Западна Србија није јединствена географска област
Уз Јадранско море протеже се приморски појас, састављен од поља,
кршевитих равница и голих, стјеновитих планина. На сјеверу се простиру
плодне долине и шумовити брежуљци окренути Сави и Панонској низији.
Између је брдско – планински шумовити појас са плодним жупама. Приморски
и посавски појас се стапају у сливу Купе.
 |
| Карта Далмације и Паноније |
Географија тла условила је
привреду, као и менталитет становништва, на који је одлучујући утицај
имала и политичка судбина. Због притисака са запада Срби нису имали
избора – ваљало се бранити.
Они још у 9. вијеку образују своје крајиште – границу према Францима. Тај потез је одредио судбину србског народа тих крајева. Цијела наша историја постала је одбрана од туђина и њихових утицаја. А није било лако опстати. Приморје је изложено романској, а западни и сјеверни дио германској култури. Ти утицаји су учинили да се међу нама одвоји жито од кукоља и као Срби су се сачували само најјачи међу нама.
По освајању наших крајева (од Београда на истоку до Истре на западу) Римљани су успоставили двије своје провинције: Далмацију и Панонију, које су подијељене јужним ободима Посавине.
Тамошњи народ је на јадранској обали био изложен утицају
медитеранских народа (Грка), а у Панонији је било осјетно присуство
Келта. Племена тих провинција су 6.г.н.е. дигли устанак против Римљана,
који су угушили устанак и спровели сурову одмазду.
Кад је средином првог вијека туда прошао Свети Апостол Павле са
својим ученицима затекао потомке тих побуњеника, о којима свједочи
велики број предримских топонима.
Иако се у званичној науци сматра да је предримско становништво било
романизовано, све бројнији примјери показују да то није тачно. Римљанима
нису били занимљива за експлоатацију ни сточарска подручја ни сиромашна
земљорадничка тла. Зато су домороци у предјелима изван римске
колонизације (интереса) задржали своју самобитност – традиционалну
културу становања, привреду, грнчарство, погребне обреде и сл. Та
традиционална култура је сачувана, у неким случајевима, до наших дана.
Најпознатији примјер је капа илирских владара из доба тетрархије, истовјетног облика као данашња личка, далматинска и црногорска (дакле, србска) капа.
 |
| Личка капа |
Имамо тврдњу да су Срби, осим под Турцима, дошли у „Хрватску“ под патријархом Чарнојевићем. Мећутим, велика сеоба се десила тек 1690., када је пошло 37.000 србских породица, кретали су се, како је забиљежено, десном обалом Дунава и стигли у Будим. Одатле су отишли у Сент Андреју, гдје и данас постоји православна црква и неколицина србских породица, а у центру мјеста стоји крст који свједочи да су ту били Срби и да су са собом донијели, чувајући их од Турака, мошти Светог цара Лазара. У то вријеме Војна крајина је већ увелико била организована. Ко је тад чувао АУМ од Турака ако не Срби старосједиоци? Наравно, поред Срба-старосједиоца, долазили су и Срби из других крајева, посебно из старе Херцеговине (највише су населили Далмацију и Лику) и из Босне, па и из Смедерева и Београда (16. в.), а они су дошли правцем Сава - Уна. Попис из 1888. каже да је Срба само у Војној Крајини било око 330.000, али Шафарик процјењује да 1840. године у АУМ има 2.590.000 Срба православне вјероисповијести, а око 1.153.000 Хрвата и Срба-католика. Док попис АУМ из 1851. показује: 1.427.788 православних Срба и 1.239.814 Хрвата и католика. Ове бројке се никако не могу сматрати предимензиоринамим, јер је само у Другом свјетском рату побијено преко милион Срба у усташким логорима (преко 700.000 је убијено само у Јасеновцу), а око 300.000 је покатоличено.
Пописи из Далмације, такође указују на огроман број Срба на тим просторима:
| 1852. | 1857. |
Шафарик је тврдио да је само у Истри било 254.000 Срба, од тога је Срба-католика (у Истри и на Кварнеру) било 88.343. Није
ли очигледно: поред Срба у Војној крајини, на данашњој хрватској
територији у то вријеме Срби су у односу на све друге били велика
већина.
 |
| Константин Бодин |
Немањиће је Мавро Орбини сматрао посљедњом србском средњовијековном
династијом. (Постоје индиције да је први познати предак Немањића
византијски цар Лициније (308–324) који је био поријеклом „Србин –
Далматинац“, како стоји у изворима. Највјероватније је рођен у Захумљу.
