петак, 25. мај 2012.

Владика Никанор Грујић

Владика Никанор Грујић
Mилутин, у калуђерству назван Никанор, Грујић родио се 1. децембра 1810. у Липови, у барањској жупанији у Угарској. Србску, немачку и мађарску основну школу свршио је у Липову, Мароку и Харшану. 1826. отишао је у гимназију у Мохач, а 1831. у Печуј, где је, свршивши вишу гимназију, остао до 1835. 1837. ступио је у карловачку богословију, коју је свршио 1840. 1841. покалуђерио се и до 1843. остао као искушеник у манастиру Кувеждину. Од 1843. био је придворни калуђер у митрополита Јосифа Рајачића. 1848. га је затекла као протосинђела, и тада се одликовао као велики беседник на Мајском сабору у Карловцима и на Словенском конгресу у Прагу. Од 1850. до 1864. био је архимандрит манастира Крушедола. 1861. постао је епископ. Као владика био је у Пакрацу, где је умро 8. априла 1887. године.
 
Још као ђаком почео је певати на латинском језику. Првим својим течним стиховима, који су носили потпис »Срб-Милутин«, одскакао је од гомиле многобројних »стихокресатеља« онога времена, и његове родољубиве и сентименталне песме привлачиле су општу пажњу. Он се нарочито интересовао за народни језик и народну поезију, и његове песме одликовале су се чистотом језика и народним духом. Педесетих година, под разним потписима, писао је пригодне и алегоричне песме, у којима је казивао велико политичко незадовољство србског народа против бечке реакције. 1861. изишао је његов епски спев Св. Сава Немањић, пун побожно-патриотских размишљања, али у тешким стиховима и без живости и поезије.
 
Грујић је доста писао у прози. Против Вука Караџића, који је без одобрења Синода издао 1847. свој превод Новог завјета, он је написао полемичке Примѣтве (Земун, 1852), у којима је не само критиковао тачност превода но и сумњичио Караџића да је у том послу »туђинско оруђе« у борби противу православља. И иначе, у целом свом прозном раду он је био црквени човек, богослов и моралист. Као писац у старости нарочито се бавио поуком и побожном књижевношћу. Од њега је остало неколико превода и оригинала у том правцу: Увод у тумачење Св. писма, Из живота светих угодника божјих, две књиге (Нови Сад, 1885); Приповетке мојој кћери и Савети мојој кћери, од француског писца Ж. Н. Бујија (Нови Сад, 1883); Два пријатеља, од Лесажа (Нови Сад, 1886), итд. После његове смрти, тек 1907, изишла је његова Автобиографија, коју је писао у дубокој старости. То је у првом реду дело једног незадовољног калуђера који у црквеној каријери није дотерао донде докле би по својим способностима могао ићи; затим, то су полемике са либералним политичким противницима који су хтели у србској цркви да ограниче моћ епископа. Али у том спису има добрих описа сцена из младости; језик је леп и чист.

Као црквени беседник Никанор Грујић заслужује нарочити помен. Његове беседе, нарочито из 1848, имају широке речитости, и иду у најбоље ствари србскога црквеног беседништва. Неке од тих пригодних беседа штампане су у засебним књижицама.
 
Грујић је био писац од извесног талента, али је црквени човек и дидактичар и моралист угушио у њему песника. Од педесетих година његове песничке способности очевидно су почеле да слабе, и узалуд је Ђорђе Малетић, који је у њему гледао »достојног пријемника Мушицког«, изражавао наду да ће он »повратити дидактичку поезију у целој њеној красоти«. Он то није могао учинити, као владика и политички човек напустио је поезију и оставио трага само као црквени беседник.


Извор: Јован Скерлић, Историја нове србске књижевности, 1914.