Кораци на небу

У столеће дугој повести наше војне авијације умрежило се прегршт снова, галерија невероватних ликова и мноштво важних догађаја. Ово су само зрнца из тог небеског мозаика.  

Ко је први почео

Балон "Србија"

Прича која се докотрљала до наших дана вели да је славу „србског Икара” погребао ковачки калфа именом Манојло, без сачуваног презимена. Дотични херој је крајем новембра 1841. године покушао да са крова београдске Ђумрукане (царинарнице) на прибрежју Саве полети справом која је била необичан спој крила, сличних птичјим, и малог падобрана, предвиђеног да ублажи пад. Прелетео је главе мноштва знатижељних згубидана и срушио се – срећом, без већих последица по сопствено здравље – у дубоки снежни нанос. Срећа га је пратила и пре тога, онда кад му свештеници нису допустили да се небу под облаке вине с оближње, знатно више, Саборне цркве.

Тако су ти први снови да окрилатимо завршили у снегу. На срећу, нити је снег био дубок, нити превише хладан да замрзне жељу нашег човека да коракне небом.
 

Види небо...

Озбиљну причу о друговању с небом начео је политичар и дипломата, професор Лицеја, Матија Бан (1818 –1903). Он је септембра 1844. у „Србским новинама” објавио текст „Ваздухопловие” у коме је научно образложио шта би Србија могла да очекује од развоја ваздухопловства. Наравно, до првог званичног лета браће Рајт, Вилбура и Орвила, 17. децембра 1903. године, пролетеће много птица и над светом и над нашим земљописом. 

Још се веровало да су балони остварење (свих) летачких снова, те отуд и податак да се оснивања снага ратног ваздухопловства први пут као званични документ врховне команде помиње још 2. августа 1893. године, од пре неколико година поново и званични Дана наше авијације. Тај спис предвиђао је да се у саставу сваке дивизије војске Краљевине Србије оснује по један балонски пук. Било је то време владавине краља Александра I Обреновића.  

Капетан Коста лети, лети...

Официр који је понајвише веровао да су и небеса згодан полигон за ратовања којима Балкан никад није шкртарио био је, срећом, и министар војни. Тада пуковник, Милош Васић (1859–1935) одлучио је, 1900, да школује ваздухопловне стручњаке и већ наредне године капетана Косту Милетића (1874–1953) упутио у Техничку ваздухопловну школу у Волковом пољу код Петрограда. На маневрима руске војске, септембра 1902, летећи с руским официром Орловом, млађани Коста управљао је слободним балоном и том приликом постигао рекорд, попевши се до 1100 метара и прелетевши 108 километара.
 

Вратио се у земљу и засукао рукаве. Основао је прву србску станицу голубије поште у Медошевцу код Ниша, а онда у Немачкој купио прве балоне за оснивање балонског одељења. Забележено је да је 19. априла 1909. године летео на балону „Србија” и да се то званично сматра првим летом једног србског ваздухоплова са србским пилотом и србским обележјима. Потоњи мајор, Коста Милетић је у оба балканска и у Првом светском рату био на челу Ваздухопловне команде. Шесторица величанствених

На предлог краља Петра I Карађорђевића, на кога је – по свој прилици – утицао и капетан Коста Милетић, једно време његов ордонанс, 19. маја 1911. расписан је конкурс за питомца авијатичара.  Већ априла наредне године, уз помоћ кредита од 30.000 динара, на школовање у Француску упућена су три официра и три подофицира. Услов да оду био је, између осталог, да их не ухвати „зорт”. Отпутовали су: пешадијски капетан Милош Илић, инжињеријски капетан Јован Југовић, артиљеријски поручник Живота Станковић, артиљеријски наредник Михајло Петровић, пешадијски поднаредник Миодраг Томић и артиљеријски поднаредник Војислав Новичић. Упућени су на обуку на аеродром Етамп у близини Париза.

Пошто нису знали језик домаћина, одмах се прешло на практичну обуку. С почетка су авионе „блерио” и „фарман” возили пистом као аутомобиле, потом су почели да лете с инструктором у авиону с дуплим командама, на крају самостално. Неке летелице су и слупали, али је Миленко Веснић, наш посланик у Паризу, истина уз гунђање, одмах исплаћивао одштету. У јесен је Србија заратила и питомци су морали натраг, али не пре него што су пред стручном комисијом положили испит за пилота. Њихов допринос у ратовима који су следили био је немерљив. 

Сви за Ниш

Одлуком министра војног Радомира Путника (1847–1917) од 24. децембра 1912, у Нишу, на Трупалском пољу, основана је Ваздухопловна команда у чијој надлежности су биле Голубија пошта, Балонско одељење, Водонична централа и Аеропланско одељење са дванаест авиона. На овај начин Србија се сврстала у петнаест држава у свету које су у то време имале војну авијацију и међу првих пет које су је користиле у ратним дејствима. Оснивање ваздухопловне команде није било само ствар престижа међу армијама света, прави разлог је што се земља спремала за ослобађање делова њене територије од Турске и што је заоштравање с Аустроугарском расло из дана у дан. У тим тренуцима свака помоћ била је добродошла, чак и небеска с обзиром на то да се одозго, бар, боље види.