Податке о овоме налазимо код римског писца Амијана Марцелина. Када је од
Византије отео Улцињ, Котор, Будву, Призрен и Скадар, Стефан Немања је
рекао: „Повратио сам земље отачаства мојега!“
490. године крунисан је у Скадру Оштроило Свевладов. Од њега почиње
династија Свевладовића. У њихово вријеме је сједиште хришћанске цркве
пресељено из Сирмијума (у коме је било још од првог вијека, и у коме је и
одржан први сабор коме је присуствовао ученик апостола Павла, Андроник,
који је ширио хришћанство у Панонији и Илирику, тј. међу Србима) и
враћено у Солин. Ту је архиепископ постао Онорије Трећи. Епископије које
је обухватао биле су: Солинска, Задарска, Рабска, Сардинска,
Епидаурска, Наронска, Далмска, Макарска, Имотска, Сасинска, Саритска
(Сарајевска), Сарсинтарска (у Босни), Сисачка и Бродска.
Први бан Хрвата је био, 942. г., Крешимир Оштривојевић, син србског
владара Тјецимира, а унук Крепимира Оштривојевића. Тјецимир је сину
повјерио административну управу над малобројним хрватским племенима, јер
она нису имала политичко урећење. Касније, под Држеславом
Оштривојевићем, 994. г., од Србије се привремено одваја административна
област измећу ријека Зрмање и Крке. Већинско становништво су Срби и
владар је Србин, али овај моменат се злоупотребљава од стране
германско-ватиканске историјске школе и приписује Хрватима, на рачун
чега ови истичу бесмислицу о својој „тисућугодишњој“ култури.
Присвајали су и краља Бодина (умро 1101.), међутим и то је апсолутна
бесмислица јер је Бодин син Михаила (крунисан 1077.), унук Доброслава
Првог Војислава (рођен у Требињу, крунисан 1024., био је владалац
племена у некадашњој србској покрајини Зети. Византијски историчар
Скилица га назива Доброславом, а име Војислав је добио након што је
извојевао побједу против византијског цара Василија у великој бици код
Бара, умро 1051.) који је био краљ свих србских земаља (и племена) на
Балкану. Послије Бодинове смрти, држава његовог дједа се распала, а
подручја која су данас у Хрватској су дефинитивно пала под угарску власт
1102. године.
 |
| Црква Св. Спаса |
Иначе, престоница тадашње Србије је Скадар, којег Краљ Стефан
Првовјенчани назива „поносни град Сардоник“. А за Бодина је записано:
“Краљ Бодин дође у Дубровник, сагради тврђаву и врати се у Скадар,
гдје је умро.“
Стефан Немања преузео је власт од Радослава Оштривојевића, као 49.
записани владар Срба. Немањине западне границе су на ријекама: Крки,
Зрмањи, Крупи и Сави. Од 1282. до 1355. Србија је захватала градове:
Драч, Скадар, Скопље, Средес, Видин, Београд, Призрен (у то вријеме
Вишеград), Ниш, Бар, Сплит и Дубровник, однoсно просторе око ријека:
Дрим, Морача, Врбас, Уна, Сава, Босна, Дрина, Морава, Лим, Тара, Крка и
Лика.
У доба Немањића и Котроманића (Јаблановића) на подручју данашње Крајине саграђени су манастири: Крупа 1317.г., Крка 1350.г. и Драговић 1397.г., док је раније, у 9. в. на извору Цетине (у засеоку Четници) постојала србска црква Св. Спаса, одн. касније црква Вазнесења Господњег, коју су обновили Милош и Јелена Четник. Иако су Хрвати упорни у тврдњама да је црква Светог Спаса хрватска и (римо)католичка, то не можемо узети као тачно. У доба када се претпоставља да је црква настала, римока-толици су још увијек били у склопу наше Цркве и ова цетинска је (само) хришћанска. Такође, положај цркве, олтар на источној страни и гробови који се налазе око цркве показују њену јасну везаност за Православље, односно изворну цркву. Затим, Сињу је постојала кула Св. Саве. Године у којима су саграђене ове богомоље указују да Срби никако нису могли да населе Крајину (дио простора Републике Српске Крајине) у 15. или 16. в., како се тврди у многим дјелима.
 |
| Манастир Крка |
Акo желимо ићи још даље у прошлост, Срби се појављују у списима
Плинија и Птоломеја у првом и другом вијеку н.е. Постоји тврдња да су
народ Спори, код Јустинијановог хроничара Прокопија, заправо Срби а
Шафарик је поставио тезу да су сви Словени првобитно називани Србима.
Ако су ови аутори хваљени као поуздани извори историје Европе, зашто се
њихови записи о србском имену гурају под тепих? Вјероватно, јер доказују
да Срби нису некакав народић који је, бјежећи са Карпата, залутао на
Балкан. При том, Срби су често називани Власима, Расцима, Морлазима или
Морлацима (италијански назив за Србе), Сарматима, Рашанима, Мартолозима,
Зигима, Паганима (онај дио Срба који је касно примио хришћанство),
Илирима, по неким изворима и Скитима и Сарматима, потом Захумљанима,
Травуњанима, итд., према регији гдје су били настањени. Сви ови називи
су годинама злоупотребљавани и приписивани онима који то нису.
