Светислав Симић

Светислав Симић (16. август 1865— 7. март 1911) био је србски дипломата, секретар министарства, национални радник и новинар. Један је од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију србског четничког покрета у Македонији.

Школовање

Светислав Симић

Рођен је 4/16. августа 1865. у Ужицу. Основну школу похађао је у Ужицама и Књажевцу, а гимназију у Пожаревцу и Београду. Студирао је на Философском факултету у Београду на историјско-филолошком одсеку. Велику школу завршио је 1888. Провео је и годину дана на студијима у Петрограду. Неколико година радио је као предавач у Учитељској школи, а након положеног професорског испита од 1891. радио је као професор. Једно време био је професор на гимназији у Врању. Заједно са Љубомиром Давидовићем радио је на сузбијању бугарске пропаганде у Македонији и на националном раду.

Дипломатски рад

Током 1894. постао је секретар министарства спољних послова. Као секретар министарства иностраних послова спроводио је просветно-пропагандну активност у Старој Србији и Македонили. Током 1898. постављен је за конзула у Приштини заменивши на том положају Тодора Станковића. На положају конзула у Приштини био је до априла 1900. Крајем фебруара 1900. писао је председнику владе Владану Ђорђевићу да су србском народу на Косову избројани последњи сати и да је само питање дана његовог истребљења. Тражио је енергичну акцију да се све то спречи, а предлагао је чак и ликвидације истакнутијих злочинаца. За време владе Михаила Вујића он је сматран главним експертом за македонска питања и њега су питали за све што је било везано са Македонијом. Био је вршилац дужности шефа пропаганде у министарству иностраних дела. Сматрао је да у случају устанка у

Светислав Симић са породицом

Македонији треба бити на страни устаника, па је одржавао везе са будућим вођама устаника. Дописивао се са Борисом Сарафовим. Уз Јована Јовановића Пижона био је један од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију србског четничког покрета у Македонији. Помагао је Богдану Раденковићу да оствари бољи контакт са србском владом. У јулу 1904. постао је дипломатски агент у Софији. Циљ његовога пута у јануару 1904. године, био је да по налогу Милорада Гођевца и београдског Одбора извиди расположење србског народа у Куманову, Скопљу, Кратову, Кривој Паланци и Кочанима. Након проглашења бугарске независности 1908. постао је посланик у Софији и на том месту је остао све до одласка на лечење у Швајцарску. Када је Бугарска 1908. склопила са Аустроугарском споразум о деоби Србије, тада је министар иностраних послова Милован Миловановић поручио Светиславу Симићу да моли Бугаре, да се унижава и да чини све што може само да спречи напад Бугрске на Србију. Симић је поручио министру да такво наређење не може да испуни, али уместо тога он је председнику бугарске владе Малинову рекао да када подели Србију са Аустријом да ће тада моћи да посети Солун, у коме ће га дочекати аустријски жандарми, под чијим капама ће бити србске главе. Даље је поручио Малинову да како год било Срби ће се спасити, а да се он непромишљено игра судбином Бугарске. Умро је 8. марта 1911. у Швајцарској.

Новинарски и публицистички рад

Цели живот био је активан у новинарству. Основао је и уређивао Уставну Србију, а био је власник и учествовао је у оснивању Србскога Књижевнога Гласника. Био је оснивач Дела и уредник и сарадник многих листова: Одјека, Дневнога Листа, Јавора, Зоре, Наставника и Просветнога Гласника. Штампао је много расправа и брошура укључујући; Македонско Питање, Радикали и наша национална политика, Срби и Арбанаси, Стара Србија и Арбанаси. Најчешће се потписивао псеудонимом Павле Орловић.

_________________________________

Извор: Србска енциклопедија

Просторни распоред Срба и Хрвата (Први део)

