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван "србски трохеј", постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

Најинтензивнија фаза прихватања србских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим србским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски. Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера.

Овај преглед продора србских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према србским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила србска народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако", па да је зато употреби у своме делу.

Србска фантазија

Али, следом догађаја, издвојићемо 1867. годину. Догађаји који су се збили те године имали су велик значај за Русију и за сав словенски свет. С пролећа је припремана велика етнографска изложба, организован је општесловенски конгрес, вођена је и велика дипломатска активност, а у Петроград и Москву стигле су најзначајније личности из словенских земаља. У Петрограду је приређен концерт на коме је, у духу опште замисли, требало да буду изведена дела са искључиво словенском тематиком.

Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева... Између осталих дела изведена је и "Србска фантазија" Николаја Римског Корсакова. Ово дело је на захтев публике поново изведено. Корсаковљева "Србска фантазија" била је једно од првих дела младог двадесет трогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/68. ово дело је изведено још два пута у Москви.

Од тог догађаја па до прихватања Чајковског да напише свој "Србско-руски марш" прошло је девет година. Како и када се определио да компонује ово дело, објаснио је његов пријатељ и биограф Н. Д. Кашкин. Он је истицао како је рат Србије с Турском изазвао у руском друштву необичан размах симпатија према поробљеном србском народу. Непосредан повод било је то што је Николај Рубинштајн, рођени брат Антона Рубинштајна, замислио да организује концерт у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату. Чајковски је у потпуности делио расположење руског друштва, па је на Рубинштајнов предлог радо прихватио да напише дело специјално за тај концерт и "са великим жаром се прихватио посла."

Николај Римски-Корсаков

Петар Иљич је најрадије стварао на пољском имању, у кући својих пријатеља. Не зна се тачно кад је започео рад на том свом делу. Међутим, о таквим стваралачким стремљењима узбудљиво искрену исповест оставио је Константин Паустовски:

"Чајковском се допадала та дрвена кућа. У собама се осећао слаб мирис терпентина и белог каранфила. Каранфил је богато цветао на пољани под тремом. Чупав, осушен, он чак није ни личио на цвеће, већ је подсећао на праменове паперја које се залепило за стабљике. (...) У овој кући је најједноставнија музичка тема звучала као симфонија. (...) Кућа се налазила на брежуљку. Шуме су се спуштале наниже, у распевано пространство, тамо где је усред честара лежало језеро. Тамо је композитор имао своје омиљено место - оно се звало Рудиј Јар. Сам пут према Јару је изазивао узбуђење. Догађало му се да се зими будио усред ноћи у влажном римском хотелу и почињао да се присећа тога пута, корак по корак: прво просеком, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак; затим кроз ниски брезик пун печурака, онда преко поломљеног моста над зараслом речицом и благим успоном навише, у високу борову шуму. (...) Знао је да ће, пошто данас посети то место, да се врати - и драга тема о лирској снази тог шумског краја, која живи негде у њему, да се прелије преко ивица и нагрне у бујицу звукова.

Поред таквог штимунга Чајковском је био неопходан и одговарајући музички предложак. Које су то биле србске народне мелодије, и колико их је још било, а који је био извор нотнога материјала, и одакле га је преузео?

На србске теме компоновали су, поред Чајковског, и Дворжак, Рубинштајн, Винтерберг, Јаначек, Аулин, Сук... Брамс је према мотивима србских народних песама компоновао чак осам својих дела. А "Србска фантазија", Николаја Римског Корсакова, једна од првих његових већих композиција, била је, што би се данас рекло - хит концертне сезоне у Москви.

Радо иде Србин у војнике

Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три србске мелодије, које је употребио за своје дело. То су: "Сунце јарко", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах", што је други део песме "Радо иде Србин у војнике".

Корнелије Станковић

На други део питања - откуд Чајковском србске мелодије - део одговора вероватно је садржан у високом императорском указу којим је руски цар одликовао орденом Светог Станислава србског композитора Корнелија Станковића. Збило се то кад је Станковић први пут штампао у Бечу 1862. године своје "Србске народне мелодије", после чега је то капитално дело морало доспети у Русију. Уосталом, за то је дело и добио орден.

