четвртак, 20. март 2014.

Војвода Петар Бојовић

Петар Бојовић (Мишевићи, 4/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) био је србски војвода.

Петар Бојовић 1914. године,
у униформи генерала
Војске Краљевине Србије
Учесник је србско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После србско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији.

У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се је србска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у марту 1921. године. Следеће 1922. је пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а после капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших србских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје.

Биографија

Генерал Бојовић за радним столом.
Србски војвода из Првог светског рата, Петар Бојовић је пореклом из племена Васојевића. Рођен је 4/16. јула 1858. у селу Мишевићи, општина Нова Варош од оца Перише и мајке Раде, земљорадника. Основну школу је завршио у Ивањици. Гимназију је почео у Ужицу, а завршио у Београду. У Артиљеријску школу ступио је 19. октобра 1875. године као припадник 12. класе. Завршио је, са ратним прекидом 1881, као први у класи од деветнаест питомаца. Крај 1887. и почетак 1888. године Бојовић је провео у Француској, у коњици, ради упознавања овог рода војске и учења језика.

Оженио се у Крагујевцу 1893. године Милевом (1872—1956), кћерком Николе Јовановића, трговца. Са њом је имао четири сина — Војислава, Божидара (1894—1962), Доброслава (1898—1971), Радослава (1904—1906) и кћерке Јелицу (1896—1955) и Раду (1900—1959). Кћи Јелица удала се након Првог светског рата за мајора Милорада Мајсторовића. Његов зет је у војсци Краљевини Југославији напредовао до чина бригадног генерала, док је у Првом светском рату био његов лични ађутант. Бојовићев брат Лука (1856—1929) био је припадник исте класе Артиљеријске школе. Пензионисан је као артиљеријски пуковник, док је други брат био епископ Јефрем Бојовић (1851—1933).

У србској војсци Петар Бојовић је по завршетку Артиљеријске школе (данашње Војне академије) унапређен у чин артиљеријског потпоручника.

Ратови

Рат против Османског царства (1876—1878)

Рањени Генерал Бојовић на
Сави, 1915. године
У рату против Османског царства 1876, као питомац Војне академије, био је у штабу Врховне команде, у наставку рата 1877. до 1878. као питомац Војне академије био је у батерији на дужности подофицира. По заршетку школовања, првим распоредом било му је додељено место водника Прве батерије првог артиљериског пука у Београду. Затим по стицању чина поручника распоређен је за водника Гардијског батаљона.

Рат против Бугарске (1885)

У Србско-бугарском рату 1885. био је на дужности водника у Другом ескадрону другог коњичког пука. Нешто пре тога, са пуковником Стеваном Здравковићем вратио се из Француске где је присуствовао маневрима Трећег француског корпуса. Од децембра 1885. до фебруара 1886. био је вршилац дужности начелника Штаба Шумадијске дивизије. По завршетку рата, 1. марта 1886. враћен је поново у Гардијску бригаду.

Период примирија

По окончању непријатељства, започео је припрему за генерал-штабну струку. За капетански испит пријавио се у лето 1886, а крајем те године, у новембру прекомандован је на службу у Главни генералштаб. Јануара 1887. постављен је за водника коњице сталног кадра. У лето те године, као топомер, премеравао је секције Уба и Каменице због израде генераштабне карте Краљевине Србије. Почетком октобра 1889. откомандован је у Главни ђенералштаб ради спреме за ту струку, а следећег месеца постављен за ађутанта начелника Главног ђенералштаба. У генералштабну струку преведен је средином јула 1890. године, а 4. октобра исте године постављен за командира 1. ексадрона 3. коњичког пука. По положеном испиту за чин капетана 1. класе, 13. јуна 1891, постављен је за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу. Ту је остао на служби пет година. У међувремену је положио испит за генералштабног мајора, а јануара 1894. године утврђен је на дужности начелника штаба ове јединице. Непосредно по заршеним маневрима, септембра 1894, премештен је за команданта 4. гардијског батаљона у Крагујевац и на тој дужности остао је две године. У јесен 1896. премештен је за начелника Штаба Тимочке дивизијске области. На овој дужности је провео шест месеци, да би у пролеће следеће године, био одређен за вршиоца дужности шефа мобилизацијског одсека Операцијског одељења Главног ђенералштаба.