Према мишљењу слависта 19. века

Карта Јована Цвијића

1. У XIX веку почеле су се тек формирати европске народности и, упоредо с тим, почела је била наука да са своје стране указује пут том формирању. Док још није било нација у субјективном смислу, наука је сматрала за потребно да, по објективним критеријима и аргументима којима она располаже, утврђује постојање појединих нација, установљава њихов опсег, њихово пространство (територијални распоред), њихову бројну снагу итд. Другог погоднијег и адекватнијег пута и начина није тада било нити је могло бити. И цео XIX век је испуњен тим занимањем науке. Нарочито што се тиче Словена, који су тек почетком тога века почели били да се "национално" буде, како се то каже. Упоредо са политичким и националним акцијама, и наука је са своје стране допринела дефинисању и опредељењу појединих народности. Нарочито баш код Словена. Разни су научници у томе учествовали, али у првом реду слависти и етнографи, па је при томе било лутања и колебања, о томе не треба нарочито ни говорити, то се разуме по себи. Свака млада наука чини грешке. А баш Славистика као наука, а такође и модерна Етнографија, појавиле су се заједно са овом политичком активношћу за образовање нација. Појавиле су се као њихово помоћно средство или њихов корелат. Акција је стимулирала науку, наука је одуховљавала акцију и олакшавала јој посао. Данас може та улога науке изгледати као туторска, као спречавајућа, као недозвољена. У XIX веку то није био случај. Напротив, многе су ствари помоћу ње рашчишћене и многи проблеми решени. Да није било науке, хаос у питању националности био би већи него што је. Па и дан-дањи за спорна питања не постоји други објективан пут већ тражење помоћи од науке. Она неће данас да да сва и дефинитивна решења, и њене аспирације и њена улога знатно су смањене, али ће дати путоказ којим ће се олакшати практична решења. Слависти су се питањем броја и опсега словенских народности бавили кроз XIX век. од почетка до краја, па су неке дискусије пренете чак и у XX век (нпр. питање македонске народности). Нигде тешкоће нису биле веће него на нашем националном подручју. Ту живе, као што се зна, бар два народа са сличним или чак једнаким језиком. Земље су мењале, и политички и демографски, прошлост, па је учињена једна национална збрка, коју није могуће лако разрешити. То је за научнике био стимуланс а не запрека истраживања. И они су истраживали и своје закључке обелодањивали. И то буквално кроз цео XIX век, од почетка до краја. Сви велики слависте прошлог века бавили су се, хтели - не хтели, питањем просторног распореда и међусобног разграничења Срба и Хрвата. На основу историјских и других, али нарочито на основу језичких аргумената. Њихови резултати се не подударају, то је тачно. Има много, чак и принципијелних размимоилажења међу њима. Али сви они - то је симптоматично - дају Хрватима веома мали национални простор, а Србима веома велики. Појам Хрвата се ограничава на само једну сасвим уско обележену "скупину" на подручју рецимо данашње Југославије. Једни слависте - а то су махом северни Словени, у првом реду Чеси - признају као Хрвате само кајкавце. Други, Словенци, нпр, сматрају кајкавце за Словенце а Хрвате ограничују на чакавце. Према свим тим писцима Срби су бар пет-шест пута, ваљда и десет пута бројнији од Хрвата и настањују толико пута већу територију. Зато није нимало чудно да један од највећих европских етнографа прошлог века Гијом Лежан каже у својој Етнографији Европске Турске (11,24): "Хрвати (Хорват, Херват) не образују један јасно уочљив саставни део "југословенске" расе, јер нема ваљда два слависта чија се мишљења о географском распростирању Хрвата подударају..." Ово je преведено дословно из његовог немачког текста књиге, који je једнако аутентичан као и француски. У француском тексту почетак гласи. "Les Croates ne sont pas un element tres distinct dans la race "Yougoslave"..." Нема баш ниједне, ама буквално ниједне, области данашње Југославије коју су сви велики слависти XIX века признали као несумњиво хрватску. Велики слависти, као што су Копитар и др, оспоравају чак Хрватима као нацији сам Загреб са околином. Једино у чему се сви слависти слажу, то je да су заиста чисти Хрвати они који су напустили Хрватску при појави Турака и пребегли дапеко у Мађарску и Аустрију, чак до Моравске. Данас су они већим делом претопљени у народе међу којима живе. С друге стране, сви значајни слависти XIX века признају као неспорни српски национални териториј скоро све што Срби ревиндицирају, бар пет шестина онога што највећи србски "шовинисти" за свој народ траже. Ова мишљења могу бити неактуелна, али безначајна она нису, нарочито кад се са друге стране не признаје право самоопредељења народа, већ се траже (a слабо налазе) неки објективни аргументи за своје тезе. Ево, нека и ови аргументи томе нешто допринесу. Пошто нисам слависта, a иначе не живим у крају где су публикације те врсте доступне, моји исписи имају ограничен домашај. Па ипак, главне представнике словенске науке ja сам пронашао, иако не увек у њиховим најрепрезентативнијим делима. Негде сам их хватао искоса, посредно. Па ипак, они су ту, и њихове главне мисли на овом домену биће овде пренете. Детаљна испитивања може да продужи неко други. Ja износим мисли тих великих слависта онако како су дате, у деловима писама, у строго научним радовима итд. Разуме се да ће у том облику оне бити прилично сувопарне и слабо сварљиве за нашег просечног човека и избеглицу. Али се морало тако поступити, да би књига остала на научној висини. Свако симплифицирање, свако изношење својим речима, може читаоца да удаљи од лисца a тиме и његово мишљење да мало модифицира. A нама то није потребно. Јер нам та мишљења иду у корист иако их je мало теже пронаћи. Само где су други неспорни ауторитети и слависте упрошћавали мишљења других (као Јагић и Решетар мишљења Миклошића), ми се служимо и њиховим излагањима. Научност дела тиме нимало не трпи. 

