Двоглави орао - символ моћи

Орао (Aquila)

Орао (Aquila) спада у класу птица (Aves). Орлови су најкрупнији од птица из реда дневних птица грабљивица (Falconidae, Falconiformes). Њима су сродне породице стрвинара, орлушина или супова (Vulturidae), као и ноћне птице грабљивице (Strigiformes).

Поред орлова, породицу дневних птица грабљивица чине још соколови и јастребови. Орла карактерише тело предвиђено за грабљив живот: јак, кукасто повијен горњи кљун, снажне, кукасто повијене канџе, оштро чуло вида и веома осетљив слух. 

У Библији су честа поређења са брзином, снагом и другим особинама орла. У Старом завету, орао се спомиње и у правилима о исхрани. Месо орла забрањено је у исхрани и код Јевреја и код муслимана, односно није ни кошер ни халал.

Орао има позитиван предзнак у хришћанству. Сматра се символом Светог Јеванђелисте Јована и символом контемплације.

Најстарији символички приказ орла потиче из Месопотамије, још из 5. миленијума пре Христа. Орао је био чест и популаран символ на целом Истоку: код Сумераца, Асираца, Египћана, Хетита, Халдејаца, Персијанаца, Индијаца и других источних народа. 

Символични приказ орла из
Месопотамије, V миелинум п. Х.

Био је популаран и код прекоокеанских народа: Инка, Маја, Астека, новозеландских Маора, северноамеричких и аљаских Индијанаца. Са Истока се символика орла пренела код старих Грка, Етрураца, Римљана, Келта, Германа и других европских народа. Орао је увек представљао позитиван, соларни символ, везан за владаре, врховна божанства и ратничку традицију.

Стари Словени такође су били поштоваоци орла. Код њих је орао био везан за бога Стрибога, господара ветрова и ваздуха, буре и невремена, зиме и мраза. У словенској митологији орао је божија птица, цар неба и заштитник од града.

Мотив орла у европској хералдици јавља се у првој половини 12. века. Као псеудохералдички мотив јавља се већ у 10. веку, а неки његову употребу везују још за Карла Великог (768-814).

На грбовима се орао појављује и као псеудохералдички мотив – у слободном простору, и као прави хералдички мотив – на штиту. Орао се јавља и као чувар (или носилац) грба, самосталан или у пару, и као челенка – украс на кациги.

Као привилегија само појединих владара и малог броја племића, орао је стигао и до нивоа савремене државне хералдике. Данас само девет европских држава има орла у грбу: Албанија, Аустрија, Немачка, Пољска, Румунија, Русија, Србија, Црна Гора и Чешка. У свету свега тридесетак држава има орла у грбу.

Поставља се питање символичког извора и смисла двоглавог орла у хералдици. По неким ауторима, двоглави орао је «концепцијска слика симфоније и јединстра, сакралног и секуларног, небеског и земаљског, истока и запада». По другима, двоглави орао символише градацију, дуплирање. 

Грб Московског војводства

Двоглави орао свакако символише «начело владавине које превазилази државне или националне границе». Са извесним историјским одступањима двоглави орао представља привилегију транснационалног царства, а једноглави привилегију националне монархије. Двоглави орао припада обрасцу царског наслеђа (Аустрија, Византија, Русија, Свето римско царство, Србско царство), а једноглави обрасцу националних краљевстава (Немачка, Пољска, Румунија, Шпанија). Постоји само неколико приказа троглавог орла. Неки од њих из 15. века символизовали су Свето римско царство, а један се необјашњиво нашао на приказу Стефана Дечанског, на фресци у манастиру Светог Николе, код Бијелог Поља.

Вековима се установила и једна врста колористичке стандардизације двоглавог орла. Тако се златни (жути) двоглави орао на црвеном пољу сматрао грбом Византије, одакле га преузимају Руско царство и данашња Руска Федерација. Сребрни (бели) на црвеном пољу, сматран је грбом Србског царства, одакле га преузимају Србија, Црна Гора, Република Србска и Република Србска Крајина. Црни орао на златном (жутом) пољу сматрао се општим царским символом и као таквог га користе Свето римско царство и ромејски баштиници – Русија и Васељенска Патријаршија. Црни двоглави орао на црвеном пољу одувек се сматрао грбом династије Кастриота, одакле су га преузели Шиптари.