Генерал Терзић и Генерал Бојовић,
1916. године у Солуну.
У октобру 1897, по својој молби, преведен је у пешадију, са истим чином. У исто време је постављен, најпре за вршиоца дужности команданта 15. пешадијског пука, да би марта 1898. године био утврђен на овој функцији. У јуну исте године премештен је у Зајечар за командата 12. пука. Августа 1900. постављен је за команданта 11. пешадијског пука. Већ септембра те године добио је нов распоред. Постављен је за помоћника начелника Штаба Команде активне војске, где је остао до маја 1901. На овом месту био је члан комисије која је израдила Привремена пешадијска егзерцирна правила. На новој дужности, команданта Моравске пешадијске бридаге, био је од маја 1901. до јула 1903. године, када је постављен за начелника Операцијског одељења Главног ђенералштаба. Већ септембра 1903. премештен је за начелника Општевојног одељења Министарства војног, где је по дужности уређивао Службени војни лист. Са ове дужности, децембра 1903. године постављен је за команданта Моравске дивизијске области, те се поново вратио у Ниш, где је остао до јануара 1905, када је постављен за помоћника начелника Главног ђенералштаба, а ускоро, маја 1906. и за вршиоца дужности начелника, уместо генерала Радомира Путника. Ову дужност је обављао је две године, до априла 1908. У овом периоду, септембра 1904, поново је отишао у Француску, где је као посматрач учествовао на маневрима 6. и 8. корпуса. Новим распоредом, с пролећа 1908, постао је командант Моравске дивизије области, а од марта 1909. па до избијања Првог балканског рата, био је командант Коњичке дивизије.

Балкански ратови (1912—1913)

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Иако је формацијски био начелник Штаба армије којом је командовао регент Александар, Бојовић је био један од најзначајних твораца победе србске војске у Кумановској и Битољској бици. Као резултат његовог успешног рада, био је унапређен Великим војним указом у чин генерала. Крајем 1912. и почетком 1913. (новембар—март) био је као војни стручњак члан делегације која је учествовала у мировним преговорима са Османским царством, одржаним у Лондону. По завршетку овог посла постављен је за команданта Приморског корпуса у Албанији. У сарадњи са црногорском Врховном командом извршио је све припреме за напад на Скадар. Међутим, када је дошло до непосредног извршења задатка, томе су се супротставиле велике силе и акција је била обустављена. После повратка у Србију, априла 1913. године, поново му је било додељено место начелника Штаба Прве армије. По његовом предогу, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.

У Другом балканском рату 1913. против Бугарске био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници. После ове битке пробијени су бугарски положаји код Рајчамског рида и њиховим протеривању преко Злетовске реке. По окончању тог задатка постављен је за команданта трупа Нових области (на Косову и у Македонији), уместо генерала Дамјана Поповића. Истовремено, од августа 1913. постављен је и за начелника Штаба Главне инспекције, а уместо генерала Павла Јуришића Штурма, постао краљев ађутант.

Први светски рат (1914—1918)

Ратна опасност 1914. године довела га је на командно место Прве армије. У првим операцијама по избијању Првог светског рата ангажован је у борбама на западној граници Србије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Међутим, због ситуације на осталим деловима фронта морао је да нареди повлачење у унутрашњост Србије. За време одступања непријатеља према Шапцу тешко је рањен у леви глежањ, због чега је био онемогућен да непосредно руководи даљим дејствима Прве армије. У другој половини септембра са својим јединицама учествовао је у борбама на Мачковом камену, a наредних месец дана, у мањим борбама локалног карактера, одолевао је непријатељу. За време офанзиве аустроугарских наступило је повлачење српских снага, укључујући и Прву армију, са Дрине на Колубару. Почетком новембра 1914. у бици на Дрини, Бојовићу је повређена раније задобијена рана, што га је уклонило са командовања првом линијом фронта. Због тога, али и због тешког стања Прве армије, која се једним делом повлачила у нереду, по одлуци регента Александра команду на њом 16. новембра преузео је генерал Живојин Мишић.

Пензионисани Војвода Бојовић са својим колегама генералима и адмиралима Краљевине Југославије. Слева на десно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Емило Белић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер
Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због новог налета, сада удруженог непријатеља, поново реактивиран. Напад бугарске војске и њено напредовање ка Скопљу октобра 1915. створиле су опасност од опкољавања србских армија, па је стога пут ка мору, преко Црне Горе и Албаније, требало заштитити са југа и југоистока. Искусном Бојовићу је тако поново додељена команда над трупама Нове области. Он је успео да реорганизује јединице и пружи отпор. Потом је прешао у противофанзиву и спречио продор Бугара на Косово. Тиме је осигурано повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу. Од краја новембра до краја 1915. Бојовић је командовао повлачењем својих трупа правцем Сува Река—Призрен—Ђаковица и прелази у Албанију. Пошто је овај задатак успешно извршио, чекао га је нови.