Верска карта краљевине СХС

2. Прво ћемо навести Добровског, тзв,. "оца Славистике". (Јосиф Добровски je живео од 1753. до 1829. Био je католички калуђер, језуит. Чех пo народности, пo занимању професор и ректор Богословије у Моравској). Он се први хронолошки бавио проблемом у својим збиркама "Славин" и "Слованка" (пo две) све у почетку прошлог века. Ja немам те збирке и мораћу их цитирати индиректно или из мањих радова. Сам Јагић каже у једној својој расправи из 1895. (7) ово: "Добровски је...држао само кајкавски дијалект Хрватске, према фактичким односима оног времена као хрватски, све друго било je за њега илирски или србски". Само Хрватско Загорје са околином сматрао је отац Славистике као предео Хрвата; свуда друго живели су за њега Срби. Сад неке посебне изјаве Добровског у писмима Јернеју Копитару (18). У једном писму из почетка прошлог века пише Добровски између осталога: Крањци, Доњоштајерци (Безјаци тј. Загребачки Хрвати) по Салагиусу су они Хрвати Константина (Порфирогенита) који су се оделили од Далматинских и повукли у Панонију. Угарски Словенци, то су емигранти (новији) из Штајерске, Доње Крањске итд. Панонски Хрвати би се могли, дакле, поделити у а) праве (загребачке) Словенце, б) угарске Словенце, и в) крањске, штајерске, корушке. Далматинци су напола Срби (глаголаши), а ћириличари су чисти Срби"... "Географски називи ме мало интересују. Та Дубровчани, Македонци и Босанци су Срби. Крањци, Безјаци *, Панонски Хрвати су по пореклу Хрвати"... Тада су, разуме се, при опредељивању "милета" доминирала географска имена. Кад су некога питали шта је, он је одговграо: Босанац, Далматинац, Бокељ, Истранин итд. Слависти се против тога буне: они траже и пропагирају генетске или етнографске називе базиране на роду (крви), јер се само тако може определити народност. 6. марта 1810. Добровски пише Копитару (19, 308): "...Прави хрватски језик, то је загребачки, и према томе су сви Ваши Винди (Словенци) Хрвати, пошто су (према Вама) Хрвати Винди. Земља која се сада зове Хрватска, с ове стране Саве, није се никад звала Хрватска, па ипак је била насељена од Хрвата, а право су имали да је разликују од новонадошлих Славонаца, што су овај део назвали Славонијом... Човек се навикне на географска имена а опште називе збаци. Босанац се неће звати Србином, то важи и за Далматинце; па зар ипак зато нису Срби? Водене Хрвате ја не познајем. То би ипак могле бити праве хрватске колоније, као што их има у Моравској (од 1590) и недалеко Пожуна. Они се такође називају Хрватима, али не и Ајзенбуршки Винди..." Глаголаши су оно што су сви Граничари. Помешани од Хрвата и Далматинаца (Срба)" Добровски пише Копитару 30. јануара 1811. (19 стр. 636): "...Као сад, тако је било и у старо доба, да су хрватски (словеначки) и србски (илирски) јако сродни, и једном Крањцу се не може замерити ако он верује да је методски језик његов. Али ни сам Србин не може другачије да суди, а он има и историју са собом..." У једном много доцније саопштеном писму (13), али писаном 27 марта 1811, позива се Добровски Копитару на аналогију Чеха и Мораваца (Добровски је сам Моравац), али каже да његов језик треба називати чешким и у самој Моравској, мада Моравци кажу да они говоре "Моравски језик", али је "чешки" генетско означење. Онда каже да исто треба рећи "хрватски" за све Хрвате у Панонији који су се оделили од Хрвата из Далмације. Они су сви Словени али генетски Хрвати..." А далматински Хрвати јако су се помешали са Србима, поради њиховог дотицаја, и само севернији су по језику чисти Хрвати". (13) У књизи "Славин", коју сам пронашао доцније (и ово додајем за време коректуре), "патријарх Славистике" Јосип Добровски казао је (363): Границе између правог хрватског и србског (илирског) језика у Далмацији могао би најбоље да наведе неки Хрват који је добро вешт у оба дијалекта. Ако некоји, као Златарић у предговору својих Песама (Млеци 1597.4.) далматинско-илирски (србски) језик називају Харвацки језик, то није тачно говорено; то се догађа због политичке везе са Далмацијом. Далматинско-илирски и србскија држим у суштини још увек као исти језик. Ја знам добро да далматински и србски нису сасвим истоветни говори. Али, у основи, оба припадају, без обзира на разне провинцијализме и друга мања отступања, ипак само једној језичној врсти, као што су и становници обе земље по свом пореклу србског стабла..." (Први део ове изјаве дао је Добровски раније, а сад га, другом и трећом реченицом, потврђује. Он је до краја живота остао на гледишту да су Далматинци и по језику и по пореклу углавном Срби). Хрватски историчар Фердо Шишић каже (449, стр. 124)."Опат Добровски први је стао градити етнографички систем словенских народа према језчној сродности, у којем је систему Јужне Словене подијелио у ове скупине: 1) Винди Словени Корушке, Крањске, Приморја, Штајерске, Прекмурја) и провинцијални Хрвати тј. сви кајкавци); 2) Срби, Бошњаци, Славонци, Далматинци, Црногорци и Хрватска Крајина или једним именом Илири (тј. сви штокавци); и 3) Бугари. Ова раздиоба остаде за славенску науку у главном мјеродавна све до Миклошића (у другој половини XIX вијека). Према томе, дакле, бијаше код интелигенције у првој четврти XIX вијека име хрватско ограничено искључиво на кајкавце, наиме на сјеверни дио жупаније загребачке до Купе, читаву вараждинску с Међумурјем), западни дио крижевачке... "

