У средњовековној Србији, користио се разноврстан прибор за јело који
се разликовао у зависности од поднебља и начина исхране, али
превасходно од социјалног статуса и богаства оних који су се њиме
служили.
 |
| Најстарији прибор за јело из манастира Хиландар |
Јело се за столом, са синије која је била округла или четвртаста а у
најстарија времена и са земље. У домовима средњовековне србске господе
столови су се покривали столњацима који се помињу у покладу (депозиту)
Белославе, удовице краља Стефана Владислава и његовог сина Десе. У
писаним изворима, прибор за јело најчешће се помиње у вези са покладом
који је остављан у Дубровнику како би се породице обезбедиле у случају
великих недаћа. Тако се у пописима поклада помиње углавном луксузни
прибор за јело као што су златне, позлаћене или сребрне чаше. У
Дубровнику је била похрањена велика сребрна чаша са знамењем војводе
Сандаља Хранића, а деспот Ђурађ Бранковић је оставио чаше писане и позлаћене. Ђурађ Бранковић је у дубровачком покладу оставио чак 50 позлаћених чаша.
Као прибор за јело употребљаване су кашике, виљушке и ножеви који су
могли бити гвоздени, али и од корала, сребра или позлаћени. Посуђе је и
увожено, али и израђивано у србској држави па се тако у 15. веку помињу
србска гвоздена боца, пехар србски и пехар на босански начин што указује
да су производи србских занатлија били на неки начин
особени. Поред писаних извора за реконструисање изгледа средњовековног
прибора за јело од значаја су археолошки налази као и фреске у
средњовековним манастирима. Иако углавном приказују новозаветне сцене,
елементи свакодневног живота на фрескама (међу њима и прибора за јело)
одсликавају средњовековни свакодневни живот.
Извор: Историјска библиотека