После извесних несугласица у погледу даљих дејстава новембра 1915. године превагнули су неки од ставова на којима је инсистирао и Бојовић. Донета је одлука о повлачењу кроз Албанију, а избор за начелника Штаба Врховне команде пао је на Бојовића. Ову дужност вршио је од 29. децембра 1915. до фебруара 1916, планирајући све, од контаката са савезницима, преко транспорта њиховим бродовима, до избора локације на Крфу и бригу о рањенима. На позицији начелника штаба Врховне команде именован је уместо болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра. По обављеним пословима на Крфу, Бојовић је крајем маја 1916. са делом свога штаба стигао у Солун. И ту га је чекало мноштво проблема и најважнији, питање извршне команде над српским трупама. Савезници су наметали решења по којим би врховна команда у руковођењу операцијама била у рукама Француза. Србски официри, којима је на челу био генерал Бојовић, били су мишљења да врховно заповедништво у Солуну треба да припадне Србима, јер имају и најбројније снаге, те да да би србска војска требало да има самосталност.

У операцијама на Кајмакчалану, у јесен исте године, Бојовић је руководио офанзивом србске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Кајмакчалан (30. септембра) и Битољ (16. новембра). На месту начелника Штаба Врховне команде, Бојовић је остао до 19. јуна 1918. године, када је поднео оставку због неслагања са генералима Антанте, конкретно с француским генералом Гијомом, главокомандајућим савезничке војске, око питања да ли да се Србима прошири Солунски фронт. Ово неслагање довело је до колизије између Србске Врховне команде и Главне команде савезничке војске. Резултат је био повлачење Бојовића и додела команде над србском војском војводи Живојину Мишићу.

Поново је преузео положај команданта Прве армије и одмах по преузимању исказао је свој командантски таленат. За ратне успехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је 13. септембра 1918. унапређен у чин војводе као последњи генерал унапређен у овај чин. Пре њега у овај чин су унапређени Радомир Путник (1912), Степа Степановић (1914) и Живојин Мишић (1914). У октобру 1918. године, ова армија је прва пробила непријатељске линије у бици код Доброг Поља и напредовала дубоко у окупирану територију. По његовом наређењу Прва армија је пробила Солунски фронт и поразила противнике гонећи их ка Вардару и Велесу. Продором у долину Вардара бугарска војска је раздвојена од немачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата. У току офанзиве, армија којом је Бојовић командовао нанела је још један тежак пораз бугарској војсци, код Куманова, након чега је убрзо уследила и формална капитулација Бугарске. Напредовајући долином Јужне Мораве, ова војска је ослободила Врање и Лесковац током Нишке операције, а код Ниша је 11. октобра, из строја избачена главнина немачке Једанаесте армије. У даљем надирању као командант Дунавске дивизије особођена је готово цела Србија са Београдом (1. новембра 1918). Србске трупе су по заузимању престонице наставиле ослобађање и заузеле су Банат, Срем, Бачку, Славонију и знатан део Хрватске.

Последње године

Војвода Петар Бојовић, у униформи
војводе Краљевине Југославије
По завршетку рата, Бојовић је 1919. године, постао командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. После смрти војводе Живојина Мишића, именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у марту 1921. године. На том положају задржао се кратко, јер је 8. децембра исте године смењен и стављен на располагање Министарству војном. Постоје бројни разлози за његово смењивање. Са једне стране је сматрано да је смењен јер је одбио понуду да постане Министар војске и морнарице, док са друге стране као стварни разлог наводила се његова иницијатива коју је упутио Министраству војном да се у новом Закону о устројству војске и морнарице, предвиди установљење Врховног војног савета који бих давао прелоге и у погледу постављења и унапређивања виших официра. Тиме је индиректно окрњио углед Врховног команданта, па је смењивање извршио министар војни генерал Миливоје Зечевић са образложењем да је војвода смењен због старости и показане неспособности за даље вршење војне службе. Пензионисан је 1922. године. Две деценије је био ван активне војне службе. Одлуком Градског већа града Београда, 15. маја 1936. године, одлучено је да се доњоградски булевар око Калемегдана прогласи за Булевар војводе Петра Бојовића. Новоформирани булевар је назван по војводи Петру Бојовићу како је наглашено: за заслуге у ослобођењу отаџбине у ратовима 1912–1918 године. У дубокој старости, доживео је Други светски рат.

Указом краљевске владе од 4. априла 1941. на предлог председника владе, армијског генерала Душана Симовића и министра војске и морнарице, армијског генерала Богољуба Илића, 83. годишњи војвода Бојовић је реактивран и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије уместо Кнеза Павла. На самом почетку Априлског рата, новим указом постављен је и за помоћника Врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II. Међутим, он није могао да пружи никакву помоћ, јер није имао никаквог утицаја на развој догађаја који су се завршили потпуном распадом југословенске војске. Одступајући пред агресором, стигао до Никшића, где је са принцом Ђорђем, одбио да авионом напусти земљу. Након капитулације Војске Краљевине Југославије дозвољен му је повратак из Сарајева у Београд. Одбио је сарању са Немачким окупационим властима па је стављен у кућни притвор и био је под непосредном сталном контролом. Пошто је од стране немачких окупационих снага третиран као ратни заробљеник, Југословенска влада у егзилу, доноси 14. јануара 1942. године, указ по којем се укида положај помоћника Врховног команданта. Том одлуком војвода је формално по други пут пензионисан. Током Другог светског рата, због старости није учествовао али је 10. децембра исте године, упутио писмо армијском генералу Дражи Михаиловићу подржавајући Југословенску војску у отаџбини. Окупацију је проживео у изолацији и дочекао ослобођење.