Птица владара

«Недостатак» хералдике у Византији надокнађивао се развијеном амблематиком. Мотиви двоглавог орла и тетравасилиона (крста са оцилима) имали су хералдичку функцију, али не и хералдичку форму. Једноглави орао наслеђен у Византији од Рима, као символ царске власти, постепено ишчезава између 4. и 15. века и бива замењен двоглавим орлом између 10. и 15. века.

Грб Палеолога

Двоглави орао у Византији наслеђен је од источних цивилизација којима је био символ врховне моћи. Код раних Комнина (крај 11. века), двоглави орао је декоративни елемент, док код позних Комнина (крај 12. века) већ представља знамење царског дома Комнина. У доба Палеолога (13-15. век) двоглави орао је једно од знамења василевса, али пре амблем највиших дворских чиновника, тј. највиших достојанственика, него амблем самог цара. Псеудо-Кодин (средина 14.века), у свом делу О чиновима, описује обућу, коњску опрему и шаторе различитих достојанственика, који на себи имају знак двоглавог орла у различитим бојама и на различитој подлози. Тако василевсу (цару) припада полихромни орао од драгог камења и бисера, на црвеној подлози, деспоту бели (бисерни) орао на црвеној подлози, као и црвени на белој подлози, а севастократору златан орао на црвеној и црвени на плавој подлози. Ове ознаке носиле су се у званичној – службеној употреби. Двоглави орао у Византији налазио се и на одорама владара, печатима, а можда и на царским заставама (дивелионима).

Појава двоглавог орла као византијског грба у западној литератури 15-18. века у правој хералдичкој форми – на штиту, била последица западњачког прилагођавања византијске амблематике западним хералдичким нормама. Користили су га и сродници и потомци византијских царева на Западу.

Знамење Немањића и Србског царства

Према домаћим изворима нема сумње да је мотив двоглавог орла у Србији преузет из византијске амблематске традиције, као и мотив крста са оцилима између кракова и то на три различита начина:


1. Добијањем титула од Византијског царства (још је Стефан Првовенчани од византијског цара добио титулу севастократора, а и Стефана Немању је на место великог жупана поставио византијски цар)

2. Браковима србских владара са византијским принцезама (вероватно је и велика жупаница Ана, жена Стефана Немање била грчког, царског порекла, а и Стефан Првовенчани био је ожењен Јевдокијом, ћерком византијског цара Алексија III Анђела)

3. Проглашењем царства (Србија је, за разлику од Русије, то учинила самоиницијативно још за живота Византије, крунисањем Стефана Душана за цара Грка и Срба 1346.)

Двоглави орлови из Манастира Богородице Љевишке

Према речима професора Симе Ћирковића, у Србији до Душановог царства, символика орлова на владарској одежди примењивана је мање строго и формално него у Византији и остала је ограничена на владаре и њихове најближе сроднике.

Најстаријим приказом двоглавих орлова у средњовековној Србији могао би се сматрати онај на одежди кнеза Мирослава, на његовом ктиторском портрету у цркви Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Ова фреска потиче из 14. века, али се верује да је верна копија оригиналне, с краја 12. века. Двоглави орлови јављају се, пре свега, као мотив на одећи владара приказаној на средњовековним фрескама. Јављају се и на супедионима (јастуцима на којима, приказани на фрескама, стоје средњовековни православни владари), у декоративном фреско сликарству и у спољашњој пластици манастира, од 13. до 15. века. Мотив двоглавог орла на печатима и новцу јавља се тек у другој половини 14. века.

Коласте аздије

Одежда средњовековних владара – аздија (грч. хасдион) била је често украшена круговима (колима) у које су могли бити уписани различити мотиви. Отуда и њен назив коласта аздија.

Коласте аздије на одежди
деспота Оливера

Како су у кола на владарским аздијама најчешће били уписани двоглави орлови, временом је термин коласта аздија почео да означава сам мотив двоглавог орла у кругу, па је тај мотив забележен под тим називом и у савременом хералдичком речнику Србског хералдичког друштва «Бели орао».

