Ове страшне приче пуне живих слика најчистије
трагедије узбудиле су Србију. Мисао о одбрани нашег Југа одједном је изашла из
уског тајног круга др Гођевца и жеља за њихово спасење прелила се као пуна чаша
на читаву земљу.
Граничарско Врање прво се грозничаво пробудило. И зато су пожурили на
ноћни састанак 16. августа, позвани тајанствено, њих тридесет. Само у цедуљи
послатој протојереју тражено је да понесе крст, јеванђеље и епитрахиљ. Када су
у 1 сат по поноћи ушли у школску зграду, на белом окреченом зиду чекале су их
сенке, капетана Рафајловића, управитеља школе Мила Цупаре и инспектора Монопола
Дувана Милана Граовца. Седели су мирно за столом са једним новим изразом
свечаним и одлучним.
„Сваки дан стижу бегунци преко границе и траже нашу помоћ и заштиту.“
 |
| Живојин Рафајловић |
Рафајловић је говорио о њиховој беди, пропасти, о великој нашој
одговорности и први пут се тада у скупу сложило да се нашим оружјем мора
помоћи.
Речи
старца Томе Стајића падале су пророчански. Један првак пун одушевљења и ума
покенуо је дубоко њихова убеђења. То је био Веља Карић. Пред зору су се заклели
на крсту и јеванђељу. Поносни и са новим осећањем велике бриге и одговорности
саставили су одбор.
Код
Јанче абаџије поручено је бело сукнено одело вежено гајтанима. Кафеџија Панта
Јовановић благајник, чувао је 10.000 динара у злату које је Врање дало да се
чете опреме. Рафајловић је био председник, а Цупара секретар. На крову
железничке станице био је тајни четнички магацин у који је шеф Драгиша Лукић
сакрио пушке набављене преко Стељачке Дружине. Влада је још увек била противна
оружаној акцији. У каси Монопола Дувана са парама чуване су бомбе које је Пера
„епек“ бравар излио.
Исти
циљеви и побуде приближили су и довели у заједнички рад врањски одбор и
Гођевчеву организацују.
Неколико часова касније – по заклетви врањског одбора, под развијеним
заставама код споменика Кнежевог, у белом оделу поречком, после проте Алексе
Илића, професора Ристе Одавића, државног саветника Живана Живановића,
великошколца Јеврема Симића и Јована Ђаје, говорио је пред окупљеним Београдом
Наум Јамандијевић:
„Много је година протекло како Македонија чека повратак Србије. Нас су
Арнаути и Бугари били, а ви сте ћутали, Турци нас сада гоне, све се на нас
окомило. Душа је у подгрлац дошла. Гинимо као што Срби гину, као потомци
Краљевића Марка. Ви нас не смете оставити. Ако ми у Македонији изгинемо и ви
ћете.“
Поклочи испред споменика допирали су и до дворане Коларца у којој су
окупљене жене своју акцију припремале.
 |
| Надежда Петровић |
Сликарка Надежда Петровић, пријатељица Мештровића и Иве Војиновића, тек
што се вратила из Минхена и Париза, пуна утисака Рембранта, Рубенса, сецесије,
Словенка, Југословенка и Србкиња, осетила је да сада прво треба помоћи Србима
на Југу. Сва се дала на ту идеју. Своју мисао остварила је у позиву женама да
се тога дана 17. августа 1903, скупе у дворани Коларца и створе једну заједницу
за помоћ и самосталност. Друштво је крштено: Коло Србских Сестара.
Убрзо затим отишле су две жене, Мица Добри и Надежда Петровић и са
кошуљама раздале су сељацима Пореча, Пелагоније и Пчиње много топлоте и
пријатељства. А Надежда је са собом оданде донела њене дивне скице манастира и
живота и тако узајамно повезала и скратила даљуну Београда и Јужне Србије.
х
Истих дана, на своме путу за Пореч, мала чета Анђелка Алексића издржала
је прву борбу са Турцима. У близини Тоуришког манастира уморне и гладне
Анђелкове четнике, који су скривени у џбуњу хтели да преспавају дан, пробудиле
су пушке. Заклоњени, у заседи, видели су недалеко пред собом наоружане људе али
нису знали ко су. Пушчана ватра ишла је под другим углом. Није се тицало њих.
Они су били непримећени. Али нису хтели да остану скривени док се други боре.
Четник Стојан Ристић саставивши од две одсечене гране крст дигао га је
високо изнад главе. Од једном су зрна почела око њих да звижде-
-
Ово
су Турци...
Анђелко је повео своју малу чету уз пуцњаву и вику.
Аскери који су се борили са једном бугарском четом нису могли да издрже
нов напад са леђа и одступили су ка Светом Николи. Бугарске комите, дотле
опкољене код манастира, зачуђено су гледале неочекивану помоћ која их је
ослободила. Велика чета бугарског професора Пушкарева поздравила је одушевљено
своје нове савезнике.
Комите су секле дебеле гране да начине носила за Анђелковог помоћника
Арсу Гавриловића дунђерина из Леунова коме је метак из мартинке раме разнео.
Друго су превијали његовог четника Николу из Тетова, ставили су му у огромну
рану усред груди фитиљ и кучину и стезали је комађем прљаве исечене кошуље.
Анђелко је позвао Пушкарева и његове комите нудећи им склоништа и спас
на нашем земљишту. Србска је граница била ближа, на Козјаку су их чекали наши
курири, док је пролаз ка Кривој Паланци био затворен. Требало се журити јер се
од Светог Николе и Велеса кретале велике војничке потере.
