Тада сам одлучио да одем у Ражањ оном доктору и да му кажем да прихватам
његов предлог да приступим тајној организацији за ослобођење Србије. Он
ме је убрзо одвео пешадијском мајору Танкосићу, главном организатору и
инструктору.
 |
| Монах Калист |
Благослов од родитеља за одлазак у четнике нисам добио. То је била моја прва велика грешка; своје најрођеније нисам послушао.
По сваку цену сам хтео некуда да одем. Привукле су ме и приче о јуначком
животу четника, о борби србског народа за слободу, о освети Косова,
Лазара, Милоша. Осетио сам да је дошао тренутак да се остваре дечачки
снови о јунаштву и стицању непролазне славе. У народу је расла жеља за
ослобођење свих Срба из ропства. Преношене су од ува до ува, приче о
страшним злочинима муслимана над хришћанским живљем, о томе како муче,
отимају, бешчасте.
Ко би могао толико понижење да трпи?! У нама је све врило од жеље за осветом. Кад коњ зарже, говорило му се: на Косово!
Код Танкосића смо научили, тачно и најкраће речено, како убити што више
људи, а остати жив. Учио нас је да вешто рукујемо бомбама, пиштољем,
ножем; да се рвемо, прикрадамо, успостављамо везу, откривамо
непријатеља. Могао сам да преполовим цигарету метком из пиштоља на
удаљености докле је оком видим, из десет покушаја, скоро свих десет
пута.
Научио нас је да мрзимо Турке, и сваког непријатеља, горе него ђавола, а
да за свој народ положимо живот ако треба. До сржи смо били прожети
мржњом, а опијени идеалима слободе. Можда сам био на погрешном путу и на
погрешном месту, али истину говорим кад кажем да је тако било. Мислим
да сваки човек мора, и треба, да се бори против непријатеља, али сам
дубоко уверен у то да не сме да мрзи човека, већ оно зло које је у њему.
Пет стотина година смо подносили ислам, и желели смо свим силама и
средствима да се ослободимо ропства азијатског. Не верујем да је тада то
било могућно без мржње и великих идеала о слободи.
Танкосић је узимао нас младе јер је знао да је за четничке послове
неопходна мржња, као и слепа послушност. Зрели људи никад не би смели,
нити би пристали да чине све оно што смо тада ми чинили.
 |
| Гаврило Принцип, приликом хапшења |
Гаврило Принцип је био физички слаб, сувоњав; Танкосић га је као таквог
отпустио. И Чабриновић је био с нама; били смо другови. Гаврило је био
поносит младић. Повредило га је било што је одбачен, као што би и свако
од нас био повређен. Да би свима, па и Танкосићу, доказао да вреди,
прихватио се да изврши атентат. Сада, као и онда, мислим да је то учинио
мушки и срчано, у свему тачно онако као смо били научени: стао је на
папучу кола и пуцао, сталожено, директно у цара, затим у царицу. И на
суду се добро држао, према договору, и страдао је јуначки. Од тада до
данас спомињем га у молитвама.
Чабриновић је бацио бомбу из даљине. Речено комитски, он се понео као
кукавица, плашљивко и неспретњаковић. Но, о таквим стварима је тешко
судити. И њега спомињем у својим молитвама.
Мајор Танкосић је био страшан човек, змија над змијама. За њега је
непријатељ био исто што и прашина; увек га је гледао само без главе!
Нас, своје људе, волео је и био добар према нама. Али за непријатеље је
био гори од најљуће отровнице, гори од сатане! Много је држао до себе;
био је горд и самоуверен, као да је био већи од врховног арханђела
Божјег. Сигуран је био у оно што каже, сигуран у успех онога што је
смислио да уради, и увек је некако успевао да међу непријатеље унесе
пометњу и ужас.
Када је 1912. године почео рат ми смо били потпуно спремни за окршај.
Деловали смо око Новог Пазара, Тутина, Грачанице, Суве Реке. Нас је
директно подржавао Београд!
Турску границу смо прешли код Тутина. Обучени смо били у лепа грађанска
одела, са шеширима на глави, као да смо пошли у прошњу девојака. Главно
оружје су нам биле бомбе - четвртасте србске бомбе, пиштољи и ножеви. На
турској територији смо имали везе међу хришћанским живљем. У мојој
групи било нас је двадесет и петорица; сви смо се вешто убацили у турску
позадину.
Добро увежбани, неприметно смо се приближавали турским логорима, а у
тачно одређено време сви смо, нас двадесет и петорица, бацали по
пет-шест бомби у гомилу неприпремљених војника. За кратко време све је
било готово. Затим смо вешто и брзо нестајали, састајали се на одређеним
местима, поново се приближавали неком другом логору...
 |
| Војвода Танкосић |
Осам месеци смо међу Турцима сејали страх и ужас; за њих смо били
невидљиви, као сабласти, а опаснији од зверова. За нама је ишла
регуларна србска војска, која се, потискујући Турке, кретала према
Куманову и Македонији.