Прва два србска авиона долетела су као ратни плен. Септембра 1912. године заплењене су турске летелице а једном од њих управљао је и унајмљени руски пилот Агофанов. Из Русије су стигла два авиона, а у Француској их је купљено осам. Упоредо с набавком авиона и опреме, кренуло се и у припреме за изградњу аеродрома и других објеката неопходних за отпрему и прихват летелица.  

Успон и пад броја 1

Први балкански рат почео је октобра 1912. Србија, Црна Гора и Бугарска против Турске. Фебруара наредне године Врховна команда србске војске основала је посебан Приморски армијски корпус да помогне црногорској војсци у борбама око Скадра. Ваздушну подршку пружао јој је новоосновани Приморски аероплански одред, уједно и прва борбена јединица србског ваздухопловства, са три авиона (допремљена из Француске у деловима) и четири пилота а под командом мајора Косте Милетића.

Један од шесторице величанствених који су се школовали у Француској, Михајло Петровић (1884–1913) први је у групи извео самостални лет у Етампу код Париза и постао наш први пилот авиона са дипломом. Имао је међународну пилотску лиценцу ФАИ број 979, а србску број 1. У операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда вођеном у околини опседнутог Скадра за 20. март 1913, поред осталог, записано је:
 

„... На 'фарману' летео наредник Михајло Петровић у 9.25 минуту над положајем наших трупа на Меглуши и Бушати на висини од 1500 метара, у 9.45 над аеродромом отпочео спуштање са угашеним мотором, упао у рему (ваздушни вртлог), апарат се преврнуо и са висине између 900 и 1000 метара испао из апарата и погинуо. Апарат јако оштећен. Поподне сахрана наредника Петровића, здравље код војника одлично, но морал код пилота и војника јако пао услед погибије наредника Петровића...”.
 

По сећању Милоша Илића, капетана, очевица и колеге пилота, Петровић је „у почетку падао згрчен, онако како је у апарату седео, затим се видело како се опружа, ради рукама у ваздуху као да жели да се за нешто ухвати, а потом је добио тако брзо хоризонтално окретање да више ни његов пад није био вертикалан, већ је падао више у виду лука...”.
 

Михајло Петровић, први србски школовани пилот, постао је и прва жртва нашег војног ваздухопловства и други пилот на свету који је погинуо на борбеном задатку. (Прва жртва војног ваздухопловства у ратним операцијама био је бугарски авијатичар Топраџијев који је погинуо 1912. године, враћајући се са извиђања Једрена, у Турској). 

И други први

Први успели борбени лет нашег ваздухопловства извршили су пилоти Живојин Станковић и Миодраг Томић летећи на двоседу „блерио XI”.   По сведочењу Есад-паше, команданта одбране Скадра, лет србског авиона изазвао је огромно изненађење за његове трупе и тамошње становништво које је веровало да је то нешто натприродно и да ће из авиона сипати врелу воду и бацати усијано камење...

Пун састав србског ваздухопловства испред
авиона „дукс” на летелишту код Скопља.

Прва ваздушна борба водила се над Мишарским пољем, 27. августа 1914, око 18 часова. На повратку са извиђања сремског села Купиново нашег пилота Миодрага Томића (опет он!) напао је аустроугарски авион са кога је извиђач-стрелац отворио ватру. Како Томић није био наоружан, морао је да се спасава наглим понирањем...
 

У борбеним летовима изнад Баната, исте године, бачене су прве домаће авио-бомбе и гвоздене стрелице, рад артиљеријског пуковника Миодрага Васића...

Први наш наоружани авион био је „блерио XI ”, који је добио име Олуј, а којим је управљао (неизбежни) Миодраг Томић, наш најуспешнији пилот у Првом светском рату с три ваздушне победе. Мајстор Војнотехничког завода у Крагујевцу Гојко Лазић на посебно покретно постоље уградио је преуређени пешадијски митраљез „шварцлозе”. Било је то почетком маја 1915. године у Пожаревцу где је био смештен штаб Ваздухопловне команде...
 

Прва ваздушна победа наше авијације припада Французима који су дошли као помоћ, некако с пролећа 1915. године. Када је 9. јуна изнад Смедерева пилот наредник Тируен с митраљесцем Мањонијем приметио непријатељски авион, одмах је кренуо у потеру. Борба је била кратка и после трећег плотуна аустријски аероплан срушио се у пламену, заједно с двочланом посадом...
 

