 |
| Медо Пуцић |
Дубровачки властелин Медо (Орсат) Пуцић родио се марта 1821. године у Дубровнику, у једној од најстаријих и најугледнијих породица дубровачких. Као што је тада владао обичај у дубровачким патрицијским породицама, школовао се у Италији. Лицеј је свршио у Млецима, права у Падови и Бечу. Неко време био је коморник на двору војводе од Луке, у Италији, а од 1868. до 1872. био је наставник кнеза Милана Обреновића у Београду. Више но ико Медо Пуцић је учинио на буђењу и развијању народне свести у Дубровнику, и био душа србског покрета код далматинских католика и центар целога једнога круга писаца и јавних радника. Увек на гласу и јако цењен, умро је у Дубровнику 30. јуна 1882. године.
У Италији, у којој се школовао за време најживљег националног покрета талијанског, Пуцић се загрејао прво за ствар националне слободе уопште, за словенске и србске идеале потом упознавши се 1841. са Јаном Коларом, он је постао велики словенски родољуб. Слободнога и либералнога духа, одвајајући веру од народности, он је постао убеђен и одушевљен Србин. У том основном србском и словенском осећању, занесен поклоник народне поезије, он је певао народољубиве и слободољубиве песме, које су врло јако утицале на млађи нараштај у Далмацији. 1844. издао је у Бечу Slavjanѕku antologіju, избор из дубровачкога песништва. 1848. дао је у Загребу збирку елегија Talijanke. 1858. издао је у Београду врло важне Споменике србске од 1395. до 1423.71 1862. изишла је у Карловцу његова збирка Pjeѕme. Најглавнији његови књижевни радови јесу: Босанске даворије, патриотска призивања Срба на обнављање »порушене старе славе«; Карађурђевка, опевања Карађорђева јунаштва и обнављања Србије; затим дубровачка песничка приповетка Цвијета (Беч, 1864), најбољи од његових књижевних послова, и Пома, цела једна програмна песма србског национализма. Његове скупљене песме изишле су 1881. у Панчеву.
Као код готово свију србских песника четрдесетих година, и код Меда Пуцића има више добрих намера но праве поезије, више лепих мисли но добрих стихова, више родољубља но уметности. Он је, уопште, био више апостол словенске и србске идеје но књижевник у правом смислу речи. Овај заслужни јавни радник био је »последњи бард дубровачки«, за тренут је васкрсавао из прошлости стару дубровачку књижевност и везивао је са новом србском књижевношћу.
Извор: Јован Скерлић, Историја нове србске књижевности, 1914.
