недеља, 20. мај 2012.

Јован Хаџић

Јован Хаџић
Родио се у Сомбору, у Бачкој, 8. септембра 1799. године. Како је остао рано без родитеља, узео га је под своје ујак, бачки владика Гедеон Петровић, и брижљиво га школовао. Србску основну школу свршио је у Сомбору, немачку у селу Оџацима, гимназију у Карловцима и Пешти, права у Пешти и Бечу. У Пешти је 1826. положио докторат права и постао адвокат. Као ђак био је један од главних оснивача Матице србске у Пешти, 1830. постао је директор новосадске гимназије. Од 1830—1831. био је уредник Сербскогъ лѣтописа 1837. отишао је у Србију, на позив кнеза Милоша, и ту девет година израђивао законе. Он сам је израдио грађански закон и био главни организатор државних власти у Србији после Устава од 1838. Поред тога уређивао је Голубицу (1839. до 1844) и живо учествовао у уставној борби као »правни саветник уставобранитељске странке«, као »учитељ и пророк њен«. 1845. Грађански закон ступио је у живот, и 1846. дошавши у сукоб са Вучићем, вратио се у Нови Сад. 1847. је био посланик на мађарском сабору у Пожуну, а 1848. на србском сабору у Карловцима. 1850. постављен је за владиног комесара за судско уређење Војводине; 1854. је стављен у пензију. 1864. покренуо је, без успеха, часопис Огледало србско, а 1864. и 1865, такође без успеха, радио као посланик на србском сабору у Карловцима. Умро је у Новом Саду 23. априла 1869. године.
 
Јован Хаџић у »књижеству назван« Милош Светић, био је један од најактивнијих писаца србских свога доба. Образован човек и гипка духа, он се огледао на неколико поља. У почетку свога рада бавио се поезијом и око 1840. важио као један од најбољих песника србских. Почео је писати још 1821, одушевљен поезијом Лукијана Мушицког, и тада му је Мушицки певао: »О сродни душе духу ми мојему«. Вешто подражавајући свога узора, Хаџић је преводио Вергилија, Марцијала, Клопштока, Хердера, Гетеа, Шилера, а нарочито Хорација. 1827. превео је Хорацијеву посланицу De arte poëtіca, под насловом К. Орація Флакка о стихотворству книга. Своје стихове, оригиналне и преведене, штампао је доцније под насловом Дѣла Јована Хаџића, у кньижеству названога Милоша Светића (I—II, Нови Сад 1855, Карловци 1858).
 
Хаџић је велики поштовалац »древне вештине«, класичне поезије. Иако познаје и цени србску народну поезију, и каткада пише по узору народне песме, иако је Вергилија и Хорација преводио у размеру народних песама, ипак он држи да србска књижевност треба да има за узор класичне књижевности и нове књижевности које су се угледањем на њих развиле. Он има рационално схватање поезије, садржину истиче над формом, разум над маштом и осећањем, и зато је најрадије певао патриотске оде, пригодне песме, политичке басне. У току свог плодног књижевног рада он је показао и књижевно образовање и одређен књижеван програм, али знање, разумност и добра воља нису могли надокнадити оскудицу правог књижевног талента. Он је песник главом, али не срцем, и, као човек од књижевног заната, остао тип »ученог стихотворца« нашег.
 
Бавећи се у Србији, скупљао је од још живих сувременика грађу за историју првог србског устанка. Те белешке је средио и штампао под насловом: Устанакъ србскій подъ Црнымъ Ђорђемъ (Нови Сад, 1862). Синтетично дело Духъ народа србскогъ (Карловци, 1858) је дилетантски посао, где се на основу недовољне грађе хтело да праве велика уопштавања. Превео је и Лесинговог Натана Мудрогъ (Нови Сад, 1861). Хаџић је нарочито остао познат као главни противник Вука Караџића. У почетку свога књижевнога рада он је био у добрим односима са Караџићем и опходио се према њему као ученик према учитељу. 1821. Караџић му је писао: »Ви сте већ отели Мушицкоме име Орацијево« и храбрио га да постане »србски Пиндар«. Почетком двадесетих година ова два, доцније љута противника били су тако блиски један другом да му је у једном писму Караџић говорио »о нашој партији«. Хаџић је тада био и остао присталица народнога језика, био један од првих српбских писаца који су стално уважавали србску народну поезију, али он је мислио да искључив народни језик није у стању без позајмица и развијања да постане књижеван језик. Он је одлучно био да се очува стари и етимолошки правопис. Био је доследан у својим основним погледима, и »као год што је у питању правописа војевао противу народнога говора, тако је у области законодавства војевао противу обичајнога права« (Сл. Јовановић). Он је борбе против Вука Караџића водио у доба од 1837. па до 1847, и продужио их је шездесетих година, врло упорно, али са недовољним стручним знањем и са мало убедљивом аргументацијом.
 
То је био један од најобразованијих Срба свога времена, врло савестан радник и плодан писац, који је све постигао што се вредноћом и добром вољом може постићи. Али ни на једном пољу он није имао успеха. Имао је у један мах велики песнички глас, али од све његове хладне и учене поезије ништа није остало; његови историјски покушаји остали су само покушаји; његове филолошке полемике остале су без икаквог дејства. Његова је невоља што је у поезији после себе имао Змаја и Јакшића, а у филологији као противнике Вука Караџића и Ђуру Даничића. Али Јован Хаџић ипак више вреди но глас који су му створили његови огорчени противници.


 Извор: Јован Скерлић, Историја нове србске књижевности, 1914.