О огњилима на србскоме грбу

Тачно пре двадесет година објавио је наш уважени слављеник, др Фердо Шишић један интересантан чланак о србском грбу

Грб краља Вукашина

У том чланку, писаном за хрватску јавност, др Шишић показује да порекло србског грба (крст са четири оцила) треба тражити код Мавра Орбинија, који је године 1601. први објавио тај грб као Arma del Re Vukasin, па је из Орбинова дела тај грб пренет године 1701. у Стематографију Павла Ритера Витезовића као грб Србије и да се од тога времена Карловачка србска митрополија служила тим грбом као саставним делом свога грба, већ од времена митрополите Мојсија Петровића године 1726. Пример Карловачке митрполије и велики утицај Стематографије Жефаровића, који је године 1741. Ритерово дело превео с латинског на словеносрбски, проширили су употребу тог грба код Срба у Аустроугарској монархији, и уопште код свих Срба. Године 1838. био је овај примљен од Милоша Обреновића за званични грб Кнежевине Србије.

Дакле, по мишљењу писца, Кнежевина Србија из XIX века, узела је свој грб по узору Срба што живе на територији Краљевине Угарске и Хрватске, наиме Карловачке митрополије, а не обратно.

Овде је писац оставио празнину која је објашњављала разлог тог објашњења. То је било на суђењу неким Србима који су били оптужени да се служе знамењима Србије.

Чланак др-а Ф. Шишића јасно је приказао питање о традицији и употреби србског грба од Орбинова времена. Ипак остало је нерешено питање, откуд је Орбини узео или измислио овај грб, нема ли крст са четири оцила неку старију традицију, која би га везивала за средњевековну Србију? У последње време ово је питање додирнуо г. проф. Пера Поповић, архитекта и зналац середњевековне србске уметности.У једном чланку године 1924. анализирао је хипотезу архим. Нићифора Дучића о вези између дотичног грба и хиландарског печата Св. Саве - решио је ово питање негативно. У другом чланку године 1926. обратио је г. Пера Поповић пажњу на тобожњи србски грб, који је некад Дим. Аврамовић видео на једној од Галатских капија у Цариграду. Служећи се чланком познатог византолога г. Ж. Еберсолта, госп. Пера Поповић тумачи да је загонетни грб на Галатској капији - грб Ђеновљана - који су почетком XIV века зидали нова утврђења у Галати, а да монограм од четири В ударен преко грба Ђеновског показује сизеренство Палеолога и значи:

Βασιλεύς Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλεύουσι

Према овоме постанак србског грба нема везе с овим плочама у Цариграду, које се сада налазе у музеју. Ипак откуд ова чудна сличност између србског грба и грба на цариградској капији из почетка XIV века? Мислимо да није случајна, него да порекло ове сличности треба тражити у србско-византијским односима XIV века, толико значајним за разумевање србске историје.

Прије свега морамо нагласити да је г. Ж. Еберсолт сасвим погрешно растумачио грб са монограмом (боље би било рећи, са тетраграмом) на цариградској плочи. Ово није ђеновски грб са удареним преко њега словима у знак сизеренства (случај непознат у хералдици) него грб или знак царске породице Палеолога, и тим самим позне Византије. У млетачком Museo Civico налази се интересантна карта Средоземног мора, сликана од Франческа де Чезанис године 1421. Ту су над појединим државама насликане и њихове заставе у бојама. Између Солуна и Цариграда вије се застава Византијског царства - златан крст на црвеном пољу са четири златна слова В између кракова крста. Сличност је између ове заставе и србског грба фрапантна. Ова слика је најбољи доказ да се Византијско царство служило крсташ барјаком с овим грбом. Можемо приметити да је Ф. де Чезанис вероватно пресликао своју карту са једне старије заставе Јерменске краљевине и заставе кипарских краљева Лузињана на киликијској обали, ово практично стање пре године 1375. И заиста имамо доста других доказа да је Византијском царству у XIV веку био познат крст са четири В, као знак (embleme) царске куће Палеолога. Обично се говори о томе да Византија није познавала грбове, као једини знак царске куће, који се може сматрати донекле и за државни грб, јавља се у последњим вековима орао (раније једноглави, од краја XIII - двоглави), који видимо и на византијским царским оделима, и на сликама србских владара, и на бугарским новцима од краја XIII, и на новцу деспота Оливера. Познато је да и Руска држава примила је двоглавог орла у свој грб године 1472. после брака Јована трећег са нећакињом последњег цара Палеолога, да тиме истакне своју везу са Византијом и свој значај као - једине православне царевине.