Што се тиче, конкретно, Далмације, тај назив је римски (као Мезија и
Дакија). 160.г. прије Христа у тврђави Далми на Неретви (десно од
извора, недалеко од Невесиња) је склопљен савез племена против Рима. По
том догађају сви припадници тих племена су названи Далматима, а земља
Далмација (запис Еузебија Памфила, Екхарда и Јована Кинимоса). У земљи
Далмата је тада било 50 значајних тврђава (војни и трговински центри), а
читав простор је био подијељен на 342 кнежевине.
У прилог тези о аутохтоном постојању Срба на овим просторима иде и
пјесма римокатоличког свештеника Јосипа Крампотића, коју је спјевао о
Филипу Вукасовићу, који је са 400 бораца отишао у Црну Гору да ратује,
раме уз раме, са тамошњом браћом Србима:
„Пред њима је племић од старине,
Вукасовић од личке крајине...
Остали су рода витежкога,
Прави Срби, право славе Бога.
Није л Србљин Краљевићу Марко
Одкад србски знаде пјеват сватко?...
Дви хиљаде јур имаде љетах
Одкад Србљин славом пуни свиета.“
Вукасовић од личке крајине...
Остали су рода витежкога,
Прави Срби, право славе Бога.
Није л Србљин Краљевићу Марко
Одкад србски знаде пјеват сватко?...
Дви хиљаде јур имаде љетах
Одкад Србљин славом пуни свиета.“
Хрватски аутори желе да докажу да постоје „хрватски Буњевци“ који
говоре „икавском акцентуацијом“. Међутим, Буњевци су живјели око Зрмање,
с обе стране Велебита, у Личу, око Суботице и у неким крајевима
Бачке. Прије турског освајања, у тим крајевима се говорило
штокавски (србским језиком) и ти крајеви су забиљежени као србски.
Икавица је настала негдје у 15. в. и сматра се србским дијалектом.
Добар дио Срба – Далматинаца и данас говори тако. А послије доласка
Турака, Буњевци се спуштају на подручје Зеленграда, Бенковца, Земуника и
Полешника, и ту су се измијешали са старосједиоцима. И ти старосједиоци
су Срби. И сад долазимо до главног питања: откуд име „Буњевац“? Не ради
се о народном имену, као што је „Србин“, већ јe Буњевац просто онај
који живи у „буњи“, кући округлог облика.
 |
| Дубровник |
Овдје морамо навести неколико свједочења о истинској хрватској
територији, на коју они имају пуно право и у то им се не дира. Прије
свега, граница између хрватског и србског језика је ишла ријекама Купом
– Чазмом - Дравом. Године 1847. А. Ткалчевић (Хрват) каже: „Прави
Хрвати преко Купе станују“. Историчар Иван Кукуљевић пише:
„...хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почива...“ А
1934. је записано: „За вријеме кад је Хрватска имала свој најмањи опсег,
број димњака износио је у свему око три хиљаде.“ Др Балдо Богишић из
Дубровника пита (14. септембра 1894.) свог пријатеља проф Вјекослава
Јагића: „Јер ко су Прави Хрвати? Да ли кајкавци западне три жупаније,
или су Хрвати само чакавци далматинских отока, као што је Даничић
мислио...“ А Даничић је, као и Вук, сматрао да су Хрвати у основи само
чакавци, као што се види у његовој студији „Разлика између србског и
хрватског језика“. По њему, сви штокавци су Срби, ма гдје они били. Томе
треба додати и Вукову тезу да „Срба има од сва три закона:
православног, римо-католичког и исламског“. Ти Срби-штокавци католичког
и исламског закона постали су најгори злотвори и џелати сопственог
рода, претворивши се у Хрвате - усташе и „Бошњаке“.
На крају крајева, Дубровчанин Мавро Орбини у својој „Il regno degli
Slavi“ није могао ни три странице да попуни „хрватском повијешћу“. А
говорећи како су једном приликом Хрвати нудили помоћ Дубровнику, Орбини
пише да су им Дубровчани одговорили: „Али ви сте из земље веома
далеке...“ За нас Србе Орбини је говорио да смо Славјани поријеклом од
Нојевог сина Јафета, а насељавали смо око 200 различитих покрајина по
Европи па до Азије. Иначе, његова књига је писана 1601.г. На србски је
преведена тек 1689., с тим што је изостављено првих 240 страница које се
односе на стару србску историју. Шафарик је потврдио сличну старост,
наводећи да смо у Европи негдје од 4. миленијума прије Христа. Он нас
назива „јужним Европљанима“. Чех Далмил каже да су Срби дошли из Мале
Азије и први настанили Балканско полуострво, све до Рима.
Извор: Удружење Србска Крајина