*Именом Безјаци (и Безјаки) називају се неки становници у Хрватском Загорју, Истри и Словеначком Приморју, највише кајкавци и полукајкавци. Израз има погрдно значење. Овако хрватски штокавци називају кајкавце око Вараждина и у другим деловима Хрватског Загорја. Тим надимком подругљиво зову штокавце и кајкавце западно од Купе, и измећу Купе и Муре. Затим, тако се називају сељаци из горњег тока Мирне до Разина и Жмиња у Истри, где се мешовито говори чакавско-кајкавски. И становници села Св. Мартина, северно од Тржича, могу да чују да их тако зову суседи. Код италијанског историографа Марина Сануда у XVI веку је кајкавска Словенија тј. кајкавска хрватска "La Besiathia". Назив је, дакле, узет као етнички и топографски термин. Чувени хрватски књижевник П. Р. Витезовић у XVII веку тумачи тај израз као подругљив, за глупе људе. Неки етимолози тумаче ту реч као да потиче из немачког. а други као да је из млетачког дијалекта. У сваком случају, не зна јој се право значење. 

7) Vatroslav Jagić, Ein Kapitel aus der Geschichte der suedslavischen Sprachen, Archiv fuer slavische Philologie, Jahrgang XVII. 1895, C. 64.

13) Zwei Briefe Dobrowsky's an Kopitar. - Archiv fuer slavische Philologie, XXII Band. 1900, S. 624. 

18) Briefe Dobrovskys an Kopitar. Archiv fuer slavische Philologie, IV, 1879, S. 520,524. 

19) Briefe Kopitar an Dobrowsky, Archiv fuer slavische Philologie, V.

363) Dobrowsky's SLAVIN. Botschaft aus Boehmen an alle Slawischen Voelker, oder Beitraege zu ihrer Charakteristik, zur Kenntniss ihrer Mythologie, ihrere Geschichte und Alteruemer, ihrer Literatur und ihrer Sprachkunde nach allen Mundarten... Zweite vebesserte, berichtigte und vermehrte Auflage von Wenceslav Vanka... Prag 1834. 

449) Фердо Шишић, Бискуп Штpocмajep и Јужнословенска мисао. I део. Београд 1922. Српска књижевна задруга б р ој 162.

_______________________________________

Извор: Спорне територије Срба и Хрвата, Лазо М. Костић, Београд, 1990., стр. 20

С као Слово о србским словима

Један србски политичар је, прије пет-шест година, изговорио и ове ријечи: "Није тачно да је ова латиница хрватска латиница. То је србска латиница"! Тада сам, у разговору са пријатељима, рекао да је израз "србска латиница" непознат у науци.

Овог пута то чиним послије пажљивог читања Слова о србском језику.

Србска ћирилица

У Слову ми је засметало неколико тврдњи. Једно од њих је и слиједеће: "Срби православне вероисповести (у Србији, Црној Гори и Републици Србској, као и у Славонији и Србској Крајини и другде у свету), без обзира на то да ли се служе ијекавском или екавском изговорном варијантом, да ли пишу ћирилицом или латиницом, свој књижевни језик зову србски књижевни језик".

Друго је ово: "Србски књижевни језик има два равноправна писма: ћирилицу и латиницу. Срби су културни баштиници старословенске писмености и њених азбука, а старословенска глагољица и ћирилица србска су историјска писма. На темељу хиљадугодишње србске и словенске ћириличне писмености, Вук Стефановић Караџић је створио национално фонетско писмо - србску ћирилицу, која је стожерна вертикала србског духовног, културног и историјског идентитета. Срби имају и своје друго писмо: Вуковој ћирилици прилагођену србску латиницу. Употреба писма није национална диференцијална црта - па је латиница саставни део србске културе".