Застава Византијског царства на карти
Средоземног мора из 1421. године

Али треба нагласити да се у доба Палеолога царска породица почела да служи засебним амблемом, и то је крст са четири В. Пред крај Византије овај амблем јавља се на царским заставама (то смо видели на карти Чезаниса) и интересантно је да се у то време често тумачи као четири оцила. О томе амблему или грбу Палеолога и о томе, носи ли он четири В или четири оцила, постоји читава литература. У чувеном делу De officiis Псевдо Кодина јасно се говори да се на византијским бродовима вила царска застава: крст са оцилима. Али један француски хералдичар XVII века, Marc Vulton de Colombiere протумачио је године 1664. ове фигуре у грбу Палеолога као четири В , као реченицу. Под утицајем Вилсоновим унео је Гоар ово тумачење годine 1648. у своје коментаре Кодинова дела. Затим Диканж (Du Cange), увек добро обавештен доноси у своме делу Familiae Byzantiniae Палеолога - опет златан крст са четири златна оцила на црвеном штиту. У XIX веку доста су писали о том грбу хералдичари и нумизматичари Kohne, Gille. Friedlaender. П. Ламброс је године 1861. штампао велику расправу, у којој описује овај грб и на новцима Андроника другог Палеолога и тумачи га као 4 оцила (fusils). Године 1876. дотакнуо је ово питање Г. Шлемберже и опет тумачи фигуре око крста као 4 слова В. Томе мишљењу придружио се и грчки научник Сатас, али Ламброс остао је при свом мишљењу и навео је године 1878. да је амблем огњила познат и талијанској хералдици, да се у Фиренци почетком XIV века ковао новац signati signo acciaiuoli јер презиме acciaiuoli значи оцило. На крају крајева, године 1899. посветио је И. Н. Своронос велику студију томе питању и по нашему мишљењу решио га дефинитивно. Претресавши целу историју тог питања, Своронос обраћа нарочиту пажњу на византијске новце и показује да се слово В врло често јавља на новцима и печетима као почетак речи ВОНΘЕI (помози) да се јавља и један и два пут, док од времена Михаила Палеолога (од године 1261) јавља се обично четири пута између кракова крста. Ову тетраграму Своронос тумачи као крсте цара царева, помози цара. На родоским новцима цара Михаила Палеолога (1261-1275), његова брата Јована Палеолога, господара Родоса (1261-1275), заједничке владавине Михаила и Андроника другог (1275-1278), Родоских господара de Vignoli и de Villaret (1307-1309) јавља се тај крст са четири В, који немају још тачно одређеног хералдичког положаја, Главни је закључак Свороноса, да фигуре око крста означавају четири слова В, да она слова имају сакрални значај као инвокација божанства и да вероватно само доцније, пред пад царства, почело је тумачење ових слова као оцила. Можемо додати неколико речи овим закључцима. Византија до Палеолога није познавала грбове, али на својим новцима волела је тетраграме. Крст са четири слова јавља се на византијским новцима од VI века. Крст са четири слова (или четири фигуре) између кракова је познат читавом хришћанском истоку (Јерменској, Ђурђијанској), интересантно је кад су крсташи засновали своје државице, и они су почели на својим новцима да сликају тетраграме и да своје грбове удешавају на источни начин опет као крст са четири фигуре између кракова крста. Тако је у XII веку постао сложени грб Јерусалимске краљевине (Годфрид од Буљона): d'argent a croix potencée d' or cantonnée de 4 croisettes de mesme. Латински цареви XIII века у Цариграду из куће Куртне имали су опет сличан грб: de gueules a la croix d' or cantonnée de quatre besants charges chacun d' une croix de Jerusalem et accompagnes de 4 crоisettes de mesme. Витешки Михаило Палеолог, који је предводио Франке најамнике, који је знао за витешке двобоје и турнире, освојио је Цариград од куће Куртне. Онда могао је осетити потребу да и на своме новцу и на своме штиту има сличан амблем. И јавља се сакрална тетраграма која личи на споменуте грбове крсташа, али одликује се тиме што садржи не четири фигуре, него четири слова - символичну евокацију. Овај амблем постао је током времена прави грб Византије, тачније рећи - царске куће Палеолога. Као грб јавља се он у XIV или XV веку на цариградским капијама, као византијска застава познат је он (крајем XIV века?) де Чезанису, као царска застава познат је псевдо-Кодину. Познат је као такав и на западу: провансалски херолд из доба Карла VII (1422-1461) говори о цару византијском: Il porte de gueulles a une croix d' or et quatre lettres grecques nommées betex de mesmes confrontées. Али пошто су западној хералдици сасвим непозната слова у грбу, почели су многи појединци да тумаче овај византијски грб помоћу фигура, Најближа је била слика оцила (fusil). Ово је тумачење добро дошло, јер је оцило било познато на Леванту као моћне фиренцке куће de Aczarellis, херцега атинских у XIV веку.