По ослобађању Београда 1944. године, припадници ОЗНЕ ухапсили су војводу Петра Бојовића и одвели га у затвор. Приликом хапшења његов син Добрица, прискочио је упомоћ оцу али је убрзо ухапшен и упућен на десетогодишњу робију под оптужбом да је био четнички сарадник. Војвода Бојовић је у затвору је доживео свакодневно физичко малтертирање и понижавање. Пуштен је кући видно измучен. Преминуо је 19. јануара 1945. године у својој кући у Београду. Сахрањен је 20. јануара 1945. године, на Новом Гробљу у Београду без војних почасти, а сахрани није нико присуствовао.

Дуго после смрти био је проскрибован, а његова породица изложена најгрубљем понижавању. Супруга војводе Бојовића, Милева написала је писмо 26. априла 1946. године, Јосипу Брозу Титу, молећи га да јој каже где јој је син затворен и због чега је ухапшен, уверавајући га да никакво зло ником није причинио. Међутим Броз је није удостојио одговором. По изласку из затвора Добрица није затекао мајку у животу.

Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, поставило је спомен бисту на његов гроб 1989. године.

Рад на осавремењивању војске

Портет Војводе Петра Бојовића.
Уз командне дужности војвода Петар Бојовић је био члан многих војних комисија - комисије за Привремена пешадијска егзерцирна правила, а током 1903. и члан комисија за доношење новог закона о Устројству војске и закона о Устројству војног министарства. За време службовања у Министарству војном и Главном генералштабу био је председник комисије за полагање испита за ниже војно-административне чиновнике, стални члан испитне комисије за чин мајора, а њен председник 1909—1910. године. Такође је био члан Војнодисциплинског суда у Београду.

Петар Бојовић је један од оних који је схватио вредност новог рода војске — авијације. Када је крајем 1910. и почетком 1911. године руски пилот Борис Маслеников извршио двадесет летова пред Београђанима, возећи чланове краљевске породице и грађане, један од првих официра који се усудио да Београд извиди из ваздуха био је пуковник Петар Бојовић. И касније, у рату, Бојовић је поново био у авиону. Када је пилот Томић, од децембра 1915. до јануара 1916, обавио десет успешних летова у саобраћајној служби између Скадра, Драча и Елбасан, Бојовић се, извршавајући своје обавезе, нашао на једном од тих летова.

Марта 1917. године Врховна команда извршила је промене у формацији србске војске, у оквиру којих је дошло, по наређењу генерала Бојовића, до прегруписавања ваздухопловних снага. Текст наредбе и сама одлука показују његову упућеност у тајне новог рода војске. Сарадња Бојовићеве Прве армије са авијацијом битно је допринела успеху у пробијању Солунског фронта. Авиони су наступање ове армије пратили све до Новог Сада.

Дела

Написао је и штампао, поред чланака у војним листовима и часописима: „Вод патроле“, „Васпитање војника“, „Метода за решавање тактичких задатака“, „Шта имамо и можемо да очекујемо од Егзерцирних правила“, „Одбрана Косова поља 1915.“ (1922). Превео је „Тактику“ од Бријалмонта.

Домаћа одликовања
  • Орден Карађорђеве звезде 1, 3. и 4. реда
  • Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3. и 4. реда
  • Орден белог орла 4. и 5. реда
  • Орден белог орла са мачевима 5. реда
  • Орден Таковског крста 2, 3. и 4. реда
  • Орден Светог Саве 3. реда
  • Орден Југословенске круне 1. реда
  • Златна медаља за храброст
  • Медаља краља Петра
  • Споменице за Србско-турске ратове 1876—1878.
  • Споменица за Србско-бугарски рат 1885—1886.
  • Споменице балканских ратова 1912—1913.
  • Албанска споменица
  • Споменица гарде
Инострана одликовања
  • Орден Франца Јозефа 5. реда, Аустроугарска
  • Орден Светог Александра 2. реда, Бугарска
  • Орден за војне заслуге 2. реда, Бугарска
  • Орден за грађанске заслуге, Бугарска
  • Орден Светог Спаситеља 2. реда, Грчка
  • Орден Данеборг 2. реда, Данска
  • Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа 2. реда, Енглеска
  • Орден Св. Мауриција и Лазара 1. реда, Италија
  • Орден Светог Ђорђа 3. реда, Русија
  • Орден Легије части 2. и 4. реда, Француска