На овом мјесту треба мало историјске фактографије: србска средњовјековна цивилизација припада византијском кругу. То значи, првенствено, источном хришћанству и свему што из тога происходи.

Један од темеља србске државе Немањића бијаше Свети Сава (Растко Немањић). Сава је, добивши благослов од византијског патријарха и цара, организовао самосталну Србску православну цркву са епископима Србима. Од тада се литургије почеше служити на србском језику, законе и типике писаше србском ћирилицом!

Србска ћирилица већ је миленијумско писмо. Њени далеки очеви су браћа из Солуна, Свети Ћирило и Методије. Уредили су словенску ћирилицу на основу грчке азбуке, као глагољицу, па обе важе као архисловенске.

Србска православна црква је сачувала ћирилицу до дана данашњег! Али, од Светога Саве не сазида се ниједан манастир ни црква у којој се на фрескама или иконама нешто написа латиницом!

Сви историјски споменици написани србским језиком, писани су искључиво глагољицом и ћирилицом!

А ћирилица је била дипломатско писмо османлијских, угарских и румунских дворова. (Видети IV поглавље књиге Радослава М. Грујића "Апологија србског народа у Хрватској и Славонији", Нови Сад, 1909.)

Митрополити и господари црногорски из породице Петровића његовали су ћирилицу као и остале метафоре србске.

Латиница, хрватска латиница, дошла је у србске државе стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, значи послије 1. децембра 1918. године!

Скерлић је учио да су Срби и Хрвати један народ и предлагао да, у име тог јединства, Срби одбаце ћирилицу, а Хрвати ијекавицу.

Хрватска латиница се раширила до Битоља, на пример, на државним двоазбучним печатима! Хрватска је остала оно што је и била - једноазбучна. Посљедња фирма са ћириличним словима у Загребу, хотел "Београд", одржала се до 1937. године. До тада су је франковци мазали изметом, типичним и поузданим методама хрватске борбе, па је власник морао да промјени азбуку.

Србска ћирилица, писана слова

Послије стварања тзв. независне државе Хрватске, први проглашени закон је забрањивао србску ћирилицу!

Тако нам историја показа да је хрватска латиница негација србског имена и србске културе: србско име и латиница двије су неспојиве категорије!

У току Другог свјетског рата, на једном тајном састанку врха југословенских комуниста одлучено је да се форсира латиница. О томе нема никаквих поузданих доказа, али поратна пракса то потврђује. Врхунац тога је био оног момента када је љевичарска издавачка кућа Нолит, прва у Србији, штампала књиге етимолошким правописом којим се служе Хрвати.

На Новосадском договору србских и хрватских језичких стручњака 1954. године, један Хрват је рекао како треба сачекати да старе писаће машине буду ислужене да би се могле замијенити новим. То је значило да ћириличне машине треба замијенити латиничним! Ово је спроведено у свим државним установама Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.

Тако дође до процвата хрватске латинице међу Србима. Латиницу бранише тврђењем да је она "свјетско писмо" или "да је лакша". У издавачким кућама су говорили: "Латиница троши мање хартије"! Када би писац нагласио ћирилицу, издавач би направио болестан израз лица и рекао: "Мислите ли ви на продају књиге"!

Ћирилицу је једино очувала Србска православна црква. Њена издања су само ћирилична, екавска и ијекавска.

Слово о србском језику сам читао много пута и сваки пут остајао код слиједећих ријечи: "Срби имају и своје друго писмо: Вуковој ћирилици прилагођену србску латиницу". И питао се: Гдје је ту наша србска латинична прошлост? На крају морам да поставим још једно питање: ако је балканска историја показала да је латинизацијом расрбљавано Србство (читај: кроатизовано), шта је онда са тврђењем из Слова о србском језику?

пише: Вељко Ђурић

____________________________________

Извор: Србско наслеђе

Војвода Радомир Путник

Војни историчари с разлогом сматрају да је Радомир Путник био "најзначајнија и најтрагичнија фигура међу србским војводама", која је на крају доживела своју апотеозу на дну пораза. Родио се 24. јануара 1847. године у Крагујевцу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. По завршетку првог разреда више гимназије, ступио је (септембра 1861) у Артиљеријску официрску школу (Војну академију), коју је завршио 1866. године, као осми у рангу. У чин артиљеријског потпоручника произведен је 31. децембра 1866. и постављен за командира вода 4. пољске батерије, али ту дужност није примио, већ је, као добар цртач, задржан на раду у топографском одељењу Министарства војног. На тој дужности остао је до јануара 1867, када је упућен у трупу и постављен за командира вода, да би му тек после две године била поверена основна артиљеријска јединица - батерија. 

