Прилози за историју Србске православне цркве у Скадру и околини

1. Проучавање после Првог светског рата остатака србских манастира и цркава у Албанији

Краљ Александар је 1922. задужио С. Н. Смирнова, архитекта, да сакупи материјал о изгледу фресака у србским манастирима ради употребе израде фресака у Опленцу.^[1] Смирнов je у експедицију позвао за сарадњу професора А. Л. Погодина и Н. Л. Окунева, два уметника, фотографа и цртача. Његова експедиција je обишла 29 манастира у долини реке Мораве и Старе Србије. При проучавању Грачанице, Ариља и Ђурђевих Стубова запазио je међу ктиторима приказе ликова краљице Јелене, око чијег лика je прочитао натписе: Велика краљица, Света краљица, Самодржавна краљица, Краљица свих србских земаља, па je зато наставио да истражује о њој историјску грађу из XIII и XIV века.

Краљ Александар je у септембру 1923. такође затражио да академик Н. П. Краснов и С. Н. Смирнов установе стање Његошеве задужбине на Ловћену, коју je за време рата аустро-угарска војска била порушила, као и установе стање србских манастира у Црној Гори, како би особине њихове искористили при обнови Његошеве задужбине на Ловћену. Краснов и Смирнов су посетили већину манастира у Црној Гори, међу којима и развалине манастира Ртац близу Бара кога je помагала краљица Јелена у XIII веку, a њен син краљ Милутин у XIV веку. Отуда су прешли преко Бојане у Скадар и испитали стање манастира светих мученика Сергија (Срђа) и Вакха, jep je њихова прошлост била везана са владавином краљице Јелене после свргавања с власти њена мужа краља Уроша I. Архитекта Смирнов je описао тада стање у коме се налазио порушени овај манастир и све то 1937. објавио у Београду^[2]

О манастиру светих мученика Сергија (Срђе) и Вакха на Бојани писао je 1930. Александар Дероко, после 1929. обиласка и проучавања неких старина на терену српских поморских земаља.^[3] Своје резултате испитивања о томе манастиру академик Владимир Петковић саопштио je 1950. године.^[4]

Пре одласка научне експедиције Смирнова и Краснова да испитуjу манастир светих мученика Срђа и Вакха на Бојани код Скадра, вероватно и то по жељи краља Александра, Посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Риму je доставило Министарству иностраних дела Срба, Хрвата и Словенаца, а ово Министарству Просвете Срба, Хрвата и Словенаца и ово 18. маја 1920. Србској академији наука докуменат "на сходну употребу", који je гласио:

"Ватиканска тајна архива: Весови, Вол. 71. СКАДАР

Скадарска бискупија почиње на реци Дрим, преко које je Сопотска бискупија, и протеже се ка Истоку до бискупије Дривастске (Drivastum), са запада граничи се са бискупијом Улциња и Свачани. Варош "Scyttari" je темпорална покрајинска престоница. Зове се Скадар (Scadra). Лежи на стрмом брду на чијем je подножију река Кири и Пулати, на западу тече река Бојана која извире испод самих темеља вароши из Скадарског језера; отуд река иде ка мору, од кога je варош удаљена на 18 миља. Марин Барлет каже да ово језеро стари писци не спомињу, што потврђује и причање једног старца коме je сад преко 100 година, који тврди да je увек чуо говорити да оно језеро није пре постојало у долини у којој се налази, већ да су ту биле баре и да он сам памти кад je вода покрила многе брежуљке, који су се видели, а и сад се виде испод воде, - наводећи да је у тој долини постојала једна пећина која је ишла све до Јадранског мора, а на улазу у ту пећину да je постојала једна брана која je воду устављала и регулисала тако да није могла да исплави. И дан-данас лагјари кажу да се лети могу да виде трагови те камене бране.

Скадар су освојили Турци године 1478. Данас је то седиште једног Паше, који има под собом осам вароши и 255 села са 120.000 становника, кад се рачунају и они из Црне Горе, измегју којих има 24.000 католика и 17.000 турака.