Своје дело Чајковски је окончао 25. септембра 1876. и тај датум је композитор ставио на последњу страницу рукописа.

Прво извођење "Србско-руског марша" било је 5. новембра 1876. године у Москви под управом Н. Г. Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Дело је имало великог успеха и на захтев публике је поновљено.

Непосредно после концерта Чајковском је стигло и једно писмо одушевљене обожаватељке:

"Завршавам писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш "Србски марш". Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи. Уживајући у тој музици, била сам неизрециво срећна при помисли да је њен аутор унеколико мој, да он мени припада и да ми то право нико не може да отме. У Вашој музици ја се сливам с Вама у једно биће, и у томе ми не може нико бити супарник."

Петар Илич Чајковски

Овако је писала Чајковском, после извођења његовог марша, једна двоструко заљубљена жена. Њено име је било Надежда Филаретовна фон Мек. Она је искрено исказивала своја осећања и према музици и према композитору. Колико је ова жена била значајна личност за биографију славног композитора, сведочи и податак Едварда Гардена, који је у исту раван ставио познанство Чајковског са Лавом Толстојем и почетак кореспонденције са Надеждом фон Мек.

Ту жену Чајковски никад није лично упознао. Омогућавао јој је да се диви његовој музици, чак јој је посветио своју чувену Четврту симфонију као свом "најбољем пријатељу", а заузврат је готово деценију и по остао с њом у преписци, примајући њену меценарску потпору од шест хиљада рубаља годишње. На изјаве љубави, изван музике, никад јој није одговорио.

Занимљива је, свакако, личност Надежде фон Мек, богате удовице, великог мецене и својеврсног музичког заљубљеника. Пасија јој је била да се концерти одржавају у њеној кући. Једном приликом јој је недостајао пијаниста за њен камерни трио. Зато се обратила Париском конзерваторијуму и професору Мормонтелу с молбом да јој препоручи пијанисту. Овај јој је убрзо одговорио. Предложио јој је да позове тада младог Клода Дебисија. Пошто је његово музицирање оставило разумљиво изврстан утисак, госпођа фон Мек га је позвала да с породицом дође у Русију и проведе лето на њеном имању.

Најзад, необично је важан однос композитора према његовом делу. Какав је однос имао Чајковски према "Србско-руском маршу"? "Не само што га је Чајковски написао "у једном даху", већ га је много касније често и сам изводио. Када се зна колико се Чајковски тешко одважавао на јавно диригентско наступање, поготово са својим композицијама и колико је те наступе брижљиво припремао и са колико је пажње одабирао програм, онда се може претпоставити да је "Србско-руски марш" ипак било једно од његових омиљених дела које је и у његовим очима имало своју вредност...

Мада је "Србско-руски марш" био и композитору при срцу као омиљено дело, тај назив се уобичајено помиње узгред, између заграда, уз доцније промењени, у "Словенски марш". Не улазећи у то кад је и за какве је потребе дошло до промене, важно је, и истина је, да је Чајковски, својеручно, написао назив своје композиције "Србско-руски марш". Аутентичан рукопис чува се у Музеју "Глинке" у Москви.

---

Извор: Србско наслеђе

Александар Самсон Чернов

Рус, србски ратни фотограф - сликом за истину

Самсон Чернов био је речитији и бољи представник нашег народа у свету од многих државних званичника, али је у данашњој Србији готово заборављен

Самсон Чернов

Ако прелистамо фотографије, разгледнице или илустрације из времена балканских и Првог светског рата, с мотивима из Србије или србске војске, срешћемо имена србских ратних фотографа и ратних сликара, пре свих Ристе Марјановића, а онда и војног свештеника Ристе Шуковића или Владимира Бецића...
   

Ређе ћемо срести исписано име Самсона Чернова који је снимио, можда, највише фотографија, израдио велики број уметничких слика и снимио неколико документарних филмова. За име овог Руса понекад се везују противуречни подаци који нам не дозвољавају да са сигурношћу целовито сагледамо његов живот, обим и вредност дела и заслуге које има за наш народ.
   