Војвода Радомир Путник

Већ на тим првим официрским дужностима, Путник је схвативши да се национално ослобођење не може успешно довршити изнуђеним реформама и хатишерифима турског суверена, већ само крвљу и оружјем марљиво припремао себе и своје јединице за остварење тог узвишеног циља. У историји нема примера да потпоручник пише упутство за обуку трупа, као што је то учинио Путник 1868. године. Управо од тада, његов утицај на развој србских оружаних снага видно је присутан: најпре у раду генералштабне комисије, формиране непосредно по завршетку србско-турских ратова 1876-1878, с циљем да србску војску по организационој структури што више приближи савременим европским армијама; затим у објављивању приручника Артиљерија у градској војни, у коме је обрадио све видове офанзивних акција артиљерије против тврђава од блокаде до одсудног напада; најзад, у обогаћивању програма обуке старешинског кадра (почетком деведесетих година прошлог века), када је, у својству помоћника начелника Главног генералштаба, у тај програм унео решавање тактичких задатака и када је његов утицај на уједначавање погледа на доктринарне принципе организације и употребе оружаних снага био изузетно снажан. Тај утицај није престао ни после прераног и неоправданог пензионисања 1896. године, већ се испољавао у припреми капетана за Мајорски испит и објављивању двотомне студије Служба генералштаба, која ће деценијама служити као уџбеник за стручно усавршавање генералштабних официра. 

После Мајског преврата 1903. године, Путник је пресудно утицао на даљи развој србске војске, јер је непосредно после уклањања са власти династије Обреновића реактивиран, унапређен у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. На тој дужности остаће све до почетка балканских ратова, односно до краја 1915. године, с тим што је уједно био и члан Војног савета, а у три маха и министар војске (1904, 1906-1908. и 1912). У том периоду, Путник је-захваљујући беспрескорној моралној репутацији, апсолутној лојалности према уставу, суверену и државној управи, а надасве широком стручном образовању-успео да консолидује озбиљно пољуљане редове србске војске, одстрани из ње разоран утицај унутрашњих међупартијских трвења, наоружа је савременим оружјем, саобрази војна правила својствима тога оружја, лично обучи више генерација генералштабних официра и најдаровитије постави на кључне командне пложаје, уздигне резервни старешинским кадар свих родова и служби, замени касарски дрил практичном обуком трупа, изгради њену сопствену војну доктрину и оспособи је да се успешно носи са најмодерније опремљеним европским армијама. За Путника се, доиста, може рећи да се, у својству креатора србске војне политике, испољио "као геније рада, конструктивности, истрајности и логике".

Ратна стаза војводе Путника почела је јула 1876. изгубљеним бојем код Калипоље, у коме је његова бригада претрпела велике губитке (када је почео србско-турски рат, Путник је постављен најпре за начелника штаба, а убрзо после тога за команданта Рудничке бригаде I класе ), због лоше припреме и траљавог вођења србске Ибарске војске, којом је командовао генерал Фрањо Зах. На тај неуспех надовезале су се недаће у бојевима на Адровца, Шиљеговцу и Кревету, које су се завршиле катастрофом на Ђунису; тиме је први рат с Турском дефинитивно изгубљен, али, захваљујући интервенцији Русије, без тежих последица.

Војвода Путник на
кумановској станици

Већ у том првом неуспешном рату, Путник се показао не само као способан и храбар официр, који са исуканом сабљом у руци предводи своје трупе у јуришима, већ и као командант богате стваралачке иницијативе. Због тога је, средином октобра 1876, ванредно унапређен у чин капетана I класе, а 29. децембра исте године и у чин мајора, што најбоље потврђује тврдњу Владана Ђорђевића, изречену 20. октобра 1876, "да Радомир Путник спада у ред најспособнијих србских млађих официра".

У борбама око Пирота (за време другог рата с Турском), Путник је командовао централном колоном Шумадијског корпуса, а у операцијама за ослобођење Ниша рудничко бригадом I класе. Истакао се у борбама за ослобођење Врања као командант Ветерничке колоне, са којом је, 31. јануара 1878, разбио турске снаге на Гочу и Девотину и, настављајући незадрживо наступање, 4. фебруара ослободио Гњилане; предњи делови његове колоне стигли су 5. фебруара до Грачанице и Липљана, где их је затекло наређење о обустављању непријатељстава. 

По завршетку велике источне кризе, Путник је 1879. године упућен на шест месеци у Русију да би се упознао с наоружањем и барутним магацинима руске војске. По повратку у земљу положио је пријемни испит за генералштабну струку и извесно време провео на практичном раду у Главном генералштабу, а потом постављен за начелника штаба Дунавске дивизије; на тој дужности унапређен је, 4. јуна 1884. године, у чин генералштабног потпуковника и преведен у генералштабну струку. У србско-бугарском рату 1885. године налазио се на дужности начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици на Сливници. 