Три миље даље од Скадра, на обали Бојане стоји црква С. Сргја и Бака која је дуга око 50 лаката широка 20 и толико исто висока. Она je на гласу због три гроба Арбанских Краљева, као што ће се из ових успомена видети. Има лепу звонару, са чијег горњег боја види се цео Скадар. По предању звона су закопана између ове Цркве и црквице Свете Венеранде, на 300 лаката далеко од ње. Каже се да су ту закопане и сребрне црквене утвари, које да нису ископане кад je земља подјармљена. Оне су код самих рушевина манастира Бенедекти неких калугјера, који сад том Црквом управљају. Та црква има опатску титулу, a предање каже да су њени приходи били раније од 16.000 форинти на годину, док данас то место није у стању да уздржава ни једног самог свештеника. На прочељу те цркве читају се ова слова урезана у мермеру:

In Nomine Domini. Amen. Eximiae Virginis
Filii anno MCCXVIII, Magnificus
Dominus Urosius Dei Gratia Rassiae
Rex Illustris: Magnifici Reg; Urosii
natus... Dominae Elenae Reginae
Edificavit hanc Ecciesiam ad honorem
S. S. M. M. Sergii et Bachi a
Fundamentis. Usque ad finem:
Stante Abate Petro Dioclen Scutarensi.

На десном зиду с поља постоји овај натпис:

Memento Dne. famulae tuae Elenae Reginae Serviae Diocliae Albaniae Chilmiae Dalmatiae et Maritimae Regionis quae una cum filiis suis Regibus Urosio et Steffano aedificavit de novo istam Ecclesiam ad honorem B. SS. MM. Sergii et Bachi, et ad finem usue complevit.
 

Anno Dni. MCCXXXX.

При улазу првих врата код купатила постоји овај натпис:

M. СССС. LXX. V. О. С. Т.^[5]

У овом документу су поједини текстови записа, који могу будућим истраживачима послужити за читање, јер су код Смирнова непотпуно прочитани. ^[6]

2. Парохије, њихови пароси и број домова у Скадарском протопрезвитерату 1909. године

Према попису 1909. у Рашко-призренској епархији било je петнаест протопрезвитерата. Последњи међу њима је био Скадарски протопрезвитерат, у коме су спадале парохије:

"Скадарска: 105 домова (варош Скадар један део), парох Обрад Поповић, протојереј и митрополитов намесник за Скадарски протопрезвитерат. Скадарска друга: 84 домова (в. Скадар, села: Дерегњат, Брдица Бушат), парох Михаило Штиркић. Цркве у Скадру: храм Св. Николе и св. Александра Невског.

Враке: 119 домова (села: Нови Борич, Стари Борич, Гриљ, Раш, Куле. Омара, Турајлије, Каменица), црква у селу Нови Борич храм Успенија Св. Богородице, парох Петар Мрековић.

Врањска: 69 домова (села: Врањ, Маталуж, варошица Тузи), црква у Врању храм Св. Николе, парох Филип Мајић.^[7]

Напомене:

1. О раду на довршењу Опленца види се из објављене 1989. књиге Миодрага Јовановића под насловом "Опленац".

2. Сборникъ Русского Археологического общества вě Королевствě СХС, Бěлградě, 1, 1927, 119-147. О раду Смирнова постоји драгоцена грађа у Народној Библиотеци посебни фондови), а о Краснову у чланку Жељка Шкаламера, објављеном у 14. свесци Друштва историчара уметности Србије 1983, 109-129.

3. Александар Дероко, "У Бодиновој престоници. Путописне архитектонске забелешке из Скадра - града Росава - и околине", Старинар, Београд 1930,129-151. О овом научнику 1991. изашла je у Београду монографија под насловом "Александар Дероко".

4. Др Владимир Петковић, "Преглед црквених споменика кроз повесницу србског

народа", Београд 1950, 295, 929-930.

5. Архив САНУ, бр. 723.

6. Смирнов, н. д., 114.

7. "Србска црква. Календар за 1910. годину". Београд 1909, 111.

---

Извор: "Становништво словенског поријекла уАлбанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године