Пре извесног времена дошли смо до интервјуа који је Чернов 1918. године дао новинару „Њујорк тајмса”, у коме се разјашњавају најмање две недоумице: кад је Чернов рођен и како је дошао у Србију.
   

У том интервјуу он напомиње да је са седамнаест година, као добровољац, приступио руској војсци у Руско-јапанском рату. Ако знамо да је овај рат почео у фебруару 1904, а окончао се у септембру 1905. године, можемо да претпоставимо да је Самсон Чернов рођен око 1887. године.
   

На истом месту Чернов изјављује да је у Србију приспео као двадесетпетогодишњак, 1912. године, да би био ратни дописник руских листова „Новоје времја” (дневни лист) и „Рускоје слово” (месечник). По свој прилици код нас је стигао из Париза, па претпостављамо да је, пре него што је упућен на Балкан, био дописник ових руских листова из Француске. По подацима којима је располагао шеф србске обавештајне службе Драгутин Димитријевић Апис, Чернов је у Русији имао породицу, супругу и децу.

По фронтовима

На основу фотографија с фронта закључујемо да се Чернов у Србији обрео на самом почетку Првог балканског рата. Изгледа да је склопио уговор с француским издавачима, те су његове фотографије објављене и у париском „Илустрасиону”. Није стигао ни да оде из Србије, а већ је почео и Други балкански рат. Снимао је велике напоре србске војске и народа, као и последице бугарских злочина.

Краљ Петар на бојишту, код Даросаве. 1914.

Осим неспорне фотографске вештине, Чернов је имао и другу, ређу особину да своје фотографије среди и сложи као причу, те да их изложи јавности. Са 400–500 фотографија из балканских ратова Чернов је, у августу 1913. године, приредио изложбу у београдском Официрском дому (данас је у тој згради Студентски културни центар). Биће да су то фотографије које се данас чувају у Архиву Србије у Београду, сложене у четири албума.
   

Међутим, изгледа да то није била прва изложба ових фотографија, јер ондашње београдске новине пишу да су се у лепоту Черновљевих фотографија уверили и Енглези, што наводи на помисао да је пре ове приређена и изложба у Лондону. У новембру исте године, Чернов држи предавање и у Паризу, где вероватно излаже неке од својих снимака.
   

У пролеће 1914. године, у Петрограду, у угледном хотелу „Асторија”, он је, поред фотографија, изложио и слике у уљу ширине од једног до два метра. Чернов је своје фотографије искористио као предлошке за велике уљане слике. Мирослав Спалајковић, посланик Србије у Русији, известио је владу: „Већина овдашњих бољих уметника разгледала је ове радове, и нашли су да ове слике по својој садржини представљају ретку вредност, а по свом уметничком успеху иду уз радове руског сликара Верешчагина.”
   

Самсон Чернов се као дописник из Србије појавио поново непосредно после Сарајевског атентата. По отпочињању ратних дејстава у Првом светском рату, Чернов – заједно с Французом Анријем Барбисом – добија аутомобил и возача да би могли успешније да обављају своју дужност.
   

Међутим, у септембру 1914. године, Врховна команда србске војске прикључује га филмској екипи Ђоке М. Богдановића, власника биоскопа „Касина”, која снима догађаје на фронту према Сави, разрушени Шабац, прелазак србске војске преко Саве и дејства у Срему, као и аустријско разарање Београда. Упоредо, Чернов и даље снима фотоапаратом.
 

Важна изложба

   

Није напустио Србију ни после слома 1915. године и повлачења према Албанији. Заједно с војском и народом прошао је албанску голготу, и на том путу направио најдраматичније снимке безграничне снежне белине и усамљених србских војника који се боре са хладноћом, глађу и непријатељем.
   

Сам Никола Пашић, председник србске владе, на Крфу је одлучио да Самсона Чернова пошаље у Европу, да тамо проноси истину о храбрости и патњама србске војске и народа. Иако је и Риста Марјановић служио истом циљу, Пашић је сматрао да ће Французима и Енглезима бити уверљивија прича коју им доноси неко ко није Србин, као неутралан сведок. Исто тако је касније сведочио и др Рудолф Арчибалд Рајс.
   

