Слобода или смрт

С пролећа 1903. почели су да се спремају Стојан Донски и његови другови за одлазак и из дрвених сандука извадили своја комитска одела гајтанима извежена и очистили су оружје и реденике. Одлазили су опет на пут неизвестан, пут изненађења и непредвиђености. Др Гођевац и сада бринуо се за полазак својих пријатеља и пратио је њихове припреме. Приметио је на капама плакете, на којима су око двоглавог македонског лава биле речи:

    

„С в о б о д а  и л и  с м р т ъ“

    

Од Донског је чуо да су им то послали из Софије.

    

Питао га је зашто не носе натпис: слобода, када се тако у њиховом крају каже, већ бугарски: свобода.

Тако нам дадоше, што да праиме?

    

Пристао је Донски на докторов предлог да им замене знакове.

    

Др Гођевац отишао је код кујунџије Крсте Пашковића и наручио му 300 посребрених плакета са речима Слобода или смрт. Пашковић их је израио изврсно па поносан ставио је једну у излог. Њу су спазили Фети-пашини шпијуни и јавили му. Фети-паша. Тадашњи турски посланик у Београду, протествовао је енергично због тога код нашег Миснистарства Иностраних Дела. Оно је доставило захтев Министу Унутрашњих Дела, а овај наредио Управнику Града Божи Маршићанину да ствар извиди.

    

Др Милорад Гођевац

Једно јутро дрГођевца је у 7 часова пробудио телефон. Тражио га је Управник Града Маршићанин врло узбуђен и звао га да одмах дође.

    

Гођевац је помислио да није нешто говорио против краљице Драге и поплашен похитао у Управу Града.

    

Још са врата узрујан упитао га је Управник Вароши:

Какве су ово ствари?

    

Показао му је 300 плакета које су лежале на његовом столу.

    

Доктору је било лакше.

Па, господине управниче, замолили ме људи да им покажем где да израде.

Зашто ви мени увек правите неприлике са Турцима? Председник владе вас је звао и рекао да одмах дођете до њега. Др Гођевац је отишао до Председника Владе генерала Цинцар-Марковића који га је примио врло љубазно

Шта је то, господине докторе?

Боре се, господине Председниче, људи наше крви за слободу. И као прави патриота сматрао сам за своју дужност да им помогнем.

    

Гођевац му је испричао како је до поруџбине дошло.

Е, мој докторе, и ја сам вам из оних крајева. Из охридске сам Беличице из које су побегли моји испред турских зулума. Само још сад није време да се тамо почне. Треба мало причекати.

    

Афера са плакетама, благодарећи разумевању генерала Цинцар-Марковића, завршила се без икаквих других последица.

х

    

Пролеће 1903. почело је, а са њиме се пробудила и узнемиреност духова. На Косову Арнаути су се побунили и напали на Митровицу. Руски конзул Шчербина, који је скоро био дошао и оптворено показивао своју велику наклоност за Србе, бојечи се за србске животе, ако Арнаути продру у варош, енергично је тражио од неодлучног команданта војске Саидбеја да брани варош топовима.

    

Арнаути су наилазили збијени, један до другог, неопрезни, мислећи само на пљачку приближавали су се мосту на Ситници.

    

Изненађени паљбом и неспремни гинули су у масама, падајући један преко другог. Топовска зрна раскидала су читаве гомиле. Одбрана је уништила преко триста педесет арнаутских живота. Шчербина је спасао имања и живот митровичких Срба, али је зато себе осудио на смрт.

    

Сутра дан, 18. марта, пошао је са Драгоманом Ђурашковићем и козаком Ђорђем да обиђе положаје са којих се бранило и на којима су још турске трупе стајале.

    

Војник, Ибрахим, Арнаутин који је био на стражи одао је поздрав Шчербини, али чим је прошао, пуцао је у његова леђа. Док је држао тело свог господара, које се тресло, козак Ђорђе спазио је да стражар које је пуцао бежи. Једним револверским метком пребио му је руку и зауставио га је.

    

Пред преким судом је рекао да је пуцао да освети три стотине педесет убијених Арнаута.

    

Десет дана је трајала агонија и надање код Срба да ће Шчербина остати жив. Силтан је постало свог лекара из Цариграда да га лечи.

    

28. марта у зору Шчербина је уздахнуо. Ибрахим Арнаутин био је стрељан.

    

Комитски војвода Стојан Донски

Стојан Донски упућен у тајне комите, знао је да ће и они нападати. Зато се журио да пређе границу.

    

Пред сам полазак молио је Гођевца да му набави три брзометке, какве је онда наша војска тек добила.

    

Др Гођевац отишао је код Министра Војног генерала Милована Павловића, са надом да ће остварити у неколико своју жељу и помоћи не само речима него и пушком и радом своје комите.

    

Генерал Павловић га је позвао да дође са својим четницима који су желели да од Србије добију оружје. Са Стојаном Донским, Мисајлом Каранфиловићем и Стеваном Ћелом дошао је Гођевац, у Министарстви Војно и генерал Павловић примио их је пријатељски и срдачно.

    

Његова наклоност начинила је на четнике добар утисак.

    

Сутра дан после овог састанка др Гођевац је примио код своје куће три лепе нове пушке брзометке, са 1500 метака.

    

Овај поклон незнатан по својој вредности, а врло значајан по своме циљу причинио је огромну радост комитама.

    

Неколико дана касније Стојан Донски пренео је први пут србске значке за капом и србске брзометке преко границе.

    

Ново оружје изазвало је код народа радост и поуздање и значило почетак велике помоћи коју су већ давно и сваког дана чекали.

    

За Донског били су врло измешани појмови рада комитета и србских интереса, и није схватао да је његов боравак у Београду и добијено оружје и пријатељство Срба својим значајем требало да раскине његову прошлу везу. Поново је дошао у додир са Сарафовљевим људима и са њима опет почео да ради.

    

Боље су то разумели од њега и јасније Стефан Недић-Ћела и Мисајлно Каранфиловић, пекар из Осијека и зато су, сумњајући у свога вођу, оставили га и вратили се у Србију.

---

Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 60