Миодраг Томић

Прво пребацивање болесника у историји санитетске авијације у свету обавили су наши пилоти. За време повлачења србске војске према Албанији, са летелишта код Косовске Митровице, 16. новембра 1915, авионом је у Призрен пребачен поручник – пилот Штефаник, добровољац у француској војсци, Словак по националности, који је озбиљно оболео од чира на стомаку и није могао да издржи путовање аутомобилом по лошим друмовима. Он је касније постао први војни министар Чехословачке и погинуо у авионској несрећи 1919. године.   Истог дана авионима су из Призрена, где су прилике постале већ критична, за Скадар – поред реченог Штефаника – пребачена још четири теже оболела болесника који су боловали од акутног запаљења плућа и бронхитиса...
 

Први авион који су обориле јединице са земље у Првом светском рату збио се у нашој земљи. Током немачког ваздушног напада на Крагујевац, 30. септембра 1915, артиљерац Радивоје Рака Љутовац, из пука „Танаско Рајић” опалио је свој први хитац из преуређеног топа заосталог из балканских ратова и оборио „фарман” с двочланом посадом. Овај дан недавно је проглашен Даном србске противваздушне одбране.
 

Први авион домаће израде произведен је у „Икарусу”. Реч је о летелици званој „Мали Брандебург” која је војсци свечано предата 28. марта 1924. године. До немачког напада на Југославију, 6. априла 1941, домаћа ваздухопловна индустрија испоручила је 890 авиона израђених по страним лиценцама и 550 летелица домаће конструкције, као и 1150 авионских мотора најсавременијих типова („бреге 19”, „потез 25”, „бленхајм”, „До-17 К”...)...
 

Наш први пилот који је летео брже од звука био је командант 44. ловачке дивизије, пуковник Никола Лекић. Он је 31. јула 1956. на аеродрому Батајница у кокпиту америчког ловца „Ф-86Е сејбр”, понирући с висине од 15.000 метара, око 11.30 сати успео да пробије звучни зид.
 

Маријан Јелен, пробни пилот Војно-опитног центра при ЈНА, први је успео да на авиону домаће производње „орлу јуришнику” надмаши брзину звука. Догодило се то 22. новембра 1984. године, изнад Панчева...
 

У узбудљиву повест наше војне авијације недавно су убележена и имена три девојке. Оне су 2011. године постале прве даме код нас које управљају авионима, односно хеликоптером. Реч је о потпоручницама Војске Србије – Ани Тадић, Сандри Радовановић и Ањи Крнети. Лете са све нежно ружичастим и љубичастим кацигама. И осмесима који разоружавају. 

Давид против Голијата

Фашистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, посебним дејствима и брзим продорима оклопномеханизованих јединица. Главни циљ напада био је: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних снага. Извршење задатка поверено је Четвртој ваздушној флоти под командом генерал-пуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив „Страшни суд” (Strafgericht) и почела је у 6.30, кад су се на наш главни град устремила 234 бомбардера и 120 ловаца.

Мајор Зоран Радисављевић

Таквој и толикој сили одмах се супротставио наш Шести ловачки ваздухопловни пук, елитна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде. Имао је добро обучено људство и најмодерније авионе а мирнодопска база била му је на аеродрому Земун, док су се ратна летелишта налазила у непосредној близини Београда. Њихов задатак био је да штите део државне територије где су се налазили значајни објекти: велики градови, индустријска средишта, саобраћајни чворови и мостови на Сави и Дунаву.
 

У тој неравноправној борби, сукобу ваздушног Голијата и Давида, наши небески витезови успели су да над Београдом оборе између 42 и 48 немачких авиона, поуздан број никад није утврђен. Погинула су једанаесторица наших пилота, десеторица из Шестог пука и капетан Живица Митровић из 31. групе Другог ваздухопловног пука. Рањена су деветорица, шесторица тешко, а тројица лакше. У априлском рату страдало је укупно 135 југословенских летача и око 600 нелетача...
 

Деветнаест земаља чланица Нато савеза из ваздуха је, 24. марта 1999, напало Савезну Републику Југославију. Бомбардовање је трајало до 10. јуна. У тој, по свему, неравноправној борби страдали су командант батајничког 204. ловачко-авијацијског пука потпуковник Миленко Павловић, његов млађи колега Зоран Радисављевић, командант „тигрова” потпуковник Живота Ђурић и бивши командант РВ и ПВО СРЈ генерал-пуковник Љубиша Величковић. Од последица обарања преминуо је и пилот ловац Иљо Аризанов.
 

Војска Југославије успела је, прва у свету, да 27. марта тог суморног пролећа обори амерички авион „Ф-117А”, познат и као „невидљиви”, с обзиром на то да је изграђен у стелт технологији. Десило се то у атару села Буђановци код Руме, где га је сачекао пројектил из преуређеног руског ракетног система „С-125 Нева” који је испалио 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде Војске Југославије којом је командовао пуковник Золтан Дени. Пилот обореног авиона Дејл Зелко спасен је шест сати после пада, а делови „невидљивог” могу да се виде у Музеју ваздухопловства, у Војном музеју у Београду. 

---

Извор: Политикин Забавник