Насловне стране албума
Самсона Чернова

Чернов се потрудио да то поверење и оправда. У Галерији Краљевског института у Лондону је, 5. јуна 1916. године, отворена изложба фотографија и акварела с мотивима из србских ратова од 1912. до 1915. године. Изложбу је отворио руски велики кнез Михаил Михаилович Романов, стриц цара Николаја II, а били су присутни сви амбасадори савезничких држава. С Крфа је дошао и Никола Пашић.
   

Аутор изложбе, Чернов, више од сат и по сведочио је о борби србског народа за ослобођење од Турака и одбрани од Аустријанаца и Немаца.   Преко шест стотина званица ћутке је и са саучешћем одслушало потресну причу. Сутрадан су све угледне енглеске новине објавиле приказе изложбе. Новинар „Ивнинг њуза” приказ је завршио речима:    „Енглези, не треба да се плашите тих мрачних боја. Идите да видите како се један народ сјајно борио и како се и ми морамо борити да не бисмо дочекали судбину овог славног, херојског народа.”
   

Изложба је била отворена до августа. Посета је била велика, а тираж каталога, албума с двадесетак одабраних фотографија штампаних као разгледнице, морао је да буде доштампаван. Међутим, Чернов није остао у Лондону.

Већ у јулу 1916. године вратио се на Крф. Тамо је учинио посебан гест. Рођен у руској јеврејској породици, пожелео је да Србима буде још ближи. Изразио је жељу да крштењем постане православац. За крштеног кума одабрао је генерала Божидара Терзића, министра војног, и на крштењу, 16. јула 1916. године, добио име србског регента Александра.
 

У униформи капетана

   

Тако се окончало једно раздобље у историји Срба и животу Самсона Чернова. Србска војска се на Крфу, Тунису и Француској опоравила и прешла на Солунски фронт, где је следеће две године, заједно са савезницима, упорно тукла Аустријанце, Немце и Бугаре. Самсон Чернов остао је без отаџбине, 1917. године се у Русији догодила револуција а он, као присталица „белих”, није могао да се врати кући. Зато је за своју домовину одабрао Француску и примио је француско држављанство.  

Маслинове гране не могу заменити
шљиве у Србији. Крф, 1916.

Међутим, нити је он заборавио Србију, нити је Пашић заборавио њега.  Пред крај рата, Пашић шаље Чернова у Америку. У марту 1918. године излаже фотографије и аквареле у Њујорку, у „Гранд централ паласу”.    Опет држи предавања, а 17. марта „Њујорк тајмс” на целој страни објављује интервју с њим. И опет Чернов мало говори о себи, а много о србском народу коме је неопходна помоћ, о старом србском краљу Петру  I Карађорђевићу и о храброј србској војсци која крвари на обронцима македонских планина.
   

Неко време се задржао у Сједињеним Америчким Државама. За све време боравка носио је униформу капетана србске војске. Тако га ословљавају у поменутом интервјуу, а тако бележе и часописи из унутрашњости, кад га помињу као дародавца фотографија за неке библиотеке и друштва.
   

По завршетку рата, априла 1919. године, Чернов у Паризу држи серију предавања о Србима и њиховој борби, баш у време кад се врше припреме за одржавање мировних преговора између зараћених страна. Овај руски фотограф и сликар био је речитији и бољи представник Срба у свету од многих државних званичника. Али, изгледа да су га Срби заборавили, као што су заборавили и Арчибалда Рајса.
   

Нигде се у србским историјама не помиње Александар Самсон Чернов, осим понекад у историји србске фотографије и филма. Званично, није познато шта се с њим догодило после 1919. године.

Аутор:Милорад Јовановић

---

Извор: Политикин Забавник 

Иван Степанович Јастребов

Иван Степанович Јастребов (рус. Иван Степанович Ястребов; Громушка, 8. фебруар 1839 — Солун, 20. јануар 1894) је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог; био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870—76. и 1879—86. године.