Мада је већ у ратовима које је Србија водила у другој половини XIX века Радомир Путник стасао у изванредног војног старешину, његов војнички таленат је заблистао пуним сјајем тек у балканским ратовима и Првом светском рату. Као доследан поборник савеза балканских хришћанских држава против Турске, водио је главну реч о војним питањима приликом преговора о том савезу. Иако се његова претпоставка да ће турске главне снаге бити груписане на Овчепољско положајима није остварила (због тога није реализована ни његова замисао да прикупљеним снагама три армија бије одлучујућу битку) , војни стручњаци истичу да је Путник, у основи, правилно проценио ситуацију и Прву армију, која је дејствовала моравско-вардарске правцем, учинио тако јаком да је сама могла да туче турску Вардарску армију, без обзира на којим положајима и у каквом распореду се налазиле њене снаге. То схватање потврђује велика победа србске војске у неочекиваном судару ових армија код Куманова 23. и 24. октобра 1912, за коју је Путник добио чин војводе. У наставку операција Путник је-упућујући главне снаге преко Велеса, а помоћне преко Кичева према Ресну-надиграо турско командовање и у Битољској бици (16. и 19. новембра) коначно потукао турску Вардарску армију. 

Војвода Радомир Путник током
Првог светског рата.

Уочи Другог балканског рата, Путник је, повинујући се захтевима владе да не учини ништа што би Бугарима могло послужити као повод за рат, био принуђен да се унапред одрекне стратегијско-оперативне иницијативе. Па ипак, он је-захваљујући трезвеној процени ситуације, а пре свега одлуци да већ првога дана Брегалничке битке пређе у противофанзиву ради преотимања оперативне иницијативе-створио услове да успешно заустави жестоке нападе бугарске војске (Четврта, Пета, Трећа и Прва армија) на Брегалничка, криворечком, софијски-нишавском и тимочко-подунавском правцу, пређе у општу противофанзиву и, у садејству са снагама других балканских држава, принуди Бугарску на капитулацију. 

Када је реч о делатности војводе Путника као начелника штаба Врховне команде у Првом светском рату, најпре ваља рећи да је он творац ратног и почетног операцијског плана србске војске, чију окосницу чини идеја стратегијског дочека, формулисана овако: Држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни а потом дејствовати према ситуацији. У духу те идеје, главне снаге србске војске груписане су на линији Свилајнац - Стари Аџибеговац - Паланка - Топола - Аранђеловац - Лазаревац, с предњим одредима на Сави и Дунаву. Друга армија, која је била најјача и састављена од дивизија I позива, постављена је на простору Арнађеловац-Лазаревац, да би у што краћем времену могла напасти десни бок непријатељевих снага који дејствују велико-моравским правцем, или, пак, леви бок оних снага које би преко Дрине наступале ка Ваљеву. Такав почетни распоред снага омогућио је Врховној команди да, чим се уверила да непријатељева главнина дејствује преко Дрине ка Ваљеву, брзо и спретно саобрази свој почетни оперативни план са стварном ситуацијом и у Церској бици (12. до 24. августа) потуче аустроугарску Пету и делове Друге армије. Била је то прва савезничка победа над Централним силама у рату који за Антанту није добро почео. Извештавајући о томе старог краља Петра, војвода Путник је с поносом истицао да је непријатељ претрпео огромне губитке, да су му читави пукови уништени и да су огранци Цера и Иверка покривени лешевима његових војника и официра. 

У бици на Дрини (6. септембар до 11. новембра 1914) србска војска је продрла у Срем до линије Бановци - Нова Пазова - Војка - Попинци - Буђановци и непосредно угрозила Руму и Инђију; противудар Друге армије на доњој Дрини, осујетила покушај Поћорекове Пете армије да форсира Дрину и овлада Мачвом, и готово пуна два месеца приковала њене снаге за обале граничних река, исцрпљујући њихову нападну моћ; противофанзиву Прве и Треће армије на фронту Соколска планина - Гучево зауставила напад непријатељске Шесте армије и нанела јој тешке губитке (аустроугарске балканске снаге су у бици на Дрини имале око 130.000 људи избачених из строја); аутори Летзтер-Криега истичу да том приликом Шеста армија није одбачена преко Дрине само зато што се командант Треће армије, генерал Штурм, "није довинуо до смеле Путникове концепције". 

