 |
| Слатина |
Са планине ветар је носио мирис тек озеленелих
шума. Под јутарњим провидним, дубоким небом, корачао је стазом сам и замишљен
Злате Аврамовић из Слатине. Његове плаве, крупне очи лутале су расејано преко
брегова румених и влажних к сламних кровова блиских сеоских кућа. Доле под гором Треска је ваљала пролетње
надошле воде. Сретао је прве сељаке из Тополнице који су као и он, одевени у
белом празничном оделу, са везеном марамицом за појасом, ишли ка блиском
поречком манастиру Св. Пречисте.
-
Арно
ли си?
-
Сполај
на Господа...
Сељаци су корачали ћутећи, један крај другог, сваки са својим бригама,
затворени и мрачни.
 |
| Манастир Св. Богородице Пречисте |
Чуло
се клепало. Био је Велики Петак и сам митрополит Поликарп дошао је из Кичева да
служи у манастиру читаве Срасне Недеље.
Улазећи у цркву Злате је спустио на бакарни тас белу меџедију и узео две
свеће. Запалио је једну пред иконостасом доле под чираком у песку где су
савијене топлотом гореле воштанице за мртве. Са другом упаљеном у руци потражио
је митрополита.
-
Дедо
владико, молим те да ми читаш опроштајну молитву.
Владикина рука коју је пружио сељаку застала је грчевито. Са
неразумевањем у ужасаом гледао је човека са запаљеном смртничком воштаницом
који је стајао пред њиме тражећи здрав и снажан своје опело.
Злате са погледом спуштеним на под и испруженом руком, у којој свећа није дрхтала, одговорио
је прибрано и тихо:
-
Поиће
сваком да умрам оти да будем Бугарин
Митрополит је певао и плакао. Злате се опростио са свима. Враћао се
тешким кораком. Више није припадао живима.
Ипак
имао је да сачека своју смрт која ће доћи са првим мраком.
Примораван је, уцењиван и плашен, тражило се од њега да се призна
Бугарином и егзархистом, он и његово село. Име Србин за њега је било бескрајно
важно и драгоцено. И та мисао и појам јача од смрти. Смирено се одлучио. Журио
се да прегледа као шарену књигу своје успомене и видео је поново врло јако
тренутак када је у борби према труском непријатељу изједначио у један појам и
осећај широки и словенски, Бугаре, егзархију и себе – Србина; ни под батинама
није хтео Турцима да изда Бугаре који су хтели да га убију. Али доцније, он
није крив што су се сукобули циљеви.
Створио је прву србску школу у Слатини и постао мутевелија (надстојатељ
школе). Одбијале су се од њега претње и није се плашио неизбежности. Горак и
упоран морао је да умре за своје име. Данас на Велики Петак треба да умре као
Христ. То га је осветљавало.
Синоћ док су собе кречене за Васкрс и рибани сакнуци, стигла је последња
порука, пресуда.
У
дворишту су га сви чекали. Ускршња радост прекинута је била. Уплашени од ужасне
смуње правили су се невешти међу собом. Избегавали су да говоре о страшном
очекивању. Кућа је цео дан била пуна као на слави и погребу. Када је ушао у
двориште сви су заћутали и застали. Жене дотле уздржане, почеле су плакати.
Увече свећа је горела. Седели су у кругу скамењени. Чекали су.
Одјекнуо је удар на вратима и у њиховим срцима.
Злате је мирно и журно изашао. Затворио је за собом врата. Одвели су га.
Сутра су сељаци вратили у једно село један тежак џак кога су нашли да
виси на дрвету. То је све што је остало поред сјајне као звезда успомене од
Злата.
