Још један сукоб уочи балканских ратова у прешевском селу Рајчевац
Септембра 1909. ступио је на снагу "Закон о сузбијању четничке акције у румелијским вилајетима". Њиме је младотурска влада дала најшира овлашћења војсци и полицији, а сва одговорност је падала на сељаке и села у чијим су атарима чете пронађене. Доношењем овог Закона започета је акција обезглављивања хришћана, јер је под удар закона могао да потпадне сваки виђенији Србин, Грк или Бугарин. Довољно је било да га власт прогласи четником. Ипак, на посебној мети биле су истакнуте војводе, које су уживале и највећи углед међу сународницима.
 |
| Војвода Мицко Крстић убијен код места Ижице 26. октобра 1909. |
Половином 1910., на путу између Прилепа и Небрегова, убијен је Глигор Соколовић. Такође, убијен је и бугарски војвода Васил Аџарларац. Ухапшени су Трбић и Бабунски. Бабунски је осуђен на 10 година робије, али је приликом спровођења у затвор, иако везан, успео да надмудри четворицу жандарма и побегне. Све чешће дивљање арнаутских чета које су упадале у хришћанска села где су убијале, пљачкале и одгониле стоку, довело је до поновног активирања чета. Прво су, као и раније, ступиле у акцију бугарске, затим грчке и на крају србске чете. О овим догађајима Бабунски је писао:
"... и поче опет стари занат као и пре: борба и истребљење један другог ".
У пролеће 1911., под руководством Скопског и Битољског одбора, извршено је наоружавање србског живља у оба Повардарја. Упоредо су организоване мање сеоске чете 6-8 људи, са задатком да штите села од арнаутских и сузбијају рад бугарских чета. Крајем 1911. године организацијом су обухваћени: кумановски, кратовски, паланачки, скопски, велешки, кочански, прешевски, поречки, прилепски и кичевски срез.
 |
| Манастир Свети Пантелејмон (Лепчинце) |
На Велику среду, 3. априла ујутру, дошао је у прешевско насеље Рајчевац војвода Тодор-Тома Крстић Алгуњски, са четом од око 30 људи. Око 10 часова пре подне, на месту Шумата Трница, чета је наишла на јаку турску патролу. После једночасовне борбе четници су се повукли носећи двојицу рањених, који су пребачени у врањску Војну болницу. У борби су погинули: потпоручник Омиљ Глишић, Света Михаиловић, Коста Ђорђевић и Антоније Соколовић (син војводе Глигора). Турци су имали двојицу погинулих. Војин Поповић - Вук је прихватио чету и сместио је у село Дубочицу.
Ово су биле последње борбе србских чета и последње четничке жртве до почетка Првог балканског рата.
