Чак и данас, 2012. године, од јавности се крију највреднији музејски експонати који су остали иза војске ђенерала Драже
 |
| Четници |
Деценијама уназад, ко је у нашим музејима разгледао поставке о Другом
светском рату, на одељку предвиђеном за четнике ђенерала Драже, ако би
га уопште било, могао је да види углавном један предмет: каму. Ко зна
где нађену, и ко зна чију, али ипак са потписом пригодним за историју
социјалистичке Југославије.
Тек после низа година истраживања у архивима и музејима, сазнајемо да
има итекако вредних предмета који би посведочили о војсци ђенерала
Драже и борби свих слојева србског народа, укључујући и радничку класу и
инжењере. Међутим, ти предмети чаме по музејским депоима, далеко од
очију јавности.
Међу највредније од њих спадају аутоматске и полуаутоматске пушке
прављене у четничким шумским радионицама, и то са системом повратних
гасова. Укратко, да не замарамо читаоце балистичком терминологијом, то
је тада била тако напредна техника, да је ни Немци нису користили
(њихова аутоматска оруђа заснивала су се на принципу трзаја, који је
стварао први, па онда и сваки наредни метак). Због тога је мајор Симеон
Оцокољић, командант Млавског корпуса, 7. марта 1944. године послао
овакав извештај:
''Данас смо израдили први прототип наше митраљете, систем Горњак. Надам се да ћемо моћи, чим набавимо материјал, да израдимо 300 комада месечно. Митраљета је бољих балистичких и техничких особина од немачке. Конструктор је Сима Илић из Александровца''.
На ово је Дража наредио Оцокољићу да заједно са мајором Крговићем,
руководиоцем оружаних радионица Врховне команде, ''предузме све потребне
мере да што пре отпочне израда митраљета''. Важну улогу добио је и
капетан Марко Музикравић, командант 1. шумадијског корпуса, због мреже
илегалаца у Крагујевцу. Он је известио да се у Војно-техничком заводу
може набавити материјал за израду митраљета, питајући где да га пошаље.
Другим речима, четничке радионице оружја наслањале су се на предратну
војну индустрију, тј. на њену опрему, инжењере и раднике. Сем
крагујевачке, своју улогу одиграла је и ужичка фабрика, звана ФОМУ
(Фабрика оружја и муниције Ужице). Овој фабрици је после Првог светског
рата намењена улога уједначавања калибара, тј. пребацивања оружја из
ратног плена и других извора на стандардни југословенски калибар 7,9 мм.
Управо су њени инжењери уочи Другог светског рата развили технику
коришћења повратних гасова. Фабрика је због ваздушне опасности пред
Априлски рат 1941. премештена у тунеле Трезора народне банке, близу
центра Ужица. Крајем септембра 1941. преузели су је комунисти и тада је
дошло до велике експлозије, у којој је страдало доста запослених. За то
кратко време, током комунистичке управе, склапани су само карабини.
Током 1942. године инжењери ужичке фабрике оспособљавају део машина и
тајно их преносе у две новоосноване радионице: једну у селу Цикоте код
Косјерића и једну у селу Рожанство код Ужица. Обе радионице су радиле и
током 1943, а вероватно и у првој половини 1944. године, претварајући
карабине у полуаутоматске и аутоматске пушке. Колико примерака су успеле
да произведу, то за сада није познато. Међутим, извесно је да се мања
количина ових пушака налази у депоу Народног музеја у Ужицу и да никада
није излагана. Њихово излагање није предвиђено ни у новој поставци, која
се већ годинама спрема како би заменила претходну, анахрону, која је
глорификовала Јосипа Броза и ''Ужичку републику''. Питање је чак да ли
ће се у тој новој поставци наћи и ''четничка соба'', због протеста
Субнора, који би да врати и споменик Брозу, склоњен пре двадесетак
година.
О радионицама у Цикотама и Рожанству пише Бане Јевтић у својој књизи
''Четничко оружје'', која ускоро треба да изађе из штампе. Јевтић ће
објавити и фотографије пушака из депоа ужичког музеја.
Још најмање један примерак четничког оружја налази се у депоу
Народног музеја у Зајечару. Засад је позната и једна фотографија четника
са митраљетом из шумских радионица. Њу су пронашли и идентификовали
стручњаци за оружје Војног музеја у Београду. Не може се рећи поуздано
где је она направљена, али с обзиром да није реч о модификацији, тј. да
митраљета не личи на познате моделе тога доба, може се претпоставити да
је то систем Горњак конструктора Симе Илића.
Ову фотогртафију, као и неколико снимака из Јевтићеве колекције, уз пригодан текст објавићемо у четвртом тому ''Албума српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика'', који такође ускоро треба да се појави из штампе. Овом приликом, фотографија се ексклузивно објављује у ''Слободи''.
Иначе, главни производ четничких радионица биле су ручне бомбе и њих има у више музеја. Направљен је и известан број минобацача, као и граната за њих, али и катапулта. За разлику од средњевековних, ови катапулти су избацивали по 50 бомби, темпираних тако да експлодирају изнад земље. Један од њих помогао је четницима да победе партизане, који су због западних испорука били неупоредиво боље наоружани, у Бици на Буковику јула 1944. године. Недалеко од Буковика, у Ресави, била је највећа радионица бомби.
...
Остатак текста у Слободи