Бежали су ка северу. Незграпна носила која су се тресла источила су крв
рањеног Николе. Журно су га покопали ноћу у шуми. У манастиру Светом Прохору
Пчињском три дана су седели заједно Анђелкови и бугарски четници скривени од
наших калуђера, чекајући да се заморе дигнуте потере и да се претрпане пљачком
врате у карауле. Четврте ноћи неузнемирени прешли су границу код Буштрања.
У Врању је ту ноћ била официрска забава. У 1
сат по поноћи капетан Рафајловић приметио је крај врата једног граничара са
карауле буштрињске који га је звао очима. Неприметно, изашао је из кафане.
-
Дошла
је велика чета. Има наших и Бугара, саопштавао је граничар.
Рафајловић, наредивши да се оседлају коњи, са гавазом Петком Призренцем
и граничарем крене ка Буштрању. Свитало је када је у дну јаруге у шуми угледао
гомилу наоружаних људи дугих брада и косе, који су сви поскакали спазивши
официра на коњу.
Пред Рафајловића изашао је професор Пушкарев
у бугарској официрској униформи. Рекао му је ко су, испричао сусрет са
Анђелковом четом, заблагодарио на помоћи србских четника и замолио за
гостопримство да се дан два одморе, а потом пребаце у Бугарску.
За
шумом било је село Буштрање. Послали су гласника по Перу Петровића, председника
општине. Рафајловић му је наредио да угосте Бугаре. Одбор ће платити. Сељаци су
донели сир и млеко, у јарузи су се на ражњевима пекле овце, а све су сеоске
куће месиле хлеб за госте.
Да
се одужи са овакав дочек Пушкарев је показао нашим четницима како они лију
бомбе и Пера „Пепек“, социјалиста и патриота, користио је њихово искуство. За
ово Рафајловић је потражио Тасу Неранџића гвожђарског трговца на Сави. Добио је
од њега два графитска лонца за топљење бронзе. Скупљали су старе разбијене
пећи, лампе, аване, бакрче и тепсије да их у бомбе прелије.
Бронзу су добијали нарочито из Ниша од новог комитскок пододбора који су
бивши конзул Тодор Станковић и маврени лекар Божа Драгићевић основали. Бронзане
лопте које је Пепек излио пунили су калиум хлоратом из апотеке Кушаковића
помешаним са ситним шећером.
У кући Рафајловићевој један Пушкаревљев четник Лазар Илијевић пунио је бомбе,
чистећи их опрезно четкицом за зубе и учвршћујућу крај штапина гутаперком и
воском.
Рафајловић га је обилазио у послу.
-
Шта
радиш, Лазо, бре?
-
Ето,
господин капетане, правим јаблке за Турците.
У
дубини Казанђола код Марковог Кала наши први четници вежбали су се бацајући
бомбе, чији су штапин цигаретом запалили.
После дужих преговора са Београдом Пушкарев и његове комите отправљени
су у затвореном вагону за Бугарску. Остављено им је оружје.
Преко границе су непрекидно стизали у Врање бегунци, четници, одметници
и осветници. Одморене и опорављене одбор их је слао већим делом у Београд у
Стару Богословију.
Мајор Крста Смиљанић и капетан Добра Павловић постали су нови тајни
сарадници Рафајловићеви. Олакшали су му рад на набавци пушака и муниције за
наше четнике, који су дотле носили највише старе кашикаре и кокинке, прилоге
награђених добрих стрелаца.
Турски конзул у Врању, који је пратио рад Рафајловићев и његових
четника, био им је највећа сметња. Свакодневно су ишли његови извештаји турском
посланику у Београд.
Миле
Цупара је сазнао да је конзулов гаваз Муса пореклом Србин, чије су претке
потурчили. Младић је био заљубљен у једну Србкињу, ћерку Аритона Накића,
бојаџије из Врања.
Цупара се са њиме спријатељио и звао га је често на кафу. Потурчењак је
имао икону код куће. Учитељ је видео да ће од њега направити свога човека.
Једног дана му је казао:
-
Да
си православни могао би се њоме оженити. Ми би ти сви помогли.
Његов нагли пристанак је чак збунио секретара врањског комитета. Морао
му је објаснити да извесно време остане под фесом док буде служио организацији,
а после ће га покрстити. Научио га је шта да ради.
Гавез је сваког дана носио извештаје конзулове на пошту. У пролазу поред
куће Цупарине убацио је писма и продужио да шета кроз варош. Усијаним ножем
подизан је печат са писама турског конзула, на пари је коверат отваран и потом
је један младић који је знао турски брзо извештаје преводио. Писмо је потом
затварано, печат враћен на своје место и када је сат два касније гавез наилазио
односио је пошиљку на пошту. За неколико месеци Цупара и Рафајловић су открили
целу конзулову обавештајну организацију. Све тајне турскога конзулата комитски
одбор је знао пре турског посланика у Београду. Често су вешто подражавајући
конзулов рукопис и текст писма мењали. Један Грк израдио је и конзулов печат
који су на измењене извештаје ударали.
Ова
опасна игра која је врло дуго трајала ипак је морала да се заврши кад је гавез
Муса постао сумњив. Напустио је своје место и на крштењу дали су му, по његовој
жељи, име Милош Србиновић.