После Немањића, мотив двоглавог орла користиле су и друге србске средњовековне династије: Котроманићи, Лазаревићи, Бранковићи и Црнојевићи. Они су, поред других символа и својих породичних грбова, користили Немањићког орла, истичући тиме своје претензије на државно-правно наслеђе династије Немањић. Зато, нема сумње да је још у средњем веку двоглави орао био осведочени символ династије Немањић (и других србских династија) и истовремено символ србске државности. То потврђују и западни писани извори 14. и 15. века.

Особености србског средњовековног орла

Према мишљењу Драгомира Ацовића у 13. и првој половини 14. века у Србији преовладава употреба севастократорског орла – златног на црвеној подлози и једне од деспотских ознака – црвеног орла на белој подлози. У време царства (1346-1371) почиње да преовлађује употреба белог орла на црвеном пољу. На великом броју приказа орао око врата има неку врсту огрлице (колира). Према неким ауторима, то указује да је као узор за хералдички приказ србског средњовековног орла послужио белоглави суп. То је једна од најмоћнијих птица на Балкану, импозантних димензија и лета, уз то и веома користан чистач природе, а тиме и заштитник људи. На средњовековним приказима између глава орла често се јављају различите фигуре попут звездице, крина, палмете или крста.

Небески краљ

Белоглави суп (Gyps Fulvus) је припадник реда стрвинара – птица које се хране претежно лешевима угинулих животиња.

Белоглави суп

Они су сродни орловима, односно реду дневних птица грабљивица, али ипак представљају засебан ред птица. Белоглави суп, код нас познат и као крагуј, спада у најзначајније чистаче природе у Србији. Овај стрвинар чији распон крила достиже и до 2,7м, а висина и преко 1м, био је веома бројна врста у средњем веку. Вековима је, услед цивилизацијског „напретка“ и људске небриге, њихов број опадао. Страдали су највише од затроване хране и криволова. У другој половини 20. века, белоглави суп доведен је на ивицу истребљења. На простору његових најбројнијих насеобина, у клисурама река Увац, Трешњица и Милешевка, почетком 90-их година 20. века, живело је свега двадесетак јединки. Захваљујући Фонду за заштиту птица грабљивица из Београда и напорима многих других појединаца и група за заштиту природе, број белоглавих супова се до 1999. године повећао на 250. Услед НАТО бомбардовања број белоглавих супова поново је био десеткован, али је напорима ентузијаста њихов број у Србији опет достигао цифру од око 300 јединки. Колонија белоглавих супова у клисури Увца представља највећу колонију на Балкану и једну од већих у Европи.

Овај фантастични летач чија висина лета достиже и до 2,5км, који шестари без замаха крила, пловећи као једрилица, има при основи врата код одраслих примерака белу, а код младунаца смеђу, паперјасту крагну која штити перје од прљања крвљу. Могуће је да је управо ова птица била узор за србске средњовековне приказе хералдичког орла са колиром.

Грб Немањића из
Грбовника Коренић - Неорић

Двоглави бели орао на црвеном пољу, као грб Немањића, јавља се у Илирским грбовницима од 16. до средине 19. века и у литератури 17. и 18. века. У то време на приказима се, уз двоглавог орла, јавља и мотив стилизованог љиљановог цвета, честог хералдичког символа Немањића, Лазаревића и Котроманића.

Неки аутори попут Павла Витезовића Ритера у својој Стематографији (1701), мотив крина повезивали су са сродством Немањића «са краљевском крвљу Француске». Стилизовани љиљанов цвет (крин) осведочени је мотив србске средњовековне хералдике и део србских средњовековних владарских регалија (круна, скиптар, и сл.) наслеђених са запада. Није познато одакле потиче њихово појављивање уз двоглавог орла на сроском грбу с краја 16. века. Овај детаљ и данас постоји на грбу Србије.

Устаничка хералдика (1804-1815) «заобишла» је употребу грба Немањића, тј. двоглавог орла. Он се јавља на великом Карађорђевом печату из 1806. и поново тек на ктиторској плочи војводе Јакова Ненадовића на кули барутане у Кличевцу код Ваљева, 1813.