Велика победа србске војске у Колубарској бици (16. новембра до 15. децембра 1914) уврстила је војводу Путника у уџбенике ратне историје свих земаља света. У тој величанственој бици стари војвода је у својим рукама грчевито држао слабачким све конце, испољавајући задивљујућу равнотежу ума и воље и доносећи луцидне одлуке, којима је у ратним условима уиграну рационалност србског командовања и изванредну борбеност трупа слио у оптималну ефикасност и, управо у тренутку када је изгледало да је пропаст Србије неизбежна, прешао у општу офанзиву, пробио фронт Поћорекове Шесте армије на Сувобору, благовремено парирао обухватни напад комбинованог корпуса (60 батаљона) на Космај и Варовницу, а затим променио правце напада Друге и Треће армије и у наставку операција до ногу потукао ћесареве Балканске снаге, натеравши њихове остатке у панично бекство преко Дунава, Саве и Дрине. О овој великој победи србске војске много је писано не само у савезничким него и у непријатељским земљама. Навешћемо само један пасус из чланка познатог немачког публицисте Максимилијана Хардена, објављеног крајем децембра 1914, који гласи: "Већ десет пута нам је јављено да је читава једна србска дивизија или армија уништена, а бар пет пута су нам то исто јавили за целу србску војску. То лудо шкрабање служило је врло рђаво нашем савезнику. Аустроугарске трупе, о чијој храбрости и издржљивости нема потребе говорити (које је водио славни Поћорек), биле су тучене од храбрих људи, чисте ратничке расе, извежбаних у доброј школи и вођених стратегијском вештином маршала Путника и генерала Мишића." 

Радомир Путник, србски војвода

Стицајем несрећних околности, ратна стаза војводе Путника завршена је крајем 1915. на Албанском приморју, после губитка целе државне територије, када је непобеђена србска војска стигла до дна своје велике несреће. У тој трагичној ратној години, Путник је, савлађујући физичку немоћ чудесном духовном снагом, успео да извуче своје десетковане трупе из три смртоносна загрљаја бројно и технички надмоћнијих Макензенових снага, руководећи одбрамбеним операцијама србске војске из болесничке постеље. Измичући вешто испод концентричног удара непријатељевих трупа, србска војска се крајем новембра 1915. године нашла на Косову и Метохији, у готово потпуном окружењу, одсечена од својих савезника и притешњена уз горостасне албанске планине. Пред њом су стајале само две могућности: или капитулација и понижавајући сепаратни мир, или повлачење преко врлетних и снегом покривених албанских и црногорских планина на Албанско приморје. Војвода Путник се - сматрајући да би капитулација била најгоре решење и чувајући част, понос и достојанство србског народа-без колебања определио за другу могућност. Крајњим напором успео је да издиктира своју последњу директиву, која ће србску војску одвести на Јадранско приморје, а одатле на Солунски фронт. После тога је потпуно конуо - није могао ни да хода ни да јаше, па су га његови војници (у специјално направљеној носиљци  на рукама пренели преко албанских планина до Скадра. 

Истина је да је са губитком здравља опадало и Путниково учешће у командовању србском војском, али је истина и то да је он креатор свих крупнијих одлука Врховне команде све до одласка на одмор и лечење крајем 1915. године. Швајцарац Арчибалд Рајс је забележио да је тек 1915. године схватио "колико је необичан и уман био тај старац, бледог лица, уоквиреног проседом густом брадом подрезане у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио и дан и ноћ". 

На крају ваља нешто рећи о Путниково стратегијско - оперативним одлукама, које су имале судбоносан значај за земљу и народ србски, јер се он управо кроз те одлуке испољио као ненадмашив стратег и крупна историјска личност. Те кратке, разумне и кристално јасне одлуке изненађују дубином мисли и гвозденом логиком, непосредно извиру из конкретних ратних ситуација и складно се уклапају у делотворну целину Путникове стратегије, која није била ништа друго него један од елемената србске државне политике. Јер, Путник није био присталица оне школе која сматра да је вођење рата ствар стратегије а не политике, војсковођа а не државника, па стога ниједну крупну одлуку није донео без сагласности владе. Посебно треба истаћи да је Путник био хладна, рационална и врло методична личност; није волео рискантну стратегију која пошто-пото иде за спектакуларним резултатима, без обзира на ризик. Ни најбурнији догађаји нису га могли избацити из равнотеже; био је опрезан и методичан у тренуцима тријумфа баш као и у време када се под ударцима судбине повијао до земље. Путник, доиста, није праскао ватрометом духа, није засењивао ефемерним артификацијама, већ се како с разлогом наглашава генерал Петар Томац - "манифестовао трајније, корисније, судбоносније, као мирна, добро управљена, ефикасна топовска паљба". 

У личном животу војвода Путник је био миран, повучен и пословично скроман човек. Избегавао је разметљиве гестове на позорници јавног мњења, па и претерано декорисање одликовањима, истичући: "Моје декорације су испод мундира". Када су за време балканских ратова одређиване дневнице официра, наредио је да дневница потпуручника и војводе буду једнаке - три динара дневно. Такав је био војвода Путник.

---

Извор: Србска дијаспора