Знао сам скоро о сваком злу које су Турци нанели моме народу; то ми је
било оправдање, и пред собом и пред другима, за немилосрдну борбу. Нисам
налазио оправдање ни за потурчене Србе, који су нам, у већини, били
непријатељи као и Турци. Знао сам да смо браћа, али и то да су им срца
отрована ђавољим семеном Мухамедовим. Виђао сам их у џамијама кад су се
молили Богу, у тежњи за сједињењем са вишњом силом. Међутим, знао сам да
је њихова тадашња молитва била упућена Богу да благослови робовање мене
Србина њима мухамеданцима.
Слушао сам Танкосићева упутства и вежбао савесно и упорно, да бих био
достојан учесник предстојеће славе. Али ме обузимао немир док сам слушао
јауке људи после бачених бомби; тада је у мени замирало одушевљење. Кад
сам остајао сам, углавном ноћу, дрхтурило ми је срце и у мени се будило
нешто што ме присиљавало да грчевито размишљам о себи и исправности
својих дела.
Не знам да ли ономе који гине нешто значи страда ли од куршума, ножа,
бомбе, или му се ломи врат голим рукама; верујем да за њега то није тако
битно. Али поуздано знам да је и те како важно за онога који убија како
то дело чини! Ми нисмо бирали средства; једино је било важно убити!
Заиста је велика мржња била усађена у моје срце и у моју савест од
стране Танкосића; и верујем да зато нисам могао разборито да мислим.
Снови су ми пак казивали супротно од онога што су говорили Танкосић и
моји другови, па и моја родољубива свест. Мучили су ме страшним
знамењима и симболима, као што су моја дела мучила моје непријатеље.
Сањао сам да се провлачим кроз тамне тунеле, дубоко под земљом.
Притискало ме нешто и гурало ме доле, у мрак, таквом силом као да ми је
на леђа била натоварена земаљска кугла. Истовремено сам осећао
неприродан и несвакидашњи страх и зебњу од којих ми се јежила кожа и
цвокотали ми зуби, а срце се стезало као да ће препукнути. Сатима сам у
сну кркљао и викао. Чим бих се пробудио, скакао сам с лежаја и падао на
колена, дизао руке к небу и дрхтећи, испуњен стравом и ужасом, молио сам
Господа Исуса Христа да ме спаси. Кад бих се колико-толико смирио, сео
бих на лежај и ћутао, неспособан да мислим или било шта да урадим. Напет
и од страха изоштрених чула, слушао сам и осећао око себе ледено
мртвачко црнило; оно ме је обавијало и додиривало моје тело и будило у
њему језу. Знао сам, више слутио, да су ме туђи бол, туђи ужас, туђа
смрт, које сам ја проузроковао, сустигли и да ме муче као проклетство.
Тек после пакленских мука и дуге молитве, смиривале су ме сузе; читав
поток суза истицао је из мојих очију, и са њима је из мене истицала
патња. Пуштао сам их да слободно теку низ лице и падају ми на шаке
притиснуте на груди, као да су сузе могле са руку да сперу њихова
дела...
Снови су ми указивали да треба да променим своје понашање и делање. Али
ми разум није прихватао мисао да треба да одустанем од борбе. Млад и
неразборит, резоновао сам овако: прадедови моји још од Косова, од пре
пет стотина година, шаљу ме у бој; сви људи које знам, шаљу ме у бој; ја
хоћу да се борим! Одакле онда у мени ти снови, то црнило, страх,
стезање срца - мени који нисам кукавица?! Касније ми се открило, тиме
сам се и тешио, да ме све то сналази зато што нисам добио благослов
својих родитеља за одлазак у комите.
Зато сам више пута у току дана, а ноћу понајвише, на коленима молио Бога
за спас, иако тада још нисам био уверен да Он и постоји.
Кад сам се једном сусрео са мајком, она ми је рекла: "Сине, ти не браниш
себе и нас, већ нападаш на људе као вук на овце. Са тобом и око тебе
није цео твој народ, ви сте појединци. Веруј ми: није добро то што
радиш! Носите отров, да га попијете у случају да вас непријатељ ухвати.
То је, синко, смртни грех; не смеш ти себи да одузимаш живот, ниси га
сам себи ни дао!" Тада сам донекле схватио и било ми је мало јасније
одакле у мени онолики страх и мора.
Кад је србска војска ушла у Македонију, нас непунолетне добровољце
вратили су кућама. Био сам пресрећан кад сам угледао своје село и
породицу. Грлио сам их све по реду и плакао сам од радости што се опет
видимо. Падох на колена и, кајући се горко, од родитеља испросих
опроштај што сам без њиховог благослова отишао у комите. *
*Ово је део животописа монаха Калиста Милуновића из књиге Миливоја М. Јовановића, а који се односи на период када је монах Калист био припадник Четничке организације. Овде би препоручио читаоцима да прочитају целу књигу "Монах Калист", јер се само тако може осетити вера и величина овог србског великана. Вечна му слава и живот у Небеској Србији.