Двоглави орао у србској државној хералдици

Двоглави орао као баштина Немањића и Црнојевића коришћен је као грб Црне Горе још у време владавине владика. Касније ће, уз мотив лава, постати један од два основна хералдичка мотива грба Кнежевине и Краљевине Црне Горе (1851-1918).

Новаковићев предлог новог грба
Краљевине Србије

У Кнежевини Србији (1817-1882) крст са оцилима се брзо усталио као главни и омиљени хералдички мотив, па је тако постао и основа државног грба. Тек 1882. захваљујући хералдичком знању и истраживањима Стојана Новаковића, двоглави бели орао постаје носилац хералдичке слике на новом грбу Краљевине Србије, а потом и део грбова краљевских домова Обреновића, Карађорђевића и Петровића-Његоша. Такав статус задржао је и на грбу Краљевине СХС и Краљевине Југославије. У државној амблематици социјалистичке Југославије није било двоглавог белог орла. Он ће се поново јавити на грбовима Републике Србске Крајине (1991-1995), Републике Србске (1992) и на грбу Савезне Републике Југославије (1993) и Републике Црне Горе (1993). Грб Републике Србије промењен је тек 2004. године, када је у употребу, са извесним изменама, враћен грб Србије из 1882. Ове године стандардизован је коначан изглед овог грба. Тако је на новом грбу двоглави бели орао поново постао главни хералдички мотив и носилац хералдичке слике. После тога, он почиње да се укључује у амблематику и хералдику државних институција и органа. Тако је постао носилац хералдичке слике и на великом грбу града Београда и на грбу Војске Србије.

Реч о орлу, цару птица

У Физиологу, средњовековном бестијаријуму (лат. bestiarium – књига о животињама), пуној фантазија, символичности, бајковитости и религиозно-етичких поука, у тексту Реч о орлу, цару птица, каже се: 

«Орао је цар створова који лете, добар је, сто година живи без бриге, и остарев, оболи, и заливају му се очи, и не може ловити. И вине се у небесну висину, и дође на рајско језеро на истоку, и опет падне на прост камен, и стоји осам дана на камену. И опет се купа у рајском језеру три пута на дан, и стоји на сунцу, и, кад се разгреје од сунца, тада му се очисте очи, и буде као и млад.

(Тако и ти, безумни човече, када ти се умноже греси твоји, притеци цркви, пошто је камен црква, а сунце молитва црквена, рајско језеро је заповед духовног оца, а висина је пост, а старост греси твоји)».

Птица слободна од закона

Орао је отелотворена слика моћи, парадигма природних врлина, слободних од закона, својствених, а не стечених, оних којима се човек може приближити али их никада не може достићи. Отуда је орао идеална веза између царства висина и земаљских владалаца (Д. Ацовић). 

Орао је птица владара и небески еквивалент лаву на земљи (Шеваље и Гирбрант).

Орао је, поред лава, најчешћа хералдичка животиња (Г. Освалд).

Милош и орлови

Милан Ђ. Милићевић у књизи Кнез Милош у причама, доноси причу Кнез Милош и племићи с грбовима, по којој су Милошу поједини команданти, међу којима је био и његов брат Јеврем, слали писма печаћена печатима на којима није било крста са оцилима, већ других хералдичких мотива, попут вепрове главе прободене стрелом и двоглавог орла. На то им је Милош наводно одговорио да ће свињску главу по њушци, а орлу сломити оба крила, па да се сви окупе око крста, ако не желе да опет водају турске коње. Александар Соловјев наводи ову причу као пример Милошевог противљења стварању новог племства, али и као пример његовог односа према грбовима и хералдици. Занимљиво је да је управо у време династије Обреновић двоглави орао постао део државног и њиховог династичког грба.

Извор: НИКОЛА ГИЉЕН, ЈЕЛЕНА МАНДИЋ, СОЊА ЈОВИЋЕВИЋ ЈОВ, Српски средњовековни грбови, Фонд «Принцеза Оливера», Београд