Биографија 

Иван Степанович Јастребов

Школовао се у Астрахану, који је био привредни и културни центар. Преко њега се одвија веза према средњој Азији где се меша европски и азијски утицај. Касније је Иван учио Духовну академију у Казању где је стекао солидно знање класичних језика. Уписом на Одељење за изучавање источних језика при Министарству спољних послова у Петровграду, одлучио се да се посвети дипломатском позиву Царске Русије. 1. јануара 1866. године постављен је за дипломатског чиновника у Руском посланству у Цариграду, у рангу вежбаоника. После годину дана у Цариграду Јастребов je постављен 1. јануара 1867. године за секретара и преводиоца у Руском конзулату у Скадру. У Призрену Јастребов постаје вицеконзул и ради од 1. априла 1870. године до 18. августа 1874. године. У том међувремену повремено је замењивао руског конзула у Скадру. 5. августа 1874. године премештен je у Скадар за конзула. После једне године боравка у Скадру Јастребов je постао члан Андријашеве конзулске комисије 17. августа 1875. за Херцеговину, па све до повратка у Призрен за руског конзула 1. јула 1879. где je био сведок ратних сукоба који су наишли као последица интересних сфера између Русије и Аустроугарске. Јастребов je 1879. године дошао у Призрен, а из Призрена je дошао за Јањину 6. септембра 1880. године а вратио се у Призрен 20. фебруара 1881. године, и остао je у Призрену све до марта 1886. године. Марта 1886. године Јастребов je премештен из Призрена за генералног Руског конзула у Солуну.

У његовим радовима има података из србске и македонске прошлости; доказивао је да су Македонски Словени у ствари Срби. У свим тим радовима налази се богата етнографска грађа. Радови: Подаци за историју србске цркве, Обичаји и песме турских Срба, Стара Србија и Албанија и др.

Као руски Конзул путовао је по угроженим местима на Косову и Метохији и био је сведок страдања србског народа. Поред тога спасавао је отете девојке, бранио Призренску богословију са револвером у руци, спашавао је људе пред руљом итд.

Од Србије je одликован Орденом Таковског крста III реда, Орденом св. Саве II и I реда, Знаком Црвеног крста и Медаљом Друштва св. Саве. Црна Гора одликовала je Јастребова Орденом за независност Црне Горе II и I реда.

Ивану Степановичу Јастребову посвећен је роман „Руски конзул“ србског писца Вука Драшковића. У роману су изнесене чињенице и подаци који се односе на живот и дело овог дипломате, који је у великој мери задужио србски народ.

Сведок србског страдања

Нико није боље и изворније представио значај сопствене цркве и епископа за опстанак народа од Јастребова: „Деца су њихова многе године остајала некрштена, сами они нису слушали службу Божју у селу, јер ниједан поп није хтео к њима долазити, али су славу држали, ломили колач, и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем заливајући га вином… Док је Јанићије (митрополит призренски, Србин) био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило, али смрћу Јанићија нестаде и међу Брођанима хришћанства; они се истурче, а неки се преселе у Призрен.“

Пролазио је тамо куда Србин није могао да прође и написао о ономе што је он последњи видео, јер је много од тога нестало. Дуг је списак несрећа које сналазе Србе, а Јастребов о томе сведочи. Често је у покушају да помогне лично интервенисао и излагао се опасности. Спасавао је отете девојке, бранио Призренску богословију са револвером у рукама и њену библиотеку заштитио цедуљом на којој је писало: „У име руског цара забрањујем улазак“. Личним залагањем спасао је живот и познатом професору Богословије Петру Костићу: „Узевши под покровитељство од руље муслимана учитеља Костића о коме сам вас обавестио и тако спасао неминовне смрти… Али под притиском овдашњих комунара, који су претили да ће пре или после убити Костића, мутасериф је онда решио да га одавде удаљи у Битољ… Руља је покушавала силом да продре у конзулат; само захваљујући неустрашивости мојих каваза и њиховој опрезности под мојом личном присмотром и командом ствар је прошла без крвавог обрачуна испред улаза у конзлат и у њему“. Нажалост, његови извештаји сувише много личе на садашње време: „Реда нема никаквог, а о безбедности се не може ни говорити. Предвече, тојест. пред залазак сунца сви се хришћани скривају у својим прибежиштима; још се плаше терора који је овде царовао пуне три године. Разуздавши једном Арнауте, она (влада) не уме да их стави под своју руку и кад би то хтела…“

---

Извор: православнисрби.цом