Осим тога оцило било је згодан амблем за ратну заставу, кад се од XIV века све више шири употреба ватреног оружја. И сами заповедници византијских бродова, који су у својој флоти чували успомену на страшну грчку ватру, могли су почети да тумаче своју заставу као крст са четири оцила. Поједине гране Палеолога, које су се у XIV и XV веку селиле на Запад (маркиза од Монферата у Италију и др.) исто су примале ово тумчење свог породичног грба, јер ово више одговара правилима западне хералдике.

Однос србског грба према грбу Палеолога

Утврдили смо да је од године 1261. крст са четири слова В познат као амблем царске куће Палеолога најпре на новцима у разним облицима, затим на градским капијама и на ратним заставама као грб. Видели смо да се овај амблем већ од XV века тумачи као крст са четири оцила. Диканж у своме великом делу године 1680. наводи и грб Палеолога са оба тумачења, и грб Србије и Вукашина, по Орбину, и протумачио га због велике сличности са византијским, на исти начин. Треба напоменути да Орбини није нигде тумачио своје грбове. Диканж је из Орбинова дела узео слике грбова Душанова, Вукашинова, Србије и др. и први их је истумачио у вези са познатом му византијском грађом. Врло је вероватно да је Ритер Витезовић своје тумачење србског грба као крста са четири оцила (chalybes) узео из Диканжова дела.

Грб Србије (други) из Диканжове
Историје Византије

Сада намеће се нама важно питање: одакле је Орбини узео свој грб Србије? Је ли га просто измислио или се наслањао на неку средњовековну србску традицију? Тешко је одговорити на ово питање. Могао је Орбини за време својих путовања по Италији да види негде византијски грб и да га пренесе у своју књигу као србски, без многих озбиљних разлога. Али доста је вероватна и друга претпоставка. Можемо скренути пажњу на један важан споменик - на дечански полијелеј, на којем су изливени крстови са четири оцила, као и имена Стефана краља, благочастиве госпође Евгеније, благовјерног Стефана кнеза Влка. Нажалост, овај полијелеј није ни испитан ни проучен; ипак немамо разлога да сумњамо у његову аутентичност; сличне полилеје XIV века налазе се по другим црквама Јужне Србије. Онда имамо врло важан податак: у Дечанима XIV века био је познат Палеологов крст на поклону србских владара, као што је на другим местима у Србији XIV века био познат византијски двоглави орао. Није ли ова појава у вези с тиме што је краљ Стефан Урош III за време зидања Дечана био ожењен Маријом Палеологињом? Тешко је решити ово питање на основу једног мало проученог податка. Није нам јасно, да ли је Орбини имао појма о дечанском полијелеју, да ли се наслањао на неку другу традицију; није нам јасно зашто је баш краљу Вукашну и кнезу Лазару приписао овај грб. ипак једно је несумњиво. Славни србски грб и часни крст са четири оцила (или четири символичних слова) води своје порекло из Византије епохе Палеолога, исто као и други основни део садашњег грба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца - бели двоглави орао.

Аутор: Александар Соловјев