 |
| Јован Стојић |
Jован Стејић је један од главних угарских Срба који су у Србију уносили »просвештеније« и један од карактеристичних писаца србских из прве половине XIX века. Рођен у Старом Араду, у Угарској, 1803, основну школу и неколико разреда гимназије учио је у месту рођења; гимназију је свршио у Пешти. Медицину је почео учити у Пешти, а довршио је 1829, када је постао доктор медицине. Свршивши студије, 1829, Стејић оде у Србију за личног лекара кнежева брата, Јеврема Обреновића. У два маха био је и лекар кнеза Милоша, али 1832. ћудљиви кнез га отпусти из своје службе и он исте године пређе у Земун. По измењеним политичким приликама, 1840, понова пређе у Србију и одмах постане начелник санитета у »попечитељству внутрених дела«. 1845. постао је главни секретар Државног савета. И као начелник санитета и као саветски секретар Стејић је радио на просветном напретку Србије и био један од главних покретача и радника Друштва србске словесности. Умро је у Београду 23. новембра 1853. године.
Стејићев обилан књижевни рад почиње врло рано, од 1824. Још као ђак дао је неколико књига. У Бечу, 1826, изишао је његов допуњен превод дела немачког писца Х. В. Хуфеланда Макровіотика или наука о продуженiю живота човеческогъ. Две свеске Забава за разумъ и срце изишле су у Бечу и Будиму 1828. и 1831, Саборъ истине и науке доживео је два издања (Београд, 1832. и 1866). Од Стејића су остале још ове књиге: Огледи умне науке (Будим, 1836), Новый прилогъ за душевну забаву (Нови Сад, 1836), Антропологія или наука о човеку (Београд, 1850). Поред тога знатан број етичких, хигијенских и филолошких чланака по часописима и листовима. Његови Скупљени списи изашли су у Панчеву осамдесетих година, у издању књижаре Браће Јовановића.
У маломе, он подсећа на Доситеја Обрадовића, са којим има заједничке идеје, програм и начин рада. Он је рационалист по идејама и лекар по професији, сав је васпитан у култу разума, како је то схватао XVIII век, и цео његов рад је давање савета како да се складно у човеку и народу одржава душевно и телесно здравље. Проблеми практичне етике у првом реду га занимају, и као циљ сваке науке он ставља: »добродетељ и наше дужности познавати, и радно време уважавати«. Своје идеје црпе из немачких популарних филозофа са краја XVIII и почетка XIX века, нарочито ученика Кантових. Али, он није педантски педагог и апстрактан филозоф, но излаже живо и јасно, своја развијања поткрепљује и илуструје изрекама и анегдотама не само из страних писаца свију времена но из србске народне уметности и србског народног живота. Он је човек нових и напредних идеја и његов поглед окренут је ка будућности. Он тражи да се народне масе не само душевно но и материјално подигну, осуђује интелигенцију што се довољно не одужује своме народу, тражи сувременију наставу и бољу школу, напада на верски фанатизам и верске предрасуде. Он чини оштру критику стања сувремене србске књижевности, осуђује неспрему и неозбиљност са којом се у њој ради, тражи да књижевност стане у службу општег народнога напретка, одриче Видаковића и Јоакима Вујића, препоручује Валтера Скота, преводи Лукијана Самосаћанина, Рабенера, Коцебуа.
Као готово сви србски писци онога времена и он се умешао у борбу око језика и правописа, и ту показао разумна и зрела схватања. Он је за народни језик, али држи да тај језик треба облагородити, пречистити, попунити, подићи на висину књижевног језика. Образовани људи имају више идеја и осећања, зато не могу писати језиком »баба-Санде«, и морају стварати нове речи, враћати у живот старе или позајмљивати из других језика. Стејићеве Эзыкословне примѣтбе о Караџићеву преводу Новога завјета, штампане 1849. у Гласнику Друштва србске словесности за 1849, јесу најтачнија и најбоља критика коју су сувременици учинили Караџићу. Он ту тражи »да се народни језик диже на степен књижевнога достојанства, гди он показује и мора показивати више снаге, с прибавком нови или књижевни речи и више лепоте, с додатком писмене углађености слога, него колико и једне и друге у устима пука или простога народа има и имати може«. И сасвим тачно, Стејић сва спорна питања о језику и правопису у србској књижевности оставља на решавање »општем мњенију« и времену.
Јован Скерлић, Историја нове србске књижевности, 1914.
