Др Лаза Пачу

Др Лаза Пачу је до данашњег дана остао најчувенији и најуспешнији србски министар финансија. Остаће упамћен и као један од најстрожих порезника. Није био економиста, него лекар. Овај велики администратор, отпоран на корупцију, препородио је финансије и то у време док је Србија била изложена сталном притиску.

Др Лаза Пачу

Након што је одлучио да више не жели да лечи људе, Др Лаза Пачу је почео да се бави финансијама и то у време када Србију потресају велики проблеми – након масакра краља Александра Обреновића и Драге Машин у мају 1903. године, на чело Србије долази краљ Петар И Карађорђевић, земља је требала да се економски оснажи, а притисак Аустро – Угарске се није смањивао. Па ипак, док је водио државне финансије Србије, динар је био конвертибилна валута. Признавао је само новац са златном подлогом. Чак и у време Балканских ратова, није допустио да има дефицит у буџету – што је случај незабележен у историји банкарства и историји ратовања. Свет је знао за “финансијског генија” и у то време, Србија је могла да подигне кредит у било којој светској банци.

Када је др Лаза Пачу први пут постао министар финансија 26. јануара 1904. године у влади Саве Грујића, држава није имала доспелих, а непокривених дугова. Али, важно је било такво стање и одржати. Пачу је истовремено требао да обезбеди и много озбиљнија финансијска средства за далекосежне политичке планове : еманциповање Србије од туторства Аустро-Угарске, избацивање све слабије Турске са Балкана… Србија се тих година спремала за “велике историјске послове”, због чега се морала озбиљније наоружати и проширити унутрашњу железничку мрежу, а за све то је требало створити паре уз растуће текуће потребе. Од Пачуа се једноставно очекивало да створи та средства. На самом почетку свог мандата је почео финансијски да јача Србију из домаћих извора.

Порези и прирези

Објашњавајући околности које су Пачуовом Министарству финансија омогућиле да већ у првој години деловања, упркос порасту буџетских расхода, оствари одмах буџетски суфицит већи од 6,3 милиона динара, др Милорад Недељковић истиче готово фрапантно повећање пореских приреза, у просеку за 40%. Тако су 1904. године порески обвезници Србије плаћали 75 % сталног државног приреза, 40% ванредног, 25% школског, 7% железничког, 5% за војне грађевине, 5% за ремонт, 5% личног и 4% жандарског приреза. Све у свему, порески обвезник је на 100 динара пореза – у 1904. години плаћао још 166 динара пореског приреза. Пачу је у Народној скупштини објашњавао да се овај “једногодишњи прирез од 40%” доноси као “једна тешка жртва” како би се србске финансије потпуно довеле у ред. Идуће, 1905. године, прирези су укинути, али су повећани порези или пореске основице, па је укупан терет остао несмањен.

Друга Пачуова мера од великог значаја за уравнотежење државног буџета, био је закон по коме се држава, док не намири стране повериоце из прихода Самосталне монополске управе (што је практично бивало тек половином године) и не дође до вишкова њених прихода, може задужити код Народне банке до 10 милиона динара годишње. Тако је уклоњен “сезонски” проблем недостатка довољних буџетских прихода у првој половини године, који је био тим већи што влада није смела издавати благајничке записе на суму већу од шест милиона динара (а буџетски трошкови су, у то време, износили и преко 20 милиона већ у првој половини године).

Трећи начин на који је повећавао буџетске приходе било је значајно повећање царинских прихода и повећање трошаринског притиска на монополисане производе (и овде су уведени “прирези на трошарину” од 40%). Само од поскупљења дувана и петролеја, Пачу је 1904. године остварио 1,5 милиона динара више државних прихода него претходне године.

