недеља, 29. децембар 2013.

Стеванова песма

Пред потерама склонио се Глигор са Мукоса у Пореч где су га Рајковић и Бабунски чекали. Пролеће је донело немир и шуме разлистале су опет оживеле. Четници, луталице, ишли су дугим кружним путем без краја и почетка кроз зелене планине освежене заосталим снегом по урвинама, кроз бачије на којима су им чобани спремали младе јагањце, плаћене златом и кроз ноћи једине слободне.
    
Камен је секао оштрим ножевима њихове табане. Два четника непрекидно су застајала да одморе на мекој и младој трави изгребане, крваве ноге. Обућа је остала само око чланака. Глигор је пришао и скинуо опанке. Дао их је једном четнику. Рајковић је обуо другога и две војводе ишле су босе пред четом све до Крапе.
    
27. априла напустили су Рајковић, Глиглор, Бабунски и Тренко са четама кратки безбрижни одмор у Крапи, ноћи проспаване на овчим кожама под кровом, дуге разговоре из ракију са „владиком“ Тасом, бунгуре са пастрмом и мазник. Пошли су планинским гребеном ка избору Бабуне, да наставе стварање своје шумске државе.
    
Ни једног гласа осим животињског вриска и хука воде, ни једног сусрета, само господари свога пута под небеским звоном прилазили су Орешкој планини. На рубу неба и оштрог камена седео је чобанин.
    
Глигор је набрао обрве и стао. Зауставио се цео живи ред. Сељаци су се увек склањали са домашаја пута и са високих видика. Заклоњени шумом и клисуром чували су своја стада далеко од свих погледа. Чудни чобанин одвео је сувише високо своја два вола. Опрезно су га опколили и ухватили. Под кабаницом нашли су бугарског комиту.
    
Његов уплашени поглед који је бацио на шуму иза зеленог пропланка одао је логор другарски. Бугари су скривени под густим, високим храстовима лежали око извора, одмарајући се пред ноћним нападом на Крапу, из које су србске чете тек биле изашле. Рајковић је одлучио да их претекне. Наредио је да се опколе и нападну.
    
Глигор је пошао са четом на ивицу шуме у заседу да чека на знак пушке Рајковићеве. Са Бабунским и Тренком повео га је големиот Сретен комите кроз сенке влажне између густих стабала. Преплашене веверице бежале су по гранама. Одједном је опрезни комитски ход зауставила блиска паљба. Знали су да је то код Глигора. Бугарски стражар код извора приметио је кретање грана и сенке на ивици шуме. Узбунио је дружину. Удар челичног бича обавио је Глигореве четнике.
    
Препад се у отворену битку претворио. Рајковић је трчао другу у помоћ. И пред њиме се указала тамна покретна гомила. Иза сваког дрвета блистао је пламен и планина је враћала потмуло глас пушака.
    
Дубоким јаругама, планинским касама бежале су бугарске комите без капа и оружја, крваве, преплашене, поражене.
    
Рајковић је опколио извор. Са жубором се мешао глас умирућег човека.
    
Између израњаваног дрвећа нашли су петнаест бугарских лешева. У сред баченог оружја и торби комитских лежао је Стеван Димитров, који се „краљем од Македоније“ прозвао.
    
Издисао је и певао:
    
„Македонио, Македонио, жалос за мајка за да не погинам од дишманските турски куршуми а да погинам од братски србските куршуми...“


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 213