Которска тврђава

Котор је један од средњовјековних градова у коме су се урбана структура и континуитет живота одржали на најбољи начин. По површини коју захватају његови бедеми он је највећи средњовјековни град у Црној Гори

Грб Котора

Још увијек у науци није ријешено питање да ли се данашњи Котор налази на мјесту античког Acruviuma. Као Dekadaron или Dekadoron данашњи Котор се јавља код Равенског географа у IX вијеку, када је припадао Византији. Византијска владавина присутна је, стварно или номинално, са прекидима, на овом подручју све до краја XII вијека. Доњи Котор су 841. године опустошили Сарацени, што описује цар Константин Порфирогенит у X вијеку када га назива Dekatera.

Крајем X вијека град је спалио цар Самуило. Котор је ушао у састав Дукље у другој половини XI вијека, и по византијском историчару Скилици, краљ Михаило је имао двор у њему. Шездесетих година XII вијека Котор почиње да наступа у спољнополитичким односима самостално. Под власт Немањића потпао је 1186. године, и током скоро два вијека њихове владавине имао је велику наклоност владара и повлашћени положај у држави. Након Немањића наступа период владавине угарско-хрватског краља (1371-1384), а затим босанског краља Твртка (1384-1391). Кратак период самосталности Котора траје до 1420. године када се град ставља под власт Млетачке републике која ће трајати скоро четири вијека. Највећи просперитет Котор је доживио у периоду од XII до првих деценија XV вијека.

Положај Котора у дну залива изванредан је за луку која је заклоњена од свих јаких вјетрова, па је то највјероватније био један од најважнијих разлога за настанак првог насеља. На примјеру Котора се најбоље види како су до максимума искоришцени сви могући природни услови за постављање града и његову одбрану: положаја поред мора, двије текуће воде (ријека Шкурда са југа и извор Гурдић са сјевера) у доњем дијелу града, док је горњи дио утврђења на врху неприступачне литице брда Св. Иван (260 м) одвојеног од масива Ловћена дубоким расједом.

Котор на географској карти из XVI вијека

Према подацима из которског статута, из прве половине XIV вијека, град је већ тада заузимао данашњу површину, а његов фортификациони систем настајао је постепено у периоду од IX до XIX вијека. Најстарији видљиви дјелови средњовјековних бедема сачувани су само на два мјеста у јужном дијелу града, према мору и код сјеверних градских врата. Остатак бедема у приобалном појасу, као и бедеми у брду, свој данашњи изглед добили су у млетачком периоду.

Котор је углавном задржао урбану матрицу оформљену у средњем вијеку. Мрежа улица неправилна је и врло разуђена. Унутар зидова нема много сачуване средњовјековне архитектуре прије млетачког периода. У најстаријој књизи которских нотара, која обухвата период од 1326. до 1337. године, унутар бедема помиње се укупно 17 цркава и самостана. Данас је сачувано њих 6: катедрала Св. Трипуна, Св. Лука, Св. Марија од ријеке или Коледата, Св. Павле, Св. Ана и Св. Михаило. Од профане архитектуре сачувани су само дјелови старијих зграда уклопљени у нова здања, и то највише у улици која се пружа од сјеверних ка јужним градским вратима, под самим брдом, као и остаци палата породица Бућа и Драго.

Извор: Линк веза