Осим новина у царинској и пореској политици, др Пачу је на самом почетку министровања лансирао и нову никловану петодинарку са ликом Карађорђа и краља Петра и нови петопарац и двопарац. Замењено је и прековано 6.650.000 динара, а дубља валутна реформа није спровођена, што упућује на закључак да је новчана маса у оптицају, вероватно, била значајно повећана.
Пачуова буџетска и монетарна политика омогућила је да се оптицај новчаница у злату повећа у Србији на преко четири милиона динара, што се никада раније није десило. Тражња за новчаницама са златним покрићем била је толико јака да је привилегована Народна банка потпуно исцрпела све одштампане количине тих банкнота – а тако је било и наредних година.

Царински рат

Тржишна цена србских вредносних папира током 1904. године континуирано расте. Пачу је изнео податак да су, на пример, србски папири на зајмове са 4% интереса између фебруара и новембра 1904. године порасли са 68,73 на 79,55 динара (за 10 0 динара номинале), а обвезнице на зајам од 5% су скочиле са 79,65 на 89,40 динара. Била је то позитивна последица пораста прихода Самосталне монополске управе, а посебно све бољег пословања србске железнице (на њу су били ослоњени најуноснији зајмови), која ће 1904. године забележити приход од 8,5 милиона, наспрам ранијег расхода од 6,8 милиона динара.

Царински рат између Србије и Аустро-Угарске, који је почео 1906. године претио је да угрози привреду Србије. Аустро-Угарска је затворила своје границе за србску стоку, наводно због заразе. Ова забрана укључивала је и границу Србије са Босном и Херцеговином, која је у том тренутку у оквиру Турске, али под Аустро – Угарским протекторатом.

Међутим, Лаза Пачу је тада успешним преговорима, пронашао за Србију нова тржишта – остваривао је добит привлачећи страни капитал у Београд, углавном француски. Као резултат овог умећа отворена је Француско-србска а потом и Прашка банка. Тржиште за нашу робу, углавном стоку, нашао је у Белгији, Немачкој, Француској па чак и Египту. Обрт спољне трговине повећан је 100% (1912. године износио је читавих 200 милиона динара у злату). Србији, односно Лази Пачуу нуђени су кредити са свих страна. Финансијском дисциплином и урођеним тврдичлуком успео је, већ 1909. године да покрије државни буџет од 103 милиона златних динара.

Др Лаза Пачу је био невероватно поштен и штедљив човек. Узети туђе, поготово завући руку у државну благајну, за њега је био смртни грех. Укинуо је све привилегије за које је сматрао да штете Србији. Сви који би нешто покушавали по том питању, наишли би на затворена врата – од министра до краља!

Лаза Пачу умро је изненада 12. октобра 1915. године. Једна уличица у центру Београда носи његово име.

Вересија ни за краља

Многе су анегдоте везане за Др Лазу Пачуа. Једна од њих је и она када је Краљу Петру I Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред испалти ову суму од владареве плате. Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: “Не може”!
 
Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако :
 
“Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит!
 
Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.

Признавао је само новац са златном подлогом. Чак и у време Балканских ратова, није допустио да има дефицит у буџету – што је случај незабележен у историји банкарства и историји ратовања.

Биографија Лазе Пачу (1855 – 1915)

1880. године доселио се у Србију
1889. – 1897. године био је шеф Монополске управе
1904. – 1905. Први мандат на месту министар финансија у влади Саве Грујића
1904. година : у првој години вођења Министарства финансија остварен је суфицит у буџету од 6,3 милиона динара
1904. година : уводи нову никловану петодинарку са ликом Карађорђа и краља Петра и нови петопарац и двопарац. Замењено је и прековано 6.650.000 динара.
1906. -1908. Други мандат на месту министра финансија
1906. године почиње такозвани Царински рат између Аустро-угарске и Србије. Пачу проналази нова тржишта (Немачка, Белгија, Француска, Египат) и повећава спољну трговину
1909. године потпуно је покривен државни буџет од 103 милиона златних динара.
1912. -1915. Трећи мандат на месту Министра финансија
1912. година : обрт спољне трговине повећан је за 100% (износио је 200 милиона динара у злату)
1912 – 1913. година : Балкански ратови из којих Србија излази без финансијских губитака
1915. године : Умире пре краја трећег мандата 

---

Извор